“To mu je dobro za biografiju”, kaze mi jedan prijatelj povodom dvodnevnog apsa u koji je ovih dana bio dopao Vladan Batic, eksministar pravde

Piše: Dimitrije Boarov/Vreme

“To mu je dobro za biografiju”, kaze mi jedan prijatelj povodom dvodnevnog apsa u koji je ovih dana bio dopao Vladan Batic, eksministar pravde Srbije. Ovaj iskaz naslanja se na rasireno uverenje da u Srbiji i ne mozes postati ministar ako te prethodni “nenarodni rezim” nije stavljao na robiju – a koje je nasa istorija dopunila pravilom da ako nisi pre ministrovanja omirisao zatvor, onda ti on sigurno sleduje posle odlaska sa visoke funkcije. Naravno, za biografiju je bolje pre nego posle.

Danas, kada su u vrhu politicke scene Srbije uglavnom ljudi sa “tankim biografijama”, to jest oni medju kojima je malo cak i onih koji bi se mogli podiciti izbacivanjem iz profesorskih kabineta, pojacanom seksualnom ili kafanskom aktivnoscu ili sitnom kockom, mozda policarima doista dobro dodje i neki kratak istrazni zatvor – da bi se pojacao utisak da su spremni na veliko zrtvovanje zarad svojih uverenja. Srbija, medjutim, slabo pamti i mnogo uzbudljivije biografije svojih odlicnika i javnih poslenika.

Upravo zato volim biografije, da znam o poznatim ljudima i ono sto drugi nece da pamte. Zbog toga sam srecan sto je nedavno, napokon, odstampan i prvi tom Srpskog biografskog recnika, koji se (po ideji pokojnog Aleksandra Foriskovica) u Matici srpskoj, u Novom Sadu, poceo pripremati jos pre vise od 30 godina, a koji obuhvata opise zivota onih licnosti koje su glavninu svog delovanja od javnog znacaja ostvarile do 1945. godine. Obuhvaceni su ne samo Srbi vec i licnosti iz drugih nacija, one koje su “svojim kreativnim, ali i razornim ucinkom uticale na tokove srpske istorije” (kako pise u predgovoru).
Posto su u ovom prvom tomu SBR-a Matice srpske zasad publikovane samo licnosti pod A i B, i to one koje su postale poznate jos pre 60 godina, povodom Baticevog slucaja mogao sam da konstatujem samo to da se u srpskoj istoriji vec spominje jedan Batic Mirkovic, vlastelin i bosanski knez, koji je umro oko 1420. godine.

No, kako sam vec bio kod slova B, a to je draz listanja biografskih recnika, pronasao sam, na primer, jednu neverovatnu srpsku biografiju, Dubrovcanina Anselma Bandurovica (1671–1743), pod nesrecnom klasifikacijom: starinar, vizantinolog i numizmaticar. Ovaj covek, cija se porodica doselila u grad podno Srdja iz Cepikuca, zaredio se u benediktinski red, pa je u arhivu Propagande u Rimu pronasao i prepisao izvestaj Mata Gundulica iz 1674. godine o polozaju pravoslavnog zivlja u Srbiji. Kasnije ce se kao profesor iz Pize obreti u Parizu, u manastiru St-Germain des Pres, pa ce ubrzo postati i miljenik cuvenog Luja XIV i njegovog brata Filipa Orleanskog, a ispovednik kraljice majke. Potom postaje pocasni clan pariske Akademije, jer je publikovao voluminozna dela – Conspectus operum sancti Nicephori (1705) i Imperium Orientale u dva dela (1711), a medju numizmaticare je, valjda, smesten zato sto je napisao i delo Numismata Imperatorum Romanorum (1718) i posvetio ga svom prijatelju Filipu Orleanskom, u cijem je raskosnom dvorcu proveo i poslednje dane zivota. Priznacete da znate mnoge primere iz nase istorije da su se neki ljudi iz nekih “cepikuca” propeli do ovdasnjih dvorova ili vila na Dedinju, ali da je jedan Srbin (istina, one druge vere) stigao do Versaja i Kralja Sunca, to verovatno niste znali (mada je logicno).

