Beograd je vec zaboravio kako izgledaju vojne parade. Jedna od poslednjih bila je 9. maja 1975, pod komandom generala Djoke Jovanica.

Piše: Ljubodrag Stojadinovic/ Politika

Beograd je vec zaboravio kako izgledaju vojne parade. Jedna od poslednjih bila je 9. maja 1975, pod komandom generala DJoke Jovanica. On se odnekud dovezao u otvorenom dzipu, i trazio odobrenje: „Druze marsale, dozvolite da parada pobede pocne!”

„Mozete poceti!” Tako je govorio Broz. General se vratio prema Zvezdari, stao na celo jedinica, koje su zivele za defile pred marsalom. Nista drugo nije ni trebalo raditi, nego samo skladno koracati, slusati bubanj i gaziti „pod levu” u savrsenom stroju.

Bio je jos jedan pokusaj da pobednici nad fasizmom defiluju Beogradom. I to deset godina kasnije. Svi su zaboravili ko je posle Tita bio vrhovni komandant oruzanih snaga. Bilo ih je osam umesto jednoga. Tada su naslucena velika razaranja i porazi, u svakoj od osam glava. Niko nije rekao ono cuveno „mozete poceti”, ali se uglavnom zna kako je pocelo.

Parade su ukinute kao skupe, a onda se u velikoj muci i pokoljima raspala i drzava pobednica. Slavu ratnika nasledili su svi koji su mogli, prokletstvo zlocina samo oni koji su uhvaceni. Neznano kuda nestalo je ratno vitestvo. Najgori olos je sasio za sebe barjak rodoljublja i jos ne prestaje da mase.

Balkanska krcma je ostala bez svetla, unutra su se culi i pucnji i jauci. Kad se sve zavrsilo, nije se znalo ko se protiv koga tukao i zasto, ko je u tome pobedio. I gde su nestali svi nasi prijatelji. Mada smo zajedno jurili Nemce, nasi saveznici su nas rado zasipali „prijateljskom vatrom” vise puta u toku najveceg rata. Jednom cak i za Uskrs.

U martu 1999. Srbiju je bombardovala cudovisna koalicija. U njoj su zajedno bili nekadasnji nasi saveznici i neprijatelji. Bacali su bombe na nas i onda i sada. I jedni i drugi. Ko bi se uopste snasao u tako nastranom odnosu snaga. Zato je Srbija preskupo platila svoju ratnicku naivnost i sudbinske raskorake izmedju nastojanja da slavno pobedi i nadje za sebe snaznog prijatelja. Groznicavo je trazila saveznike, ne nalazeci ih nikada na vreme. Ali je zato protivnika stalno bilo, uvek silnijeg od naseg mitskog uverenja da se, konacno, sve moze preziveti.

Parada u Moskvi je bila sareni simbol velike pobede. Neka mesavina slave, nostalgije, kosmopolitizma i gigantizma. Rusija je u otadzbinskom ratu izgubila preko 20 miliona ljudi. Njeni vojnici su oborili Berlin na pleca i okacili svoje ratne barjake na Rajhstag. Paradu su zajedno gledali Putin i Bus, neizmerno mocni ljudi koji su sasvim prirodno i prijateljski razgovarali. Hladnog rata vise nema, Nikita Sergejevic Hruscov i Dzon Ficdzerald Kenedi su vec dugo mrtvi. Na Kubi nema ruskih raketa. Kastro je odavno izasao iz revolucije i uziva u cigarama sa svojim prijateljem Maradonom.

Predsednika Marovica su udostojili svoje skupe paznje i Putin i Bus. Podrzali su nase nastojanje da se izvucemo iz velike krize i konacno budemo tamo gde jesmo: u taboru pobednika nad fasizmom. Nasi gradjanski ratovi, lude vodje i vruci samari koje smo dobili od jacih – neka to bude samo podsticaj. Stari prijatelji su nas tukli po navici, tek da bi pokazali da smo na istoj strani.

No, da li je fasizam uopste mrtav. Neki misle da jeste. One godine, kad su tek vencani Hitler i Eva Braun samoubistvom izbegli susret sa radoznalim ruskim ratnicima. I kad je Jozef Gebels pobio svoje sestoro dece, pa zenu i sebe. Konacno, kad se liberalni nemacki kancelar Vili Brant poklonio zrtvama holokausta u Ausvicu.

