Kako su sukobi u Jugoslaviji doprineli da se Amerika oslobodi vijetnamskog sindroma
Piše: Dragan Bisenic/Danas
Tri decenije nakon povlacenja iz Vijetnama, 30. aprila 1975. Amerika je danas skoro sa istim zarom obuzeta potragom o mestu rata u svesti Amerikanaca i uticaju americkih ratova na polozaj Amerike u svetu. U njima se povlace paralele izmedju balkanskih iskusenja i Vijetnama. Vijetnamski rat je zarazio Ameriku, ali su balkanski ratovi doneli “lek” za “vijetnamski sindrom”, iako su se vojnici uzdrzavali da od Balkana ne stvore novi Vijetnam. “Rat u Jugoslaviji, iako se danas ne pominje previse, imao je prekretnicki znacaj u mobilizaciji americke javnosti”, tvrdi profesor Endju Bacevic. “Devedesetih godina potpuno promenjena estetika rata. Od 1989. do 1999. Amerika je vodila deset ratova – skoro svake godine po jedan. Klinton je dnevno bombardovao Irak i Bosnu tako da je ratnu operaciju ucinio rutinom. Rat je nekada bio varvarski, divljacki, primitivan… Danas se rat predstavlja kao virtuelni, tehnoloski, savrsen. Za americku javnost sila i njena upotreba postali su prihvatljivi. Tako se Amerika oslobodila aveti vijetnamskog rata”, rekao je Bacevic na predstavljanju svoje knjige “Novi americki militarizam – kako su Amerikanci zavedeni ratom”, u njujorskom Savetu za spoljne poslove.
Bacevic je pukovnik, diplomac Vest Pointa i vijetnamski veteran, direktor Centra za medjunarodne odnose bostonskog univerziteta i novi hit autor u veoma sirokoj intelektualnoj debati. Bacevic smatra da su u “militarizaciji americke spoljne politike” balkanski dogadjaji doneli nekoliko krupnih promena i da su akcije Klintonove administracije u Bosni i na Kosovu bile kljucne za korenitu promenu americkih shvatanja o ratu. “Klintonova uloga u stvaranju Amerike koja upotrebljava silu, njegova gotovo svakodnevna bombardovanja Iraka i upotreba vojske u Bosni i na Kosovu, pokazuje da je podrska americkom militarizmu mnogo sira od grupe neokonzervativaca kojoj je danas moderno pripisati sve ratove i vojne intervencije. Koreni te pojave sezu u sezdesete i poraz u Vijetnamu”, kaze Bacevic.
U toku Klintonovog mandata slika rata u Jugoslaviji kao “agresije Srbije” protiv drugih naroda u Jugoslaviji iskoriscena je za definitivno razbijanje poznate “Pauelove doktrine” i jacanje politickog faktora, ali je i donela definitivno nejedinstvo medju americkim generalima o pitanjima rata i mira. Jedan deo generala ostao je veran doktrini koju je zasnovao ministar odbrane Kaspar Vajnberger, a modifikovao Kolin Pauel, dok je drugi poceo da sledi politicku reviziju koju je sprovodio Vesli Klark.
Tokom poslednjih dana aprila, bas kada je obelezavana 30. godisnjica americkog povlacenja iz Vijetnama, imali smo prilike da se sretnemo s nekim od vaznih aktera ovog preokreta, Kolinom Pauelom i Brentom Skoukroftom i profesorom Bacevicem.
“Amerikanci su pogresno razumeli sta se desavalo u Jugoslaviji. Vecina Amerikanaca je imala pogresnu koncepciju da je rat u Jugoslaviji rezultat agresije Srbije, a ne da je rezultat raspada i kolapsa Jugoslavije”, kaze danas nekadasnji savetnik za nacionalnu bezbednost predsednika Dzordza Busa Starijeg, general Brent Skoukroft. General Skoukroft je zauzimao visoke pozicije u nekoliko republikanskih administracija – od Niksona do Busa starijeg. Svoju diplomatsku karijeru Skoukroft je zapoceo bas u Beogradu – bio je vazduhoplovni atase u americkoj ambasadi od 1961, kada je ambasador bio jedan od najznacajnijih americkih diplomata Dzordz Kenan, koji je preminuo pre dva meseca u 101. godini.