Jos je jedna dobra stvar kod biografskog recnika MS-a. Pored svih nasih partizana, cije su biografije poslednjih pola veka prenosene u svim nasim leksikografskim publikacijama, sada su citaocima dostupne i biografije brojnih cetnickih oficira. Tako su, na primer, u ovoj knjizi jedan do drugog: potpukovnik Slavko Bjelajac (1905–1965), cetnicki komandant 1. korpusa Jugoslovenske vojske u otadzbini (1942. godine), i narodni heroj general-pukovnik Stanko Bjelajac (1912–2001), koji je tokom rata bio i komandant 7. banijske udarne divizije, koja se istakla u bitkama na Neretvi i Sutjesci.

No, nije se otislo u neku novu krajnost, pa je biografska odrednica o Josipu Brozu Titu zauzela citavih sest (i jace) stranica SRB-a MS. Za nijansu manje dobio je grof DJordje Brankovic (1645–1711), koji je ranije bio zapostavljan u nasim udzbenicima istorije, iako je (po skromnom misljenju pisca ovih redova, ali i ozbiljnijih istrazivaca) stvarni rodonacelnik ideje nove, takozvane moderne Srbije (koja je prvo konstituisana kao ideja Srpske Vojvodine). Rec je, inace, o coveku sa doista uzbudljivom biografijom, koji je u malo godina, dok je bio na slobodi, stigao da bude i lazni potomak srpskog despota DJordja II Brankovica, i erdeljski otpravnik poslova na Porti (za vreme kneza Apafija), pa zatim madjarski, ruski i austrijski spijun. Oci u oci razgovarao je ne samo sa sultanima nego i sa poljskim kraljem Jovanom Kazimirom, ruskim carem Aleksijem Mihajlovicem i austrijskim carem Leopoldom I. Napisao je znamenite Hronike (neku vrstu “kreativne istorije” srpskog i ostalih balkanskih naroda) na 2680 strana (rukopis je do danas neobjavljen i lezi u arhivi Karlovacke mitropolije). Taj Brankovic proveo je u austrijskom zatocenistvu poslednju 21 godinu svoga zivota.

Jedan drugi Brankovic – Laza, klasifikuje se u SBR-u jednostavno kao: razbojnik. Delovao je u rodnim Pavlovcima u Sremu krajem XVIII veka. Na primer, aprila 1797. godine, njegova ceta ojacana druzinom harambase Luke Stojcina opljackala je deo fruskogorskih manastira, sela Prnjavor i Rakovac, a zatim su se okomili na Indjiju gde su opljackali trgovca Marka Supljajskog, a potom oteli i ubili kaplara Krstonosica, jer za njega nisu dobili 1000 forinti otkupa. Gospodin razbojnik Laza Brankovic ubijen je u rodnom mestu iste godine, nakon potere koja je trajala 12 dana i u kojoj je ucestvovalo 7000 zupanijskih podanika i 3500 granicara.

Nazalost, nisu svi poznati Brankovici iz srpske istorije nasli mesto u prvom tomu Srpskog biografskog recnika Matice srpske. Tako u njemu nema Vuka Brankovica, naseg glavnog “nacionalnog izdajnika”. Nema ga, iako sve druge enciklopedije na srpskom jeziku tvrde da je rec o istorijskoj licnosti, pa, na primer, “Politikina” verzija Britanike kaze da je bio zet kneza Lazara, da je ucestvovao u Boju na Kosovu i da nema dokaza da je bio krivac za srpski poraz – ali neko je vec morao preuzeti odgovornost zlosrecnog presvetlog kneza.
Priredjivaci recnika kazu da cemo o Vuku Brankovicu citati kada dodju do slova V, jer se, navodno, drze pravila da je kod plemenite loze vaznije ime od prezimena. Mozda su se tog pravila drzali i izdavaci nase Britanike, pa pesnika Matiju Beckovica nalazimo pod slovom M. Istina, neki drugi pesnici su, kao na primer Blejk i Bodler, u istom izdanju svrstani po prezimenu.