Koje su to „misteriozne snage” izbrisale osnovni smisao 5. oktobra, uspostavile „tesnu komunikaciju” sa Milosevicevom matricom vladanja

Piše: Ivan Torov/Politika

Ko tezi zaboravu zlocina moze lako skliznuti u iskusenje da ga kad-tad – ponovi. Zaboravom se zlocini relativizuju, pravda obesmisljava i jedno, po mnogo cemu tragicno vreme, rehabilituje.

Ova, slobodnije interpretirana misao profesora Dragoljuba Micunovica sa proslonedeljnog okruglog stola o deliktu misljenja, izgovorena je da bi upozorila na razdoblje kada je pravo na sopstveno (kriticko) misljenje bilo garantovano sve dok ne bi izislo iz necije glave (izreceno ili napisano). Rec je, zapravo, o podsecanju na ulogu sadasnjeg ministra pravosudja Zorana Stojkovica u nekadasnjem sudskomprocesu protiv grupe nepodobnih intelektualaca („slucaj sestorice”) i nepocudnih knjiga (Nebojse Popova). I pokusaju da se, posle dvadesetak godina, postupak obnovi, zrtve procesa rehabilituju, a sam slucaj posluzi kao opomena da se represivna cud drzave i njenih reprezenata nikad ne obnovi i ponovi.

Brisanje proslosti

Okruglom stolu u Medija centru je specificnu politicku tezinu svojim prisustvom i ucescem dao i predsednik Srbije Boris Tadic, ali se cini da ni to nije previse pomoglo da poruke skupa, koje po mnogo cemu prevazilaze okvire jednog sudskog procesa iz 80-ih, u ovdasnjim medijima dobiju zapazeniji publicitet. No, to je jedna druga prica, o medijima i njihovoj „raznorodnosti”, traumaticnim politickim i drustvenim okolnostima u kojima Srbija zivi, ali, reklo bi se, i o gotovo urodjenoj sklonosti dominantnog dela javnosti da po(r)uke proslosti gura po tepih. Pa, tako, ispada da u Srbiji danas istorijsko pamcenje vise nije ni kratko, vec da ga gotovo i – nema.

Micunovic je iskusan politicar, pa njegove reci valja shvatiti ozbiljno i verodostojno. Poruke o „zaboravu” i „ponavljanju”, medjutim, mogle bi se, bez ikakvog rizika od pogresne procene i preterivanja, primeniti i na jedan drugi proslonedeljni slucaj, koji se, valjda, sticajem okolnosti skoro poklopio sa raspravom o (de)kriminalizaciji slobode misljenja i govora. Republicka vlada je, naime, nedvosmisleno odbacila zakonski predlog Srpskog pokreta obnove (clanice vladajuce koalicije) o otvaranju dosijea sluzbi bezbednosti.

Koliko god se trudili da iz vladinog, prilicno birokratski srocenog obrazlozenja, izvucemo uverljivije argumente zasto je zakonski projekat SPO, koji su izradili eksperti nekoliko nevladinih organizacija, neprihvatljiv, ne moze se pobeci od utiska kako je, zapravo, rec o neuvijenom negativnom odgovoru sadasnje vlasti na sustinsku dilemu: da li Srbija treba uopste da otvara dosije proslosti ili ga prepustiti zaboravu. Da ucini ono sto je DOS pre 5.oktobra obecao (iznosenje pune istine), a posle „revolucije” svakojakim marifetlucima i pravnim akrobacijama, sve pod izgovorom da nema politicke volje, izbegao, da bi njegovi naslednici najnovijim saopstenjem ubedljivo dokazali da u Srbiji zaista nema povoljnog ni politickog i drustvenog ambijenta za ozbiljno kriticko preispitivanje blize i dalje proslosti. Osim, mozda, one od 5. oktobra pa sve do izbora nove vlasti.