Buduci da je tesko verovati da americka administracija bas nije znala sta se dogadja u Jugoslaviji, Skoukroft ukazuje na znacaj cinjenice da je upravo 1992. u Vasingtonu obavljena smena Busove administracije i da je na njeno mesto stupila administracija predsednika Klintona. “Mi smo bili obuzeti onim sto se desava u SSR, angazovani u Iraku, a Jugoslavija je prepustena Evropljanima koji su insistirali na svojoj ulozi u jugoslovenskom konfliktu”, objasnjava Skoukroft. Agresija Srbije kao uzrok rata u Jugoslaviji prvo je nametnuta javnom mnjenju, a potom i politickoj strukturi delovanjem lobija mocnijih od srpskog, dodaje nekadasnji savetnik za nacionalnu bezbednost. “Kada se drzavni sekretar Bejker vratio iz Beograda 1991. godine bio je snazno kritikovan od strane Hrvata u Americi da je protiv samoopredeljenja i da po svaku cenu podrzava celovitost Jugoslavije”, dodaje nas sagovornik.
Bacevic opisuje da je predstava o agresiji na Balkanu psiholoski probudila letargicne Amerikance i dala im povod da se angazuju, a u vojnom establismentu, Vesli Klark konacno je srusio i poslednje tabue “politike eskalacije” i “Pauelove doktrine”.
Kada je dospeo na celo vojske, Kolin Pauel je tadasnjoj doktrini upotrebe vojske razradjenoj od strane Kaspara Vanbergera dodao dve tacke: “izlaznu strategiju” i “prenaglasene snage”. One su znacile da bi se vojna sila upotrebila samo u slucajevima kada je potrebna velika, a ne “minijaturna” i “ogranicena” intervencija, a da bi vec pre nje trebalo znati do kada akcija traje. Primer takvog rata bila je “Pustinjska oluja”.
Kada se 1992. postavilo pitanje da li Amerika treba da “ograniceno intervenise” u Bosni ili ne, Pauel je postao meta napada. “Njujork Tajms” ga je svrstao u grupu americkih zvanicnika koji ne mogu da se odluce za intervenciju. (Ostali su bili Brent Skoukroft, Lorens Iglberger, Ricard Cejni i jos neki iz okoline Busa starijeg). Pauel je smatrao da je u Bosni rec o “zamrsenim etnickim odnosima ciji koreni sezu daleko u proslost, a za Ameriku je pitanje pre svega politicko i surovo – da li se ulazi u rat ili ne. “Cim neko kaze da je “ograniceno” znaci da ga nije briga da li ima rezultata ili nema”, kaze Pauel. Posle napada u kojem mu je jedan novinar sugerisao da mu, “kada vec sam nece da posalje vojsku u Bosnu, tu vojsku pozajmi na neko vreme”, Kolin Pauel je besno odgovorio posto je prethodno dobio saglasnost Saveta za nacionalnu bezbednost i Ricarda Cejnija. “Vi govorite o jednom grizu. Naravno da sam nervozan kada se kvazieksperti zalazu za malo hirursko bombardovanje ili ogranicen napad. Kada zeljeni rezultat nije dobijen, nova grupa eksperata dolazi na red s predlozima o maloj eskalaciji. Tako smo jednom imali Vijetnam”.
Dnevna upotreba vojske u Bosni i princip eskalacije na Kosovu potpuno su razorili ovu doktrinu. “Vesli Klark se nije mnogo obazirao na ovakve rezerve. Klark je iznova i iznova trazio eskalaciju bombardovanja na Kosovu, sto je unelo razdor medju generale koji su smatrali da je nedopustiva “u toj meri da je vec tada postojala zavera protiv ambicioznog generala”, primecuje Bacevic. Klarkovo ponasanje omogucilo je da se povrati staromodno pravilo da je rat suvise ozbiljna stvar da bi bio prepusten generalima, a kosovska kampanja je postala odlucujuci momenat u postvijetnamskim naporima jednog dela americke vojske da rehabilituje sebe. Ishod ovih akcija pokazao je da sila deluje.
“Trebalo je 15 godina, od 1975. do 1990, da se oficiri povrate od Vijetnama. A onda je trebalo jos 15 godina, od 1990. do 2005. da se odbaci vecina od reformskog projekta. I trebalo je manje od dva meseca da se ukloni Klark, zakljucuje Bacevic.
