Srpski i jugoslovenski antifasizam pretezno je tekovina pokreta otpora cija je vaznost nepravedno zapostavljena, narocito u senci onovremenih i docnijih nacionalnih i gradjanskih obracuna

Piše: Nikola Samardzic/Danas

Srpski i jugoslovenski antifasizam pretezno je tekovina pokreta otpora cija je vaznost nepravedno zapostavljena, narocito u senci onovremenih i docnijih nacionalnih i gradjanskih obracuna. Fasizam je bio uvezen. Fasisticki pokreti u prvoj Jugoslaviji bili su politicki i drustveno marginalni. Na putu ostvarenja jugoslovenskog jedinstva stajali su nacionalni nesporazumi. Dopiruci spolja, desni ekstremizam vezivao za male sovinisticke grupe koje su tradicionalnim nacionalizmima pridruzivale ucenja o kolektivnoj izuzetnosti, rasizam ili klerikalizam. Ali fasizam u prvoj Jugoslaviji nije pronasao odgovarajucu drustvenu osnovu. Nije postojao, kao u Nemackoj ili Italiji, nizi srednji sloj, tada prijemciv za politicki ekstremizam i socijalnu demagogiju. U Jugoslaviji su se tek nazirale elite koje su drugde podsticale nezadovoljstva ishodom Prvog svetskog rata, mada su se uzdizale po gotovo istovetnom modelu, priblizavanjem krupnih kapitalista, klera, veleposednika i vojnog vrha. Ali ni one se nisu okupljale na jedinstvenom jugoslovenskom prostoru, radije manipulisuci separatnim nacionalizmima. I pojedinacni fasisticki pokreti podsticali su nacionalna nezadovoljstva. U pokusaju da drzavnu politiku prilagodi novom izgledu medjunarodnih odnosa, premijer Stojadinovic se priblizio Italiji, ali je njegov kurs bio samo privremena mimikrija. Ustaski pokret u Hrvatskoj cinilo je nekoliko stotina ekstremista, ubacenih sa strane. Karakter NDH poticao je iz njene uloge nemackog satelita, ne samo iz istorije hrvatsko-srpskih nesporazuma i sukoba.

Jugoslovenski antifasizam nemoguce je objasniti bez pokusaja dugorocnog tumacenja ishoda II svetskog rata. Antifasisticki karakter Mihailovicevog pokreta u medjuvremenu je obesmisljen u folklornom nacionalizmu i kataklizmi devedesetih, u kojoj je nestala i druga Jugoslavija. Mihailoviceva rehabilitacija takodje je previdjala da ga je nedostatak odlucnosti ucinio, za SAD i Britaniju, nedovoljno upotrebljivim saveznikom, i da je on u svemu bio gubitnik gradjanskog i svetskog rata. Na drugoj strani, oslobodilacka i antifasisticka uloga komunistickih partizana donekle je zanemarena pretresanjem istorije politickog nasilja koja je obelezila njihov dolazak na vlast. Odnos prema fasizmu relativizovao se i usled poistovecivanja, u posleratnim procesima, svih drustvenih i politickih neprijatelja sa saradnicima nacistickih i fasistickih okupatora. Oslobodilacki karakter antifasizma relativizovan je totalitarnom prirodom novog poretka. Kad se docnije, tokom osamdesetih, kad je poredak bio u rasulu, govorilo o dobrovoljnoj ideoloskoj identifikaciji i autocenzuri, otkrivalo se u kojoj je meri totalitarizam zaista ukorenjen. Zaturanju antifasizma doprinela je i zvanicna politika preuredjenja odnosa udeonih naroda i manjina, koja se pozivala na antitezu nacionalnim sukobima koji su se tumacili u fasistickoj perspektivi. Nacionalna ravnopravnost postala je i predmet tumacenja proslosti. Kvislinzi su svi bez razlike vazili za izdajnike, ali je antifasizam potrosen u retorici nomenklature koja se raslojavala na osnovama novih teritorijalnih zahteva i obnovljenih seperatistickih identiteta.

