“Mozda je moja politicka karakteristika trpljenje, to sto sam uvijek negdje izmedju, sto vjerujem u neku mjeru”, opisao je svoju “politicku posebnost” predsjednik SiCG

Piše: Vera Didanovic /Vreme

Kad covek prezivi klinicku smrt izazvanu alergijskom reakcijom na ujed ose, kao sto se Svetozaru Marovicu desilo u leto 1998, onda nije ni logicno da se mnogo potresa zbog problema koji ne nose takvu zivotnu opasnost – kao sto su nasrtaji “jednog malo bucnijeg ministra”.

Upravo tim recima, kojima je, ne pominjuci mu ime, opisao srpskog ministra finansija Mladjana Dinkica, autora optuzbi za odgovornost prvog coveka drzavne zajednice u aferi nabavke vojne opreme po neobicnim cenama i u zanimljivim kolicinama, Marovic je, naime, pokazao da je uspeo da se, nakon prvih uvredjenih reakcija i pretnji povlacenjem iz Beograda, pribere i povrati svoju karakteristicnu smirenost.

Isticuci da nema nameru da podnese ostavku na funkciju koju obavlja “u interesu evropskih ciljeva SCG”, predsednik Saveta ministara drzavne zajednice, u izjavi za crnogorsku drzavnu televiziju, rekao je da je ranije najavljena mogucnost povlacenja crnogorskog dela administracije SCG iz Beograda bila “dobronamerno upozorenje”. I jos: “Razlog za bezanje ne moze biti to sto postoji jedan malo bucniji ministar.”

Nimalo bezazlene optuzbe i zaklinjanja ministra finansija Srbije (“ako se ovo ne zavrsi na sudu, ja ne vidim svoje mesto ne samo u vladi vec ni u politici”, rekao je Dinkic optuzujuci Marovica da je odgovoran za potpisivanje stetnog ugovora za nabavku vojne opreme) nisu, medjutim, jedina nevolja koja je Budvaninu na privremenom radu u Beogradu zagorcala kraj leta 2005.

ZRTVA: Gotovo istovremeno sa otvaranjem “afere panciri”, koja je u javnosti povezana sa njegovim imenom, Marovic je ovog septembra bio meta osude svih srpskih stranaka zbog odbijanja da predvodi delegaciju SCG na jubilarnoj sednici Generalne skupstine UN-a u Njujorku. Prema nekim tumacenjima, od putovanja u SAD odustao je upravo zbog otvaranja najaktuelnije domace afere, dok druga skola misljenja veruje da je to bio njegov protest sto u delegaciji nije bilo mesta za crnogorskog predsednika Filipa Vujanovica.

Sam Marovic nije precizno objasnio cime se rukovodio kad je odustao od ucesca u najvaznijem septembarskom svetskom politickom dogadjaju, ali je, zato, u istom danu proizveo dva saopstenja domacoj javnosti: u jednom je “uvazio sve dobronamjerne reakcije demokratske javnosti SCG” povodom njegovog neodlaska u Njujork i tim povodom “toj demokratskoj javnosti” uputio “najiskrenije izvinjenje”.

Povod za drugo saopstenje bile su optuzbe zbog nabavke vojne opreme: “Za sve sto sam uradio, na svakom mjestu do sada i javno i privatno, mogu da pogledam u oci mnogo ozbiljnije, moralnije i legitimnije od onih koji danas po Srbiji optuzuju”, porucio je Marovic. Potpredsednik crnogorske independisticke partije, usred sukoba koji je zapoceo potpredsednik srpske independisticke partije, apelovao je i da se zaustavi “agonija ubrzanog rusenja institucija drzavne zajednice”. I ne samo to: “Ako je potrebna zrtva zbog dobrih odnosa Srbije i Crne Gore – pristajem na to”, istakao je politicar koji je i ranije umeo da o sebi govori kao o coveku koji se zrtvuje zbog drugih (tako je, jednom prilikom, na pitanje o “otrovnim strelicama” ispaljenim iz njegove Budve, odgovorio da grad u kome zivi i dalje voli, da “strelice uvek dolaze od onih kojima ucinite”, te da je “to bila i sudbina Hrista”).
PRAVOSLAVAC I KOMUNISTA: Prvi, a mozda i poslednji predsednik SCG, ipak, u medijima nije opisivan kao reinkarnacija Hrista, vec “samo” kao “covek koji miri nepomirljivo”, “intelektualac medju politicarima, razlozan i tolerantan, ucen i meditativan”, “sampion demokratije”, ali i “sampion prazne retorike”…

Na put do laskavih titula s jedne, ali i i teskih optuzbi s druge strane, krenuo je iz Kotora, gde je rodjen 31. marta 1955. godine. U tom gradu zavrsio je osnovnu i srednju skolu, da bi, potom, u tadasnjem Titogradu (Podgorici) stekao diplomu Pravnog fakulteta. Po nacionalnosti je Crnogorac, ali se ne odrice ni svoje srpske tradicije, a o sebi je, pre nego sto je visestranacje uzelo maha, znao da govori i kao o “pravoslavcu i komunisti”. Ozenjen je, ima dvoje dece, govori engleski, ruski i italijanski.