Transformacije Kolina Pauela
Na veceri priredjenoj u cast Kolina Pauela u vasingtonskom Hotelu Fairmont prisustvovalo je 300 zvanica. Medju njima su bili brojni saradnici i prijatelji nekadasnjeg drzavnog sekretara, visoki zvanicnici Stejt departmenta, Pentagona, kongresmeni, senatori i ambasadori stranih zemalja. Neki od njih dobro su poznati nasoj javnosti – poput nemackog ambasadora Volgfanga Isingera koji je dugo godina bio predstavnik Nemacke u Kontakt grupi za Jugoslaviju ili nekadasnji visoki predstavnik UN u BIH, Spanac Karlos Vestendorp.
Glavni govornik bio je nekadasnji savetnik za nacionalnu bezbednost Brent Skoukroft. Skoukroft je bio savetnik za nacionalnu bezbednost kod predsednika Dzeralda Forda, a potom i kod Dzordza Busa starijeg. Buduci da je istovremeno bio i predavac ruske istorije na cuvenom Vest Pointu, Skoukroft je govorio o danima kada je upoznao Pauela kao mladog i telentovanog oficira izabranog da bude stipendista Bele kuce.
Program Bele kuce omogucavao je stipendistima da upoznaju ceo svet, a najveci izazov za njih je bilo putovanje u zemlje tadasnjeg Varsavskog pakta. “Video sam nekoliko transformacija Kolina Pauela. Prva je bila od mladog talentovanog oficira u vojnog lidera. Druga je bila daleko teza transformacija od vojnika u politicara. Ne znam da li cemo videti njegovu transformaciju od politicara do drzavnika”, rekao je Skoukroft o slavljeniku, insinuirajuci da bi Pauel mogao da se na sledecim izborima pojavi kao predsednicki kandidat, iako do tada ima dosta vremena i ta tema jos nije na dnevnom redu. “Ali u Vasingtonu je na sedeljkama samo jedna stvar tema razgovora – ko se uspinje i ko pada sa vlasti”, tvrdi Henri Kisindzer, te u tom kontekstu, ovakav razgovor nije van obicaja zivota americke prestonice.
Kolin Pauel je bio veoma obradovan kada je dobio nove primerke knjige svoje autobiografije objavljene na srpskom. “Vidi se da je ulozeno mnogo truda u njeno stampanje. Ona mi je pomogla da se setim Beograda i moje posete Srbiji svaki put kada bih je video na polici. Tragicni razvoj dogadjaja onemogucio je da produzim svoj dijalog sa vasim energicnim i talentovanim premijerom Djindjicem, ali ja sam oduvek zeleo uspeh vasoj zemlji”, rekao nam je Pauel.
Kolin Pauel danas zivi izmedju Vasingtona i Njujorka
Pravnici Pentagona
Kada je rec o “agresiji Srbije”, zanimljivo je pravno stanoviste Pentagona u oceni karaktera sukoba u Jugoslaviji. Dok je javnost mogla proizvoljno da sudi o sukobu ili da sledi necije stavove, pravnici americke vojske veoma detaljno i precizno kvalifikuju karakter svake vojne akcije i njeno mesto u sistemu medjunarodnog prava.
Pravnici Pentagona danas kazu da nema osnova da sukob u Jugoslaviji kvalifikuju kao agresiju Srbije. Americki Pentagon ima strogu proceduru utvrdjivanja prirode i karaktera postupaka i cinjenica i njegovu uskladjenost sa medjunarodnih ratnim i medjunarodnim humanitarnim pravom. Visoki oficir pravnog odeljenja u Pentagonu i nekada glavni pravnik americkih trupa u Bosni kaze da americka vojska nikada nije u pravnim dokumentima imala zakljucak da je u Bosni rec o agresiji Srbije. “Kod nas je rat u Bosni uvek kvalifikovan kao interni, unutrasnji medjunetnicki sukob”, kaze on. Razjasnjavanje ovog stava danas bi imalo prakticni znacaj u brojnim sudskim sporovima nekadasnjih delova bivse Jugoslavije i uticalo na poziciju Srbije u njima.
Dragan Bisenic
Danas
0 Comments