Posle Titove smrti (1980) ishod i poruke Drugog svetskog rata razmatrali su se, sve otvorenije, u traganju za istorijskim osnovama nacionalnog osujecenja. Nije moglo da opstane ni ustaljeno dualisticko tumacenje pokreta otpora i oslobodilackih napora. Nepostojanje kulture secanja, zasnovanog na istorijskoj istini, koja je sama po sebi slozena i neprimenljiva u bilo kome potonjem vremenu, takodje je ostavilo prostor stvaranju novog amalgama vladajuce nomenklature i intelektualnog i klerikalnog sovinizma. Republicke birokratije su nacionalnu mobilizaciju podsticale obnovom osecanja koja su one same do nedavno potiskivale. Socijalna demagogija zamenjena je sovinistickim populizmom. I kao da se citavo upotrebljivo istorijsko nasledje izlilo u stihiji koja se ispunjavala nasiljem.

U Hrvatskoj je ustaski pokret pocetkom devedesetih gotovo u potpunosti rehabilitovan, narocito u odnosu prema srpskoj zajednici koja se smatrala preprekom osamostaljenju i evropeizaciji. Fasisticka ideologija i nasledje koristili su se u unutrasnjoj politici, dok je Hrvatska u medjunarodnim odnosima postupala umerenije. Zvanicna Hrvatska je napustala i svaki politicki sadrzaj, ukljucujuci antifasizam, koji bi podsecao na antigermanska osecanja. Medjutim, vec sredinom devedesetih Hrvatska je mogla smatrati da je postigla svoje drzavne ciljeve. Svaki buduci totalitarizam bio je smetnja njenoj evropskoj integraciji. Na drugoj strani, Srbiju su pritiskale posledice ekonomskih sankcija i izolacije. Autoritarna vladavina trajala je zahvaljujuci kriminalizaciji drustva i razaranju politicke, informativne i masovne kulture. Zvanicna Srbija mozda se nije mogla, poput Hrvatske, oslanjati na jasnu fasisticku tradiciju, mada su se jezgra “srpskog nacizma” otkrivala u palanackom politickom mentalitetu i provincijalnom teistickom misticizmu (R. Konstantinovic, Filosofija palanke, 1969). Hrvatska je svoje postupanje uspela da donekle prikaze politicki korektnim i medjunarodno prihvatljivim. Ako se Srbija u odnosima sa Hrvatskom, narocito u ratnoj propagandi, sluzila antifasistickom retorikom, ukazujuci na obnovu politike koju je vodila NDH, takve stavove napustila je prenosenjem rata u BIH.

I dok je vremenom zvanicna Srbija postajala svesna da su politicki i teritorijalni dometi intervencije u BIH ograniceni, pre svega zbog sve opipljivijih zapadnih pretnji, u delu drustva se osecala potreba da se preispita uloga u rasturanju zajednicke drzave, mada pre pod utiskom siromasenja nego zbog ratnih strahota, zlocina i pljacke. (T. Kuljic, Preispitivanje proslosti, 2002). Potom su, posle privremenog predaha, suocene sa opadanjem podrske Milosevicevoj politici, dominantne elite ponovo krenule da, kriminalizacijom politickih protivnika i pljackom preostalih resursa destabilizuju i obeshrabre drustvo u celini, jos jednom otvarajuci kosovsko pitanje (1998-1999).

Fasizacija politike u Srbiji je, medjutim, sazrela upravo nakon Milosevicevog pada (2000), posto je stara nomenklatura uspela da korumpira i pacifizira znacajan deo novih politickih snaga, i kad je postalo izvesno da demokratski preobrazaj nece biti brz niti ce poticati iz vecinskog drustva. Fasizacija se nije zaustavila na predratnom modelu, stvaranjem ekstremnih poliickih grupa i njihovim povremenim incidentima, ona je dotakla i zvanicnu politiku. Najizrazitije bilo je pridruzivanje dela crkvenog vrha koji se pridruzio manistream-u s porukama o potrebi izgradjivanja organskog jedinstva nacije i njenom osloncu na tradicionalne ustanove i na drustvenom dnu, na lojalnog i poniznog srpskog domacina, sve do opstih poruka u kojima se mogao otkriti otpor demokratizaciji, liberalizmu, evropeizaciji, kosmopolitizmu i globalizmu, do glorifikacije ratnih zlocina i njihovih naredbodavaca i izvrsilaca (2000-2004).

