Vlast vise nema vremena da plete slavoluke za optuzene. Ne zeli da se zamajava otuznom procedurom ispracaja, jer je mozda potrosila svoje emocije

Piše: Ljubodrag Stojadinovic/ Politika

Vlast vise nema vremena da plete slavoluke za optuzene. Ne zeli da se zamajava otuznom procedurom ispracaja, jer je mozda potrosila svoje emocije. Ubacila je silu u razum, pa se sve to skrsilo na Sretenu Lukicu. Inace se jos ne zna se sta je ovoga nateralo da iz bolnicke pidzame uskoci u specijalni avion: iznenadna dobra volja, ili surovost nervozne drzave.

Nije bilo vremena da prvog policajca “Sablje” primi Kostunica. Nije bilo vesele sedeljke na kanabetu srpskog premijera, niti ministarskih osmeha za jednokratnu upotrebu. Bilo je suvise malo materijala da se od Lukica napravi operetski junak formata jednog Lazarevica. Velja Ilic i Smiljko Kostic nisu stigli da udele auto nekome iz Sretenove familije. Vlada je konacno izgubila deo svog neprirodnog kardinalskog strpljenja. Nije rekla sta se to dogodilo sa Lukicem, osim da je u opticaju “poseban vid dobrovoljne predaje!”

Poseban vid? Zanimljivo, ma sta to znacilo. Ako je to predaja uz razne podsticaje, onda nije poseban vid. Svi osim policijskog generala odleprsali su prema Hagu vedri i nasmejani, uz savrseno nejasna objasnjenja ministra pravde. Covek jeste pametan, ali ga je tesko razumeti. I on nas je stavljao na teske muke, nudio svoje ezopovske zagonetke i pletenice, ostavljao izmuceno gradjanstvo da se samo zlopati sa misterijama, i ceka pouzdane vesti iz politicke carsije.

Ali, u slucaju Lukica, nije bilo ministra pravde. Kao da je i njemu dosadilo da se bavi ucestalim specijalnim putovanjima. Ipak on nije turisticki radnik, nego visoki sluzbenik kome su zadali da neprijatne materije nekako zamota u finu hartiju i proturi kao zvanicnu mudrost. Zato je stigla samo lakonska definicija novog modela isporucivanja: “Poseban vid…”

Dakle, ovako: Lukic je imao u vidu neizbeznost odlaska u Hag. O tome vise nije bilo rasprave. Tu se njegova dobrovoljnost ne zavrsava, jer postoji i teska bolest. Vlast ume sa dobrovoljcima, ali zna i da se iznervira. Mozda je Lukic suvise oklevao, pa je zato propustio niz pogodnosti. Verovatno je zatecen u raskoraku: nije mogao da otkaze nacelnu dobru volju, niti da se odupre argumentima ljudi koji su dosli da ga ubedjuju.

Tako je ispalo da su ga lako nagovorili, jer ih je izgleda bilo sasvim dovoljno za takvu vrstu posla. Radikali su taj postupak “prekomerne upotrebe uveravanja” proglasili kidnapovanjem. Zele da ruse vladu. Socijalisti cute, misle da jos ne znaju o cemu je rec. Lukic pred Tribunalom nista nije kazao o poslednjem danu bolnicke terapije. Oslovio je sud kao “casni” i rekao da je zadovoljan.

Premijer Srbije je tesko odziveo svoju evoluciju. Njegov mentalni i vrednosni prevrat isli su upravo putanjom treniranja politickog razuma. On je javno pokazivao svoju nelagodnost kad je morao da bude u drustvu Karle del Ponte. Svoja putovanja na sastanke sa Kostunicom, ta dama je smatrala posebnim iskusenjem.

Kostunica je dugo negirao Hag kao prioritet. Cak mu je davao znacaj marginalne (devete) rupe na srpskom etno instrumentu, koja se ovde jos zove i svirala. Pritom je licno zaradio zgaravicu i druge tegobe koje nastaju na osnovu stresa i prinude da prisustvuje nezeljenim obredima i radnjama.