Dosije ucinka

Svoj stav vlada objasnjava pravno-normativnim zackoljicama, odnosno porukom da bi se predlozenim zakonom „narusio princip nedeljivosti i jedinstva arhivske gradje kao istorijske i kulturne bastine…” Sve to bi, naravno, bilo logicno i ispravno da nema sustinskog pitanja: jesmo li mi u Srbiji u proteklim razdobljima, a narocito poslednje dve i po decenije, zaista ziveli u apsolutno uredjenom, uravnotezenom i civilizovanom demokratskom drustvu (poput zemalja Zapadne Evrope) da bi se na otvaranje dosijea i arhivske gradje, dakle, na razoblicavanje pozadine svega sto nam se u medjuvremenu ispodesavalo, cekali novih 30 ili 50 godina. Zar vladajuca politicka garnitura ozbiljno misli da se na ovim prostorima nista daramaticno i tragicno nije desilo da bi se preskocile pravno-legalisticke prepreke, da ne treba ceprkati po tome ko nam je i zasto priredio nacionalisticku euforiju iz 80-ih, ratove i etnicke progone iz 90-ih, ustolicio gospodara i uspostavio njegovu apsolutnu vlast, proganjao politicke protivnike, delio narod na „patriote” i „izdajnike” i „placenike”, ko je, zbog cega i za ciji racun osnivao politicke partije koje su Srbiju i njeno okruzenje uvele u razdoblje nevidjene ideoloske, nacionalisticke i sovinisticke torture, ko je i za cije potrebe ubijao, kome je i zasto omoguceno da se enormno obogati na ratnoj, ekonomskoj i socijalnoj agoniji naroda, ko je i zasto stvorio monstruozni mehanizam drzavnog zlocina, simbiozu drzave i kriminala, unistavao instutucije, osnivao paravojne i parapolicijske pretorijanske garde (eskadroni smrti i pljacke), narucivao kucne, haustorske i ulicne egzekucije, novim generacijama ponistio mladost i perspektivu, proterao preko 300.000 najkvalitetnijih strucnjaka, ko je i s kakvim motivima cinkario i unesrecivao citave porodice, pljackao Srbiju ili sprecavao da zlocin i otimacina dobiju sudski epilog, pravdao, stitio, cak i doslovce cuvao ratne zlocince, pretvarao ih u heroje, patriote i casne ljude.

A to, opet, nije sve: koje su to „misteriozne snage” izbrisale osnovni smisao 5. oktobra, uspostavile „tesnu komunikaciju” sa Milosevicevom matricom vladanja, njenim gotovo neokrnjenim mehanizmima, ideologijom i ideolozima zlocina, ko je i sta proizvelo seriju afera, skandala, politickih sukoba, podmetanja i zakulisnih igara, ubio premijera, relativizirao prirodu i dimenzije kriminalizovane drzave, navodeci nas na sumorni zakljucak kako Srbija naprosto ne moze opstati bez nasilja, „umerenog” ili „neumerenog” nacionalizma, glorifikacije najekstremnijih ideologija, crnorukasa i zaverenickih sindroma. Naprosto, sta nas to i danas uporno i sistematski sprecava da konacno razresimo – da li drustvo (sa drzavom) kontrolise tajne sluzbe i njihove rabote, u sta malo ko veruje, ili ce pre biti da svet tajnih centara moci kontrolise drzavu i sve nas odredjujuci nam pravile igre, ponasanje, sudbinu, vrednosni sistem.

Iluzije o iskoraku

Sta, u stvari, znaci (indirektna) poruka: nije na strankama, civilnom sektoru, nevladinim organizacijama, cak ni ekspertima van vlasti, da brinu o otvaranju dosijea i saradnicke mreze, ali to moze da ucini sama BIA. U drzavi, u kojoj se s pravom sumnja da su u vecini potresa i trauma, skandala i afera, umesani prsti tajnih sluzbi, i u kojoj se onima, pod cijim su patronatom cinjeni najmostruozniji zlocini, omogucava da sami sebe „reformisu”, sve pod izgovorom da bi „neko nekotrolisano otvaranje dosijea i arhive proslosti destabilizovalo zemlju i ugrozilo njenu bezbednost”, svesno ili ne svejedno, zanemaruje se elementarna cinjenica: nista vise i efikasnije Srbiju nije ugrozavalo i razaralo od delovanja tajnih mocnih sluzbi.

Neko je vec rekao: Srbija nece naciniti taj odlucni demokratski i civilizacijski iskorak dok se proslost, sa svim njenim misterijama i tajnama, dilemama i kontroverzama, njenim akterima, ne obelodani i demistifikuje. Mozda ce ona i ovako, kao sto to cini danas, simulacijom reformi i tranzicije, bez jasne i nedvosmislene distance od zlocina i grehova proslosti, stici do pozitivne Studije o izvodljivosti, mozda i do predvorja Evrope, ali se sama nece bitno promeniti. Zlo ce se, naprosto, u svakoj pogodnoj prilici ponavljati i reprodukovati. Iluzija je nadati se da ce Evropa hteti u takvu Srbiju.

Ivan Torov
Politika