Od, na ovim prostorima jos uvek ne tako cestog poliglotizma, za mnoge je, ipak, fascinantiji nacin na koji se Marovic izrazava na maternjem jeziku. “Taj mladic, vrlo obrazovan, ume suptilno da misli i lepo da se izrazava”, primetio je Dobrica Cosic.

Mozda je Cosic, samo jedan od pisaca “komunistickih disidenata”, koji su, u drugoj polovini osamdesetih godina proslog veka, dobili priliku da komuniciraju sa gradjanima na budvanskom Trgu pjesnika, takav utisak stekao na osnovu Marovicevog obrazlozenja opravdanosti stvaranja Budva – Grad teatra, u koje se upustio sa rediteljem Ljubisom Risticem: “Cinjenica da se Kripodonofova anticipacija o humanitarnom turizmu sve vise opredmecuje u zahtjevima realnog turistickog trzista, pokazala je na nasem primjeru da je proizvodnja turizma sa viskom duhovnosti bila blagovremeno citanje nove turisticke aksiologije.” Nesto “suptilno” Marovic je verovatno hteo da kaze i u mnogim drugim istupima, kao sto je, recimo, pismo “Borbi” 1989. godine, povodom rasprave o opravdanosti praznovanja 1. decembra: “Negativnim “pokrivanjem” datuma konstituisanja jugoslovenske drzave, refleksivno emitovanog i naknadno strukturiranog u antipodni ideolosko-politicki model, cinjenice i semantika apologijom svoje autonomnosti iskazuju ne bas u pojedinim djelovima originalnu sadrzinu marksisticko-komunistickog “osvajanja svijeta”.

IDEALNI I GRESNI: Nekadasnji “markuzijanac”, medjutim, danas je, prema sopstvenom priznanju, najcesce u drustvu “svetih knjiga”, pa je skloniji sirokim masama razumljivijim tvrdnjama, kao sto je ona da “idealni hodaju nebom, a zemljom idu gresni ljudi”.

Da su ljudi gresni, cak i kad su clanovi Partije, Marovic je shvatio na samom pocetku svoje radno-politicke karijere. Tek sto je zavrsio studije, zaposlio se kao pripravnik u Skupstini opstine Budva, da bi ubrzo bio izabran za predsednika Saveza socijalisticke omladine grada, a potom i za predsednika Socijalisticke omladine Crne Gore. I odmah je poceo da gradi imidz partijskog disidenta (od cega ni danas nije u potpunosti odustao): trazio je smene nesposobnih kadrova i cak se, u vreme delegatskog sistema i posrednih izbora, usudio da stampa pamflet “Prestanite sa izbornim prevarama”. Buneci se protiv zatvorenih partijskih sastanaka, zakazao je sednicu Republickog komiteta SO-a Crne Gore na Skalinama (usce Ribnice u Moracu) pod vedrim nebom, govoreci: “Neka narod vidi kako mi to radimo!” Kada se, posle svega, njegovom delatnoscu pozabavio sam partijski vrh (Centralni komitet SK), podneo je ostavku i postao direktor Uprave prihoda, a potom predsednik Izvrsnog odbora SO Budva.