Politicka nauka mozda ce osporiti pretpostavku da je tekuci “demokratski nacionalizam” nastavak opste drustvene i kulturne degeneracije, neka vrsta “mekog” fasizma, “saveznistva u krvi” stare nomenklature i nove politicke elite. Srbija mozda nije u svemu, na taj nacin, izuzetna. Ona je, uostalom, samo jedna u nizu neuspesnih provincija koje su, zaostale u odnosu na zapadnoevropsku privrednu maticu, opterecene rigidnom hijerarhijom i nepomerljivim elitama koje generisu autokratske rezime i kolektivisticku kulturu koja odbija sopstveno istorijsko preispitivanje.

Aktuelnost dva vremenski bliska jubileja doprinose pomenutim nedoumicama posebnim osvetljenjem: cetvrt veka od Titove smrti, i sest decenija od pobede saveznika nad Hitlerovom Nemackom. Za Tita i jugoslovenski komunizam vezane su, i medju sobom tesko razmrsive, bela i crna legenda. Jedno nostalgicno secanje na zajednicu u kojoj se bezbriznije zivelo, i koja je mogla imati srecniju buducnost. I istorija jednog sebicnog diktatora koji je ostavio dugove, nereseno nacionalno pitanje i bezizgledan, drugde nepostojeci politicki i privredni sistem. Za pretpostaviti je i da je, u drugoj Jugoslaviji, pobeda levog totalitarizma doprinela delimicnoj relativizaciji politickih i moralnih vrednosti. Socijalizam je zanemarivao ljudska prava i licne slobode, mada je pruzao priliku zapustenim slojevima drustva i doprineo emancipaciji zena. Relativizaciji antifasizma doprineo je i cezaropapisticki karakter Titove vladavine. On je objedinio najvaznije drzavne i partijske funkcije, i za sebe vezao drustvenu i politicku hijerarhiju. Njegova smrt, i neposredne posledice, nametali su ideju o potrebi za novim vodjom i delotvornijom drzavom.

Sredinom XX veka Karl Poper i Hana Arent su izjednacili drzavni komunizam s nacizmom, ukazujuci na njihove strukturalne slicnosti. Docniji teoreticari nastojali su da njihovu karakterologiju ublaze navodeci pozitivne primere socijalistickog egalitarizma i drustvene emancipacije, itd. Ali su pojedine slicnosti nesumnjive. Fasisticka i komunisticka drustva su zatvorena. U njima je naglasena uloga zajednice i zanemarena uloga pojedinca. Fasizam i komunizam povezuju strogi i obavezujuci kolektivisticki duh. Zajednica ima religiozni karakter. U komunizmu je partijska celija postala neka vrsta molitvenog hrama i ispovedaonice. S druge strane, komunisticke diktature oslanjale su se na podrsku siromasnih i osujecenih slojeva i nosili izvesni demokratski karakter. Zvanicna nomenklatura bila je privlacan okvir karijerizma. I tu bi se mogao potraziti odgovor na pitanje, na koji nacin je u Srbiji kolektivizam sovinistickog i pseudoteoloskog, mistickog sadrzaja postao idejni oslonac dominantne elite koja se vremenom prociscavala i osvezavala novim sastojcima. I zasto je, u Srbiji, tradicija antifasizma, ili se tako cini, prezrena i zapostavljena. Mozda se iza njene zbunjenosti krije i stvaran odnos prema vrednostima i porukama evropskih drustava koja smatraju da je Dan pobede secanje na protekli kontinuitet napretka i uspeha.

Autor je profesor istorije na Filozofskom fakultetu u Beogradu