Prva novogodisnja noc o kojoj se nesto zna datira iz doba Mesopotamije, a mnogi obicaji su opstali do danas kroz proslavu hriscanskog Bozica

Piše: Zorica Zarkovic

Kada i kako je nastala novogodisnja noc? Strucnjaci su saglasni da je proslava nove godine jedan od najstarijih i najuniverzalnijih ljudskih obicaja, o kome prva pronadjena svedocanstva datiraju iz perioda od pre cetiri hiljade godina pre nove ere u Mesopotamiji. Pojedini antropolozi, poput Teodora Gastera i Erla Kaunta, smatraju da su vavilonski novogodisnji obicaji bili preteca i u mnogome ostali prisutni i danas kroz proslavu hriscanskog Bozica.

Dokaze za svoje teze nalaze u opisima novogodisnjeg festivala koji se odrzavao u drevnom Vavilonu i bio posvecen obnavljanju sveta. Tokom “dvanaest bozanskih dana vatre” gorela je “cepanica srece”, koja se povezuje sa hriscanskim badnjakom, razmenjivali pokloni u porodici i medju prijateljima, odigravale se poklade i karnevali, a glumci i pantomimicari pevali i izvodili svoje tacke iduci od kuce do kuce.

Festival vinskih buradi

Ovi obicaji su, preko Hananaca, utrli put do stare Grcke, gde su, kako pise Teodor Gaster u svojoj knjizi “Nova Godina”, drevna grcka plemena upraznjavala obrede vezane za rodjenje “novogodisnje bebe”, odnosno boga Dionisa, tokom kojih je, u svetoj procesiji, nosena beba u pletenoj korpi. Dionis je bio poznat i kao Bahus, bog vina, u ciju cast su Grci tokom janura i februara odrzavali “Festival vinskih buradi”. Tokom praznicnih dana popili bi vise alkohola nego u bilo koje drugo doba godine, a nisu nedostajale ni razbludne “zurke”, opisuje Gaster.

Tamna strana praznovanja bila je olicena u prinosenju ljudskih zrtvi, a taj obicaj je tokom novogodisnjih Saturnalija, bio dugo upraznjavan i u starom Rimu. Praznik Saturnalija, nazvan po bogu Saturnu, bio je najpopularniji u antickom Rimu, tokom koga su “ljudi bancili i orgijali u nastupu pijanstva”.

Kalendarski dan u koji pada prvi dan Saturnalija, pomerao se kroz rimsku istoriju. Prvobitno, kaze Erl Kaunt, zapocinjao je drugom polovinom decembra i trajao do 1. januara. Usred praznika padao je 25. decembar, kada je Sunce dostizalo svoju najnizu tacku i to je bio najsvetiji dan praznovanja, sve dok Julije Cezar, 46. godine pre nove ere, nije uspostavio 1. januar kao dan novogodisnjeg slavlja. Shodno tome, i kulminacija svecanosti pomerila se u noc uoci 1. januara, a taj obicaj odrzao se sve do danasnjih dana.

Djakonije od slavuja

Poznati kao ljubitelji dobrog zalogaja, stari Rimljani su naviku da preteruju u jelu dovodili do vrhunca upravo tokom proslave novogodisnje noci. Ali, to je vazilo samo za rimsku aristrokratiju, dok je “raja” morala da se zadovolji skromnijim obrocima. Narod je uglavnom jeo brasnenu kasu, bob, pasulj, socivo, ribu i voce, a novogodisnja noc je bila retka prilika da se okusi meso, zahvaljujuci obicaju zrtvovanja zivotinja.

Zanimljivo je da drevni Rimljani dugo nisu znali za hleb i da se prva “pekara” otvorila tek 200. godine pre nove ere, dok je prvi profesionalni kuvar dosao u Rim 190. godine pre nove ere. Pre nego sto su otkrila nacin spravljanja hleba, italska plemena jela su neku vrstu palente, da bi potom presli na beskvasne lepinje, a tek od Grka su prihvatili pripremanje hleba s kvascem i pecenje u zidanim pecima. Nakon toga, pekarski proizvodi su postali raznovrsniji, u vidu raznih peciva sa dodatkom mleka, jaja, meda i oraha.

Sto se tice aristokratije, ona je “tamanila” sve dostupne vrste povrca i voca, ali je preferirala ovcetinu, jagnjetinu i jaretinu, zatim meso mladih magaraca, svinejtinu i govedinu. Pored domacih, koristili su i uvezene zacine, a pre svega biber, kim, persun, mirodjiju, safran, cimet, djumbir, selen, nanu i seme pinije. Poznavaoci anticke kuhinje isticu da mnogi zacini koji se pominju u starim rimskim receptima danas nisu poznati.