IDEOLOG I KUM: Na mestu gradonacenika Budve zatekla ga je cuvena “antibirokratska revolucija” tokom koje je pokazao i kasnije vise puta demonstriranu vestinu da se svrsta na pravu stranu: podneo je ostavku na funkciju u gradskoj vladi i prikljucio se grupi “mladih, lijepih i pametnih” koja je obecavala “novu razvojnu filozofiju”. Ubrzo je postao poznat i siroj jugoslovenskoj javnosti, kao clan vodeceg crnogorskog trojca u kome su bili i Momir Bulatovic i Milo DJukanovic. Uza specijalnost: ideolog partije i njen “kum”, odnosno predlagac novog imena – Demokratska partija socijalista (iz tih godina potice i njegova zbirka politickih eseja “Vrijeme iskusenja”). Uz bliske prijateljske veze sa DJukanovicem i Bulatovicem, sa Bulatovicem u to vreme razvija i kumovske veze. U vreme idile “crnogorskog trijumvirata” bio je clan Predsednistva Crne Gore, generalni sekretar, pa potpredsednik DPS-a, poslanik u crnogorskom i saveznom parlamentu. “Za dlaku” je propustio priliku da 1992. postane predsednik Jugoslavije, ali se Slobodan Milosevic ipak odlucio za Dobricu Cosica. (“Nelagodno sam se osecao zbog ubedjenosti da sam predlozen za posao za koji nemam iskustva niti znanja. Srecom sve je dobro zavrseno i za drzavu i za mene”, govorio je kada se sve zavrsilo.)

Do drugog pokusaja da postane prvi covek, ovog puta “redefinisane” srpsko-crnogorske zajednice (2003), cak tri puta uzastopno biran je za predsednika Skupstine Crne Gore. Uspeo je i da se mudro “prestroji” i prilikom cepanja DPS-a 1997. godine, do koga je doslo nakon izborne kradje u Srbiji. Za razliku od svog kuma Bulatovica, koji je ostao lojalan Milosevicu, Marovic se opredelio za antimilosevicevski kurs. Istovremeno je, medjutim, od tada, pa sve do danas, odrzavao dobre odnose sa crnogorskom promilosevicevskom opozicijom (zbog cega su ga mediji povremeno “dovodili u sukob” s DJukanovicem i “smenjivali” sa pozicija koje je u tom trenutku zauzimao). Opozicioni Liberalni savez se 2001. godine usprotivio njegovom reizboru na funkciju predsednika crnogorske skupstine, pa je na neko vreme morao da se zadovolji foteljom predsednika Skupstine Jadranskog sajma u Budvi (gde je do tada bio predsednik Upravnog odbora) i poslanickim mandatom. Ipak, nije bio zlopamtilo: kada je, u leto 2003. crnogorska opozicija napustila parlament, i Marovic je prestao da dolazi na sednice, sto je ponovo dovelo u sumnju njegovu partijsku lojalnost, podgrejalo price o “Marovicevom krilu DPS-a koje planira otcepljenje”, ali i potvrdilo njegovu autodeskripciju: “Mozda je moja politicka karakteristika trpljenje, to sto sam uvek negde izmedju, sto verujem u neku meru”, rekao je jednom prilikom, odgovarajuci na pitanje sta cini njegovu politicku posebnost.
Iako je nesto ranije spremao nove stranacke dokumente DPS-a iz kojih su izbacene sve odrednice koje se odnose na SRJ, Marovic je 7. marta 2003. izabran za predsednika “redefinisane” drzavne zajednice i predsednika Saveta ministara SCG. U inauguracionom govoru opisao je sporazum koji je doveo do stvaranja nove labave unije kao “prvi demokratski sporazum izmedju Srbije i Crne Gore ikada postignut” i obecao da ce njegov rad u naredne tri godine, pre nego sto dve republike mogu da odluce da izadju iz unije, biti usredsredjen na unapredjivanje zivotnog standarda naroda Srbije i Crne Gore. “Nije vazno sta ce biti za tri godine, vec sta ce se desavati tokom ove tri godine”, u svom poznatom “ni tamo, ni ovamo” stilu odgovarao je na pitanja u kojima je dovodjena u pitanje saglasnost njegove nove funkcije i politike stranke ciji je potpredsednik.

PRETNJE I IZVINJENJA: Borac za crnogorsku drzavnost na duznosti cuvara drzavne zajednice u novembru 2004. prvi put je optuzio Srbiju da “podriva drzavnu zajednicu”, zapretivsi da ce o tome obavestiti EU (problemi na koje je tada nisanio prstom bili su saradnja sa Hagom i “tendencija Srbije da preuzima zajednicku imovinu”, kao i medijske, finansijske i druge institucije).

