The Serbs, opusteno, relaksirano, bas kao u pravoslavnoj poslovici koja takvo joint-stanje duha objasnjava recenicom “sve im je ravno do Kosova”, cekaju da izadju na megdan prvo sa Albancima, a potom, kad bude trebalo (a trebace) sa citavim svetom!

Piše: Petar Lukovic/Feral Tribune

Za razliku od mnogobrojnih zatupastih naroda koji se useravaju od drzavnickih problema, vecito uplaseni na pomen bratoubilackih ratova, masakra, zlocina, inflacije, zdravog fasizma, crkvene lobotomije ili teritorijalnih svetinja – The Serbs, opusteno, relaksirano, bas kao u pravoslavnoj poslovici koja takvo joint-stanje duha objasnjava recenicom “sve im je ravno do Kosova”, cekaju da izadju na megdan prvo sa Albancima, a potom, kad bude trebalo (a trebace) sa citavim svetom!

Uoci predstojecih tzv. pregovora oko Kosova koji su, je li, samo puka formalnost jer nam je premijer dr Kostunica, tokom boravka u Hilandaru, (gde se transcendentalno oporavljao u drustvu naocito maljavih svestenika) cvrsto obecao da ce pomenuto Kosovo ostati u drzavnom okviru Srbije i da su price o nekakvoj nezavisnosti puko naklapanje – situacija u zemlji je na granici histericnog optimizma, umesanog s elementima ekstazija: mirna, gotovo vesela, na momente sizofreno potresna, ali vecito pod kontrolom Vlasti koja precizno, u svakom casu, zna sta radi.

Dok su naivni i lakomisleno gramzivi Albanci odavno saopstili sastav svog pregovarackog tima i svoju smesnu Platformu glede apsolutne nezavisnosti – nasi selektori mudro se cuvaju da otkriju kljucne igrace; slatka dilema da li ce u ekipi na mestu centarfora igrati Kostunica ili Tadic, da li ce centarhalf biti Vuk Draskovic ili mozda senzacionalni debiltant Bora 􀄈ordjevic (tetovirani DS-kadar alkoholno spreman da svoje cetnicko-zaklane posalice odmah pretvori u srebrenicku politicku platformu), ostala je drzavna tajna i nakon utvrdjene Rezolucije o Kosovu u Skupstini Srbije. Zna se, za sada, ono najvaznije sto stoji u prvoj recenici: “Skupstina Srbije odobrava zapocinjanje razgovora o Kosovu”, sto je ekstremni demokratski diskurs, jer je Skupstina mogla – a sto ne bi mogla? – da odjebe pregovore i, recimo, naredi da se pohapse svi Albanci na Kosovu, samo kad bi nasoj narodnoj policiji dozvolili da na Kosovo dodje. Kako su ovu Rezoluciji podrzali Seseljevi radikali i Milosevicevi socijalisti – nema dileme da je rec o vrlo elasticnom human-rights dokumentu u kojem se srpskim pregovaracima dozvoljava da Albanicima ponude najvise standarde glede masovnog iseljavanja, policijske torture, kolektivnih samoubistava ili brzog izdavanja izlaznih viza, bez prava na povratak. Kako bi se jos jednom osigurali protiv iznenadjenja iz antisrpske medjunarodne zajednice – u Rezoluciju je ukljucen predlog srpskih radikala da se nakon zavrsetka pregovora, na osnovu ustavnih ovlascenja, i gradjani Srbije na referendumu izjasne o tim zakljucima.

Demokratsko iskustvo sa referenduma u aprilu 1998. kad smo bili pitani pristajemo li da na Kosovo stignu petorica evropskih posmatraca – a mi sa 99,98 odsto odgovorili da mogu da nam popuse qurac, objektivno garantuje da ce velicanstveno razumni srpski narod, sta god da se na tzv. Pregovorima dogodi, ispravno uzeti stvar u svoje ruke i sjebati belosvetske zlikovce, navikle da nam u miru otimaju ono sto smo postenim likvidacijama stekli.

Ono sto neukusno zlobne Hrvate danas interesuje nije rezultat referenduma koji se vec sad zna – vec strategija srbijanskih vlasti u ovim sasvim nepotrebnim pregovorima: jedna od varijanti jeste da se Albanci ubede (hrvatski: navuku) da ce im pod Srbijom biti super i da im je nezavisnost samo veliki trosak; druga varijanta ide ka objasnjavanju teorije Vuka Draskovica – koji tvrdi da ce, kad se pregovori uspesno okoncaju (!?), Srbija postati Centar Razvoja Pravoslavne Evrope: otvorice se, kaze Vuk, 550.000 radnih mesta, Amerikanci ce u Srbiju uloziti preko milijardu biliona milijardi dolara, pa ce Albanci – poznati kao razuman svet – pohitati u Srbiju da tamo rade i privredjuju, okruzeni tolerantnim domicilnim stanovnistvom koje iznad svega obozava albanski jezik i obicaje.

