Ne znam kako je s vama, ali ja sam jedan od onih tipova nepopravljivo sklonih svakoj vrsti nostalgije: cim nesto zauvek prodje (cak i lose letovanje, glupava TV-serija, upala misica-primicaca) meni je nekako zao…

Piše: Teofil Pancic/Vreme

Ne znam kako je s vama, ali ja sam jedan od onih tipova nepopravljivo sklonih svakoj vrsti nostalgije: cim nesto zauvek prodje (cak i lose letovanje, glupava TV-serija, upala misica-primicaca) meni je nekako zao… A posle godinu-dve, vec sam ubedjen da je letovanje bilo fenomenalno a serija remek-delo “efemernog” TV-artizma. Jedino su famozne devedesete godine minulog veka ono za cime nisam mogao, umeo niti hteo da zalim: neka idu s milim Bogom, ili tacnije sa onim Nepomenikom koji im je prikladnije drustvo. Ipak, dokument koji je objavio “Danas” od 6. 5. 2005, prenevsi ga iz glasila Srpske radikalne stranke satiricnog naziva “Velika Srbija”, nije me ni zgrozio ni zabrinuo ni razljutio, nego mi je izmamio neki – mozda morbidan, mozda perverzan – osmeh prepoznavanja: “da, to je to! U ovih je nekoliko recenica sabran sav fekalni kvalitet jednog nastranog, pozivinjujuceg eksperimenta in vivo kojem smo bili izlozeni”. Rec je, jakako, o pismu pritvorenika Vojislava Seselja Sekretarijatu Haskog tribunala, a u kojem nas veseli Doktor, Vojvoda i sta-vec-treba porucuje tim zlikovcima, bitangama i slugama Novog svetskog poretka koliki su “kriminalci i govna”, sta tacno mogu da mu puse a za sta pak da ga uhvate, kako se zove to sto su “israli” i koliko je to hranjivo za njih, te na kraju, bogami, i sta ce se tacno desiti sa njihovim majkama (svima po redu! Srbin, bre, ne zabusava!), pasivnim objektima seksualne osvete pobesnelog velesrpskog Satira…

Da li nam je to Vojvoda malo pobesneo? To je sasvim moguce: sedi tamo u dosadnoj Holandiji, ne radi nista, procitao Sabrana dela Nikolaja Velimirovica po tri puta pa ih pozajmio Ojdanicu a ovaj na kvarno zazdio kuci, nema s kim covek ni da podeli toplu ljudsku uvredu ili vec nekakvu birtijasku posalicu od sorte kakva je bila na narocitoj ceni u daljoj okolini Zavidovica oko 1976, doduse, tek posle tri sata nakon ponoci… Muka, cemer i camotinja. Sve je to jasno kao beli dan, a robijaske muke nisu za sprdnju i svakome su teske, pa cak i jednom prekaljenom pitomcu kazneno-popravnih ustanova kakav je Seselj. Samo, iz njegovog iskaza progovara nesto drugo, sto nas zanima mnogo vise od zivopisnih nuspojava Vojvodinog preganjanja sa tribunalskom administracijom. Rec je, naime, o tome da su jezik, stil i poruke njegovog pisma, bar koliko onima na koje su adresirane, upucene i u zavicaj, ergo svim onim bezbrojnim obozavaocima i ovisnicima koji su bili na rubu zapadanja u terminalnu fazu apstinentske krize, toliko im je strahobalno nedostajala Seseljeva produhovljena ocinsko-profesorska “rec i misao”, stono bi rekao Ljubomir Zivkov. Otuda se, ne toliko pisanje koliko objavljivanje ovog pisma u stranackom glasilu moze protumaciti i kao razgovetna poruka svima onima – insajderima i autsajderima – koji bi da polako i tiho, iz pojate i iz potaje, oblikuju ono sto je vec pompezno razglaseno kao nepovratna promena radikalskog diskursa, imidza, taktike, pa cak i strateske orijentacije. Prostije kazato, Seseljevo je pismo izmedju ostalog i test lojalnosti za stranacki vrh – cik da se neko makar implicitno ogradi od njega! – kao i znak ohrabrenja pomalo demoralisanom Polusvetu, deklasiranim pripadnicima skatoloske “supkulture” haoticnih devedesetih, okupljene oko rata i njegovih epifenomena kao muve oko onoga cime Seselj hrani svoje aktuelne dusmane. Poruka, elem, glasi: ne predajte se i ne odustajte, braco, pobeda je na vidiku! A sve i da nije, makar cemo im Jebati Majku! Zasto? Pa iz inata, naravno… Dakle, iz onog istog mentalnog oruzja iz kojeg smo onomad do temelja satrli Rim, London i Alma Atu. “Zasto Alma Atu”? Tja, a zasto Rim?!

Jedan od oficijelnih iskaza koji su obelezili poslednju, vec sasvim mahnitu fazu vladavine Slobodana Milosevica i njegovog recitijeg haskog drugara V. S., znamenita je “kurva del Ponte” u vokalnoj interpretaciji stanovitog gradjanina Jojica, koji se u jednom osobito sumanutom trenutku kanda bez sopstvene krivice obreo na mestu ministra pravde virtuelne savezne drzave. Posle smo uglavnom bivali postedjeni ovakvih mentalnih Pregorelih Osiguraca, bar na “medjunarodnom nivou”. Otuda ovaj paranostalgicni efekat Seseljevog tres retro-diskursa: rec je o efektu slicnom, da prostite na preteranoj zoologicnosti poredjenja, onome sto kod zasticenog posmatraca izaziva rika neke zveri koja je nekad bila zastrasujuca, a sada je em onemocala em se nalazi sa druge strane resetaka. Pa je otuda jos samo groteskna i smesna.

Vojislav je Seselj, kako god okrenes, punokrvni kulturalni junak devedesetih: tesko da neko i nesto moze bolje i dostojnije da reprezentuje samo dno pisane srpske istorije od tog coveka i njegovih nezaboravnih klovneraja u senci vesala. Zato je on, iz perspektive “mejnstrima” nove decenije i nove politicke konstelacije snaga, stilsko-estetski savrseno anahrona pojava: nesto kao “Dip Parpl” u vreme procvata panka. Dakle, sto bi se reklo, smesan k”o bioskop. Samo, nisam siguran da je vreme da se prepustite neobuzdanom smehu: stilovi se menjaju, ali “radikalna volja” – da malo zloupotrebim Suzan Zontag – ostaje ista. Pa vi sad vidite sta je tu smesno.