Paznju, kako domacu tako i medjunarodnu, zasluzio je i izvinjenjima: najpre se, u jesen 2003. izvinio “za sva zla koja je bilo koji gradjanin Crne Gore i Srbije ucinio bilo kome u Hrvatskoj”. Posle dva meseca je nesto vrlo slicno ponovio i u Sarajevu, obracajuci se gradjanima Bosne i Hercegovine. Nakon ostrih reakcija “kod kuce” i pitanja kada ce se izviniti Crnogorcima rekao je da je spreman da se izvini “onima koji su bili protiv rata, koji nijesu oblacili uniformu i onima koji su, kao i oni, bili protiv rata, ali su oblacili uniformu ne da bi ubijali, palili, cinili zla drugim ljudima, vec duboko vjerujuci da je njihova duznost da se odazovu da brane zemlju u kojoj su rodjeni i za koju su vjerovali da je njihova”. I jos je priznao da je i sam bio “zrtva predrasuda i emocija”. Toliko, da je njegovu kovanicu “rat za mir” podgoricka “Pobjeda” iskoristila kao naslov za propagandnu zbirku tekstova svojih reportera sa ratista sirom Jugoslavije.

Da ga, osim ideoloskih, kojima se najvise bavio, interesuju i druge teme, pokazao je ubrzo nakon izbora na sadasnju funkciju: njegova odluka da oformi Ekonomski savet, sa ciljem da “uspesne ljude Srbije i Crne Gore poveze” kako bi iskoristili trenutak za nove investicije i novo privlacenje kapitala, izazvala je ozbiljno uznemirenje javnosti, u to vreme jos nenavikle na rehabilitaciju Milosevicevih kadrova. Za svoje ekonomske savetnike, naime, bio je odabrao Bogoljuba Karica (“predsednika udruzenja industrijalaca i preduzetnika”), Ljubomira Mihajlovica (Komercijalna banka), DJordja Nicovica (Kapital banka), Slobodana Radulovica (C Market), Dragana Brkovica (Vektra), Iva Armenka (HTP “Budvanska rivijera”) i Vojina DJordjevica (Si&Si Grupa).

BIZNIS: Bilo je i onih koje takav izbor “drustva” nije zacudio, jer, uprkos tome sto ga neki mediji prikazuju kao skromnog coveka, ima i onih koji tvrde da mu blagodeti savremeno shvacenog “biznisa” nisu strane. Sam je, kada je 2001. godine kao predsednik crnogorske skupstine prijavljivao imovno stanje, naveo da ima stan od 81 kvadrata u Budvi, porodicnu kucu u selu Krimovice i vise desetina hiljada kvadratnih metara zemlje na podrucju Jaza, Mrceva i Krimovice, koje je dobio kao porodicno nasledstvo. Mediji su, medjutim, prenosili tvrdnje “njegovih Budvana” da pod njegovim pokroviteljstvom u tom gradu godinama “cveta divlja gradnja”. A hrvatski “Nacional” je, pisuci o duvanskoj aferi, u okviru koje je kao jednog od glavnih junaka promovisao crnogorskog premijera Mila DJukanovica, paznju posvetio i Marovicu. List je preneo tvrdnju protagoniste afere Srecka Kestnera, prema kojoj je “duvanski bos” Stanko Subotic Cane mesecno placao 100.000 maraka Marovicu “samo da bude miran i da se ne mesa”. List je tvrdio i da mu je Subotic kupio stan u Parizu. “Kada bi ista od toga sto pise “Nacional” bilo tacno, ja bih odmah podnio ostavku”, glasio je Marovicev odgovor na te optuzbe. Negirao je i optuzbe Miodraga Lekica, bivseg ambasadora SCG u Rimu, koji ga je, u leto 2003, ljut zbog odluke o povlacenju sa ambasadorske funkcije, optuzio da je “godinama, tajno i bez znanja crnogorske javnosti i parlamenta, putovao drzavnim avionom u Milano, gdje je bio gost problematicnog punkta”. Ne poricuci da je “zbog sportskih ili poslovnih susreta” zaista odlazio u Milano, rekao je, naime, da je “mozda bio u sumnjivom drustvu”, ali da to ne zna, te da bi, ako je neko od njegovih sagovornika kriminalac, trebalo da o tome dobije informaciju.
Nije, medjutim, Marovic poslednjih godina odlazio samo u Milano: nedavno je papa Benedikt XVI odlucio da na samom pocetku pontifikata, od svih svetskih drzavnika, u zvanicnu posetu u rezidenciji nadomak Rima primi bas Svetozara Marovica. Sto nije bio prvi njegov susret sa jednim poglavarom Rimokatlicke crkve: u junu 2003. bio je u zvanicnoj poseti Vatikanu, kada je razgovarao sa papom Jovanom Pavlom II. A pre susreta sa papom Benediktom XVI, Marovic je, kako je objasnio, razgovarao sa patrijarhom Pavlom i obojicu je zamolio da crkvene vlasti pomognu svetovnim vlastima u ostvarenju papine posete SCG “kada se za to stvore uslovi”.