Premijer Srbije vremenom nije postao manje tvrd, nego je iz jalove salonske dijalketike oprezno prekoracio u stvarnost. Kao uman covek, on je razumeo da ce, samo ako jos malo zakasni, izgoreti u iracionalnoj samoizolaciji. Za razliku od Milosevica, on to nije morao da izabere.

Konacno i nije. Njegova evolucija ide sporo i prilicno nervira, posebno deo Srbije “koji se zuri”. Ali, od Kostunice se i ne moze ocekivati bravurozni i spektakularni salto mortale. U odnosu prema Hagu, on je uradio mnogo vise nego sto objektivno moze, mozda cak i vise nego sto je zeleo.

Danas mu je Hag prioritet. U Srbiji skoro vise i da ne postoji snaga koja moze biti odredjena kao “antihaski lobi”. Srbija vise nema izbora. Nije sigurno da ce nam ispunjavanje obaveza uciniti zivot boljim. Bez njih ce svakako biti gore, a to saznanje otpor prema Hagu vec svodi na folklorne restlove i poslednje varijante srpske hajducije.

Tako je nestao i Pavkovic, covek vrlo zanimljive biografije. Buntovan svuda, osim protiv Milosevica i njegove politicke muze. Stalno je govorio da se “ziv nece predati Hagu”, kao da je predaja u drugim okolnostima uopste moguca. Tako je i postao losa kopija Ratka Mladica, hajduka sa velikim odmetnickim ugledom.

Pavkovic je nestao iz vidokruga srpske policije, a ostavio samo svoje neuke portparole da svedoce o njegovom uzaludnom buntu. Jer sada je konacno sve proslo: lazne mesije, vodje od plastike, nepostojece pobede i ordeni od zive. Cak i onaj tuzni skup podrske, koji se pretvorio u ubogi parastos, sa apelima koji begunca ne zovu u slobodu, nego teraju samo u smrt.

Ova vlast je imala skupo iskustvo sa rukovaocem magacina i jedne drzave Goranom Hadzicem. Coveka nigde nema vec mesecima, pa se vec cini da je pobegao “u nepoznatom pravcu”. Taj pravac je u nekim misterijama najbolja orijentacija srpske policije. Ona jako zbunjuje Jocica, koji je mozda imao precutne razloge da Pavkovica ostavi bez nadzora: nekada je sadasnji premijer smatrao uteklog generala temeljom zajednicke drzave.

Temelj je pobegao, a drzava se jos nekako drzi. Ako joj je do one “studije”, mora da ga nadje. Inace bi sav napor mogao da bude ucinjen bez pameti, pa da se trosna zgrada sroza i zida iz pocetka. Jer, ko uopste zna kako iznenada nestaju ljudi koji su nam najpotrebniji!

Ministar spoljnih dela, Vuk Draskovic misli da zna. Navodno ih cuvaju i kriju “razne sluzbe”, pa je tako Vuk gotovo siguran da te sluzbe znaju gde je Ratko Mladic.

Ministar je covek nesputane epske sirine, i u svom poslu koristi tesko osvojenu pesnicku slobodu. Sto je, medjutim za literaturu, nije uvek za diplomatiju. Tako je Vuk, kako misle mnogi, u odsudnom trenutku napravio vajdu drzavnoj zajednici, a posebno Srbiji “poput krave u rasadu”.

Naravno da su nam sluzbe odavno bez kontrole, i da prave veliku stetu. Ali, kome to ministar govori jezikom koji je oslobodjen svakog diplomatskog takta! Kontrolu nad divljim sluzbama uspostavlja vlast, a Vuk je njen vazan deo. Paranoja nam nece pomoci, a svet nece priznati nemoc kao prednost.

U svoje vreme, Pavkovic je slao helikopter sa atentatorima na Vuka. Ali tvrdi da nije znao gde njegovi borci idu. Ne zna ni danas. Policija danima luta trazeci generala, koji je i utekao u uverenju da je heroj. Junak koga je nezahvalni narod vec zaboravio. I sada ga narodna milicija uporno trazi, i to samo tamo gde se on ne nalazi.