Medju sladokuscima su posebno bile cenjene vulve i punjena vimena mladih prasica (!?), ali se rado jelo i zivinsko i pticje meso. Novogodisnj trpezu su, pored uobicajenih kokosi, pataka i gusaka, cesto krasili i labudovi, nojevi, zdralovi, flamingosi, golubovi, drozdovi i paunovi, od kojih je posebno bio cenjen jezik i mozak. Kada je domacin narocito zeleo da ostavi utisak, gostima je nudio djakonije pripremljene od mesa slavuja.

Strah od trovanja

Od divljaci su narocito na ceni bili divlji veprovi, zecevi i srndaci, a kuvarski specijalitet su predstavljali puhovi, punjeni orasima, zirom i kestenom i kuvani u mleku, sa medom i makom. Ali, ova poslastica je sluzena samo kao predjelo, nakon cega je sledila “zderacina”. Prefinjeniji, koji su ukus pretpostavljali kolicini, uzivali su u zabama i puzevima spremljenim u vinu, kao i u cvrcima i skakavcima.
Od plodova mora, na trpezama bogatih su bili samo oni probrani: jestere, mrene, jegulja, zubatac, rakovi i ostrige. Nisu nedostajala ni jaja kokosi, paunova, fazana, galebova i ostalih vodenih ptica, nadevana na razne nacine. Jeo se i sir, po pravilu, susen u dimu, dok je maslac bio nepoznat starim Latinima. Za pripremu hrane najvise je korisceno maslinovo ulje, zatim svinjska i guscija mast, kao i govedji, ovciji i koziji loj.

Sto se tice opijanja, Rimljani su raspolagali sa oko 18 vrsta vina, a u neka su dodavane latice ruza ili ljubicica. Omiljeni zimski napitak, koji se upraznjavao i za novu godinu, zvao se “kalda” i predstavljao je mesavinu vode i vina, koja se zagrevala u bronzanim samovarima sa dodatkom zacina. Pili su se i pivo, sokovi, cak i razblazeno sirce, dok se kao aperitiv sluzio “mulsum” – vino kuvano sa medom.
Pri jelu, rimski velikasi su se sluzili kasikama, nozevima i cackalicama od srebra i zlata, ali su, ipak, kao i obican narod, najradije jeli prstima, s tim sto su, izmedju jela, ruke prali mirisljavom vodom. Pravila u trpezariji tokom novogodisnje noci, bila su ista kao i tokom godine – muskarci su jeli polulezeci, dok su zene i deca sedeli na klupama i stolicama. Pre nego sto bi probali bilo koje jelo, morao je prvo da ga okusi pregustator – rob koji je sluzio za proveru da li su jela otrovana. Svecana vecera je trajala do zore, a goste su zabavljali guslari, pevaci, sviracice na harfi, kitari i fruli, lakrdijasi i plesacice.

Skuvati celog jelana!

Neka od jela koja su sacinjavala novogodisnju trpezu jednog od najpoznatijih rimskih gurmana Apacija, pripremala su se na sledeci nacin. Medju predjelima je bila poslastica od kajsija, koje su, posto bi odstajale u hladnoj vodi, prelivane mesavinom bibera, suve nane, presolca, meda, proseka i sirceta. Kada bi masa prokljucala, dodavalo se brasno i sve zajedno ponovo posipalo biberom. Corba, poznata kao “Julijanova”, spremala se od kuvanog griza, kome se, kad uzavre, dodavalo maslinovo ulje, a potom dva kuvana mozga, isitnjeno meso, biber, miloduh, seme komoraca, presolac i vino.
Od glavnih jela, sluzen je jelen u sosu, koji se prvo ceo kuvao (!), a potom iseceni delovi przili i prelivali sosom od bibera, divlje kumine, semena celera, meda, sirceta i ulja. I noj je kuvan ceo i prelivan sosom od bibera, nane, pecenog kima, urmi i meda. Slicnim sosevima prelivane su i skoljke, a sto se tice slatkisa, Rimljani su ih spravljali sa medom, posto nisu znali za secer. Apacije je voleo poslasticu od urmi, koje su se punile orasima ili pinjolama, a zatim, verovali ili ne, solile i przile u kuvanom medu!

Ekonomist