Tri stava neoliberalizma kako ga ja razumem: trzisna privreda, pravna drzava i demokratska legitimnost. Ja bih dodao mondijalisticka pre nego nacionalna

Piše: Vladimir Gligorov/EM

Napadi na neoliberale su postali veoma retki, bar koliko sam ja u stanju da vidim. Doduse, niko se vise i ne izdaje za neoliberala. Slicno je i sa veoma napadanim vasingtonskim konsenzusom, koji se smatrao kodifikacijom neoliberalizma. Povremeno, kada se neko usudi da ga brani, pokrenu se kriticari, ali nema zara u polemici. Tako je gotovo u svemu: proslo je vreme ideoloskih sporova. Taj rastuci ideoloski ateizam, bar kada je rec o Evropi, ne zabrinjava samo crkvu vec i pojedine krugove na levici i desnici, tako da se ponekad stice utisak da jedva cekaju da se pojavi neki izam, kao sto je recimo neoliberalizam, ili globalizacija, ili kosmpolitanizam (u Srbiji mondijalizam), pa da se razgori gotovo ugasena ideoloska vatra. Kao da ce to da ozivi marksizam ili nacionalizam ili cak njihovu kombinaciju.

Sta, medjutim, behu neoliberali? U mojoj interpretaciji, oni su zastupali tri stava. Prvi jeste da je trziste bolji alokator resursa nego drzava, cak i kada je rec o nerazvijenim zemljama, a pogotovo kada je rec o socijalistickim ili post-socijalistickim zemljama. Nije rec o narocito komplikovanoj tvrdnji. Kaze se jednostavno da ce kupci i prodavci znati bolje od ministra, pa i od citave vlade i svih onih koji za nju rade, posto da nesto prodaju ili da kupe. Sta, medjutim, ako su informacije asimetricne, to jest ako neki znaju vise a neki manje, zar ne bi tada neki prosveceni ministar, kome je jedino na srcu javni interes, zar ne bi mogao da pomogne? Naravno, ukoliko je moguce da te asimetricnosti, koju smo pretpostavili, nema, ali onda nema ni problema od koga smo posli. Ako, pak, verujemo da ce informacije uvek biti nejednako raspodeljene, onda se drzavna intervencija ne moze time opravdati.

Pored zalaganja za trzisnu privredu, neoliberali su se zalagali i za vladavinu prava. Pod time se podrazumevaju dve stvari: individualna prava, sto ce reci, sloboda od drzavne (i svake druge, posebno kolektivne) samovolje i vlast pravila, a ne diskrecija vlasti. Recimo, cuvena ideja o “humanom preseljavanju”, koja je imala vise autora, u neskladu je sa vladavinom prava, jer niko, bilo da je rec o predsedniku drzave, skupstini ili ocu nacije, ne moze da odluci o tome gde ce neko da zivi i kako ce raspolagati svojim posedom. Ima, naravno, razlike izmedju humanog preseljavanja i linca, ali samo ako ima ko da je povuce, kao sto se vidi na primeru zlocina u Strpcima i Srebrenici i svih masovnih progona.

Treci stav koji ja vezujem za neoliberalizam jeste upravo onaj zbog kojeg se ne zove prosto liberalizam. Novo u neoliberalizmu je zalaganje za vecu ulogu politike u privrednim reformama. Kod primene ovog stava napravljene su najvece greske. Neki su zastupali stanoviste da nije vazno kako se sprovode reforme sve dok se sprovode, a drugi cak da je najbolje ako se one uvode i sprovode autokratski. Dobar gazda, domacin, general, kralj, predsednik vlade, ekspert, mozda je najbolje politicko resenje. Zanimljivo je da su neoliberali mnogo vise bili kritikovani zbog trzisnog fundamentalizma nego zbog politickog pragmatizma. A u stvari ovo drugo je pogresno. Uspesne reforme, bar u evropskim post-socijalistickim drzavama, ne mogu da ne budu politicki projekat, ali ne mogu da budu liberalne, ako nisu demokratske.

To su, dakle, ta tri stava neoliberalizma kako ga ja razumem: trzisna privreda, pravna drzava i demokratska legitimnost. Ja bih dodao mondijalisticka pre nego nacionalna.

Vladimir Gligorov
Ekonomist Magazin