Usred Moskve, predsednik Tadic iznenadio je premijera Kostunicu pastoralnom idejom da se na Kosovu –poput velicanstveno efikasnih entiteta u Bosni & Hercegovini – naprave dve nacionalne ali mentalne bolesne poludrzavice, ali kako je nacionalni interes vaskolike Srbije da hoce celo Kosovo ili Kosova nece biti, sve ukazuje da ce se po povratku u Beograd Tadic provesti kao nesrecni slovenacki predsednik Janez Drnovsek koji se, eto, usudio da izjavi kako je Kosovo “de facto, nezavisno”. Pokusaj Srpske Pravoslavne Crkve da spali Drnovseka jer je otkrio da je zemlja okrugla – nastavio se raspirivanjem antislovenackog raspolozenja, u cemu vec imamo odlicnih iskustava jos od bojkota slovenacke robe davne 1989., kad su inteligentni srpski rodoljubi, s prozora svojih stanova, na ulicu bacali “Gorenje” sporete i frizidere, ushiceni idejom da Srbima ne trebaju vatra i led, i da ce se grejati/smrzavati na Milosevicevim histericnim pretnjama.

Sasvim se slucajno na ovu antislovenacku matricu naslonio happening u Novom Sadu gde su pripadnici fasisticke grupe “Nacionalni stroj” prekinuli tribinu na tamosnjem Filozofskom fakultetu, iz “pedagoskih razloga” osamarili desetak ucesnika i – odsetali u legendu, pozdravljajuci prisutne “Zig Heil” piruetom.

Navodno sokirana postojanjem fasista koje je sama godinama ohrabrivala i tetosila – Vlast je reagovala u samoodbrani: hapsenje ovih skotova prikazano je kao najveci policijski uspeh, bez obzira na golu cinjenicu da se o ovim nac.junacima godinama znalo, kao i o njihovim patri(j)otskim poduhvatima, koji su se poklapali sa drzavnim interesom glede Kosova, manjina ili “legitimne odbrane nacionalnih interesa”. Sto ce reci da izmedju, recimo, Bore Djordjevica i “Nacionalnog stroja” nikad nije bilo nikakvih razlika – jer ono sto Kostunica misli, a ne usudjuje se da kaze, govore Bora & “Nacionalni stroj”, sve pod izgovorom da je Srbija demokratska zemlja u kojoj ima mesta za svaki razlicit nacisticki stav. Uostalom, zar predsednik Boris Tadic, u casu kad je na Pravnom fakultetu odrzana tribina o “Oslobadjanju Srebrenice”, nije rekao da “svako ima pravo na svoje politicko misljenje”, sto se sad cudimo sto su poceli da nas samaraju?

Usred ove sasvim mirne atmosfere u Srbiji u kojoj se, majke mi, nista zanimljivo ne desava – iz mrtvila nas je digla odluka radikalske opcine Zemun da se pobratimi sa okrugom Rif Damask u slobodarskoj Siriji, zemlji koja je pod americkim sankcijama, jer krije okorele teroriste, pripadnike militantnog Hamasa i proiranskog Hezbolaha. Ista ta opstina Zemun – sirom svijeta poznata po svojim pocasnim gradjanima koje je Seseljeva stranka birala po najvisim kosovskim kriterijumima: Zan Mari Le Pen, Vladimir Zirinovski, kao i nekadasnji S oficir Franc Senhuber – danas je u ljubavi sa Sirijom, kao prethodnica Srbije koja ce, posle Referenduma o Kosovu, odmah uspostaviti stare veze sa Severnom Korejom, Kubom ili Belorusijom, tek da se zna da prva ljubav zaborava nema!

Drugim, hrvatskim recima, stanje u zemlji vasih favourite susjeda je ekstremno stabilno, sveobuhvatno mirno, totalno optimisticko, jer je pravda, kao obicno, na srpskoj strani, a sad kad uz sebe imamo Rif Damask – jaci smo od sudbine! Vazno je da Kosovo ostaje skroz nase: o Republici Srpskoj Krajini tek cemo da pregovaramo! Mislite o tome!

17.studenog 2005.