Mnogi misle da fasizam nije nimalo mrtav, pa se i danas zestoko javlja u raznim oblicima, koji su drugaciji i moderniji od izvorne latinske verzije iz 1919. Prepoznaju ga kao antisemitski rasizam, ili u obliku difuznog i nejasnog globalnog nasilja. Fasizam je mozda izgubio svoju izvornu ideju u simbolici uvezanih stapova, ali je u medjuvremenu dobio zastrasujucu reklamu. Hitler je sve manje cudoviste a sve vise pisac i roker, covek koji nije nista gori ni smesniji od Caplinove parodije u „Velikom diktatoru”.

Sve je to obojeno bezazlenom nostalgijom, u kojoj je pomor desetina miliona ljudi samo statistika. Nema vise emocija, patina i prah su davno prekrili ziva secanja na umrle. Zato je i lako da se nove, najmocnije imperije uvek nadju na pravoj strani. Za razliku od Hitlerove Nemacke, oni nikada nece ratovati protiv citavog sveta sa nastojanjem da ga osvoje samo za sebe. Svet je vec osvojen, ratuje se samo protiv onih kojima to treba dokazati.

U dubokoj senci svetske proslave, u Srbiji su se vec umorili i partizani i cetnici. Predsednik Boris Tadic prosto ne ume bez patetike: „Srbiji su potrebna sva njena deca”! Pa prema tome i sumski saputnici najgoreg dela srpske istorije. Sve zavisi od toga kako je ko razumeo ideju o konacnom pomirenju. I da li je ona uopste moguca dok se po virtualnim gorama preganjaju subnori i ravnogorski pokreti, uvereni da pomirenja nece biti, bar dok je ijedan od njih ziv. Navodno se zna ko je branio otadzbinu, a ko je saradjivao. Ko je zvao Srbe u gradjanski rat i trebio ih u glupim akcijama. Jer su Nemci odredili svoju kvotu od 1 prema 100, pa ko duze izdrzi.

Svejedno sto su mnogi unuci i praunuci cetnika otisli sasvim levo u modernoj politici, a naslednici partizana stavljaju Cicinu sliku na srce. Umesto istine, njihovi zadrti preci rado trguju ideologijom. Pomirenje da, ali da oni koji se mire priznaju da su pogresili. Da li su bili glupi, zavedeni, slepi kod ociju – to sada vise nije vazno. Ljutiti starci ne odustaju od ideja koje su ih vec jednom skupo kostale. Svadja je trajala punih 60 godina. Za to vreme se promenio citav svet. U domacem filmu partizani su i dalje hrabri, cestiti borci, koje komesari streljaju zbog ukradenog voca ili crvenog sala. Svoje drugarice nisu dirali, one su im bile kao sestre.

Cetnici su u Bulajicevoj vizuri zadrigli gibanicari, koji su pored toga izdajnici svoga naroda. Izgledaju kao junaci filma „Posetioci 3”, rado se udruzuju s Nemcima, a u cilju napada na onakve partizane.

Jednostavno, pola veka smo imali americki stereotip, podelu na dobre i lose momke. A onda se videlo da istoriju ne pisu samo pobednici, posto se i nije znalo ko je sve pobedio. Culo se za crveni teror i leva skretanja, masovno otimanje tudje svojine. Partizanska cestitost je postala dragocena gradja za naivnu filmsku umetnost, a drugarice su bile jako voljene, i to ne samo kao sestre. Vrhovni komandant je to pokazao svojim herojskim primerom.

Cetnicki pokret je imao vise problema da se vrati iz izdajnicke i vasljive stereotipije, nego sto je mit o partizanima propadao kao strip o Mirku i Slavku (njegov autor je inace bivsi cetnik). I sada, polako, starackim korakom svi izlaze iz svoje istorije. Jesu li se borili u gradjanskom ratu?

Jesu li se Srbi protiv Srba tukli da bi odvikli jedni druge od komunizma i kralja? Ili su i jedni i drugi, kad su imali vremena, malo proganjali i Nemce. Na koga inace tolike ofanzive, valjda ih je bilo sedam. Naravno, pod uslovom da je istorija tacna!

Ili su svi oni bili antifasisti! Cudno, ali moguce. Naknadno, kad se smire stare mrznje i zaborave osvete, mnoge stvari izgledaju drugacije. Na primer, parada pomirenja. Zamislite Cicu i Tita na velikoj tribini. Vec bi se nekako dogovorili ko bi kazao ono cuveno „Mozete poceti!”, iako se nisu videli jos od Robaja. U stroju bivsi protivnici, veterani sa Ravne gore i Sutjeske. A sa strane, u publici koja bodri stare umorne borce i pozdravlja njihove komandante, zagrljeni navijaci Zvezde i Partizana.