Ali, ne radi se ovde samo(?!), pa ni pre svega, o ljudima. Nego o institucijama. Nema niceg o cemu je premijer Vojislav Kostunica vise govorio, nema niceg zbog cega je prethodna vlada vise kritikovana, a kljucno obecanje aktuelne vlade bilo je upravo to da ce raditi na izgradnji i ucvrscenju institucija

Piše: Ekonomist

Ko je zaboravio tu doskocicu – puj pike ne vazi – kojom su deca nekada, najcesce kad bi se oko neceg posvadjali, odlucivala da prekinu igru i zapocnu sve ispocetka? Taj ko je zaboravio mogao je ovih dana da je se priseti i nacas vrati u (da se i mi prisetimo bivse ministarke prosvete) od kolevke pa do groba, najlepse za svakog doba. Pobrinula se, elem, za to Vlada Srbije koja je otprilike po tom sistemu “solomonski” resila zbrku i bruku oko prodaje akcija “Knjaza Milosa”.

Jasno je bilo od pocetka da Komisija za hartije od vrednosti nije, i ne moze biti, nezavisan organ. U nju nisi birani ljudi po strucnosti i moralnom integritetu nego po partijskoj pripadnosti. Uostalom, jedan njen clan, cijom je zaslugom (ili “zaslugom”, svejedno) ova afera i provalila u javnost i koji je, kao posten, odlucio da podnese ostavku, priznao je otvoreno da se o tome prethodno konsultovao sa predsednikom svoje partije. U tom smislu, i kontekstu, covek ne moze mnogo da saoseca sa clanovima Komisije zbog onoga sto su propatili, a propatili su. Neki, prica se, umalo i zivotom nisu platili.
Ali, ne radi se ovde samo(?!), pa ni pre svega, o ljudima. Nego o institucijama. Nema niceg o cemu je premijer Vojislav Kostunica vise govorio, nema niceg zbog cega je prethodna vlada vise kritikovana, a kljucno obecanje aktuelne vlade bilo je upravo to da ce raditi na izgradnji i ucvrscenju institucija. Finansijsko trziste, kao deo celokupnog trzista, ali njegov najfiniji i najosetljiviji deo, jedna je od najvaznijih ustanova gradjanskog drustva, tj. kapitalizma. Komisija za hartije od vrednosti predstavlja vrata na toj zgradi, na kojoj, u Srbiji, ni zidovi jos nisu napravljeni kako treba, vise su od kartona i zardjalog pleha, nego od nekog cvrstog i pouzdanog materijala. Na takvu zgradu, na ta vrata, na kojima mora da pise: zvoni tri puta, vlada je poslala policiju sa komandom kao iz onog, po romanu Borislava Pekica inace radjenog, filma “Vreme cuda”: razvaljuj.

Uzgred, ako u ovoj prici ista moze biti uzgred, upravo ta grupa ljudi, koje je vlada tesko optuzila i na koje je, bez pardona, poslala Upravu za borbu protiv organizovanog kriminala (kako to gorko zvuci), sad treba, autonomno, bez straha i po sopstvenom sudijskom uverenju, da sudi i prosudjuje da li trgovina akcijama arandjelovacke fabrike mineralne vode protice u skladu sa propisima. Stavise, ta ista komisija treba da i ubuduce, meritorno i merodavno, odlucuje o zbivanjima na tom ocigledno klizavom terenu, u ugri u kojoj igraci cesto koriste nedozvoljena sredstva, publika ih (sudije) gadja jajima i upaljacima, ali tek po zavrsetku meca dolazi pravo iskusenje, jer nisu sigurni da ih u tunelu nece napasti tzv. sluzbena lica, bilo u uniformi, bilo u civilu. Nema sanse.

No, ceo ovaj slucaj otkriva, ili bolje reci potvrdjuje, da ova vlada i ne veruje bas mnogo u konkurenciju i kompeticiju, u trziste i njegove mehanizme resavanja ekonomskih sporova. Ona je to najpre pokazala kada je stupala na vlast, u martu ove godine, promocijom ekonomskog patriotizma i usvajanjem tzv. razvojnog budzeta. Kasnije je, doduse, od toga odustala, ali izgleda vise pod pritiskom medjunarodne zajednice (citaj: MMF) nego sto je stvarno uvidela svoju zabludu. Pokazala je to i akcijom “kupujmo domace” ciji su efekti po svemu sudeci nikakvi, osim izgubljenog vremena, energije i novca. Ako se ne racuna – a zasto da se ne racuna – ozivljavanje ksenofobije i unosenje dodatnog haosa na trziste kapitala, kroz slucaj “C marketa” pre svega.

Drzava je tu da stiti pravila a ne da ih izvrgava ruglu. Dakle, mercedes ne moze da racuna da ce samom cinjenicom da se pojavio na startu trke u njoj obavezno pobediti, vec mora da pokaze i snagu i vestinu, izbegne sve zamke na stazi i prodje sve krivine, i tako stvarno prvi, pre fijakera, stigne do cilja. Ako mu je to cilj.

Ili, da ceo slucaj osvetlimo i s druge strane: da mercedes zamenimo Ronaldom, a fijaker, recimo, Radonjicem. Mozda ce sudija u dosudjivanju prekrsaja biti malo blagonaklon prema slavnom (i skupom) Ronaldu, a ostriji prema nepoznatom (rezervnom) centarforu Partizana (to se, istini za volju, desava), ali ce, u svakom slucaju, ako nacini prekrsaj za crveni karton, Realova zvezda biti iskljucena iz igre. Inace ce utakmica biti unistena. A bez utakmice nema novca. A to vec nije decja igra. I tu, dakle, ne vazi – puj pike ne vazi.

U ponedeljak, kad se ovaj broj Ekonomista nadje pred citaocima, bice poznato ko se ponovo (ako je iko) javio na javni poziv drzave za kupovinu akcija “Knjaza Milosa”. Kako god, medjutim, da se ta transakcija zavrsi, ostace iza nje utisak neceg necistog i necasnog, vonj nekog muvanja i muljanja. A na takvom tlu, ne dizu se ni institucije ni pravna drzava.