Biti Srbin znaci biti anti-Hrvat: jebes smisao zivota u kojem ces biti anti-Rumun ili anti-Madjar! Samo antihrvatstvo, vjecito & nepromjenljivo, ima smisla!

Piše: Petar Lukovic

Kako se tzv. drzavnicke posjete planiraju mesecima ranije – makar Sanaderova bila historijski bizarna zbog cinjenice da u posjet drzavi hermafroditskog imena Srbija & Crna Gora po prvi put zvanicno stize hrvatski premijer, uz tragicno podsjecanje da je Ivica Racan u Beogradu marta 2003. boravio samo na sahrani Zorana DJindjica – nikako nije bilo moguce precizno predvidjeti dusevne i politicke patnje koje ce upravo obuzeti The Serbiju u casu kad je predstavnik njihovih omiljenih neprijatelja (hrvatski: Hrvatska) upravo stupio nogom na sveto serbsko pravoslavno tle.

Muceni Sanader, pripremljeno brifovan na svaku vrstu provokacije, uletio je u Srbiju u casu kad je pomenuta drzava ne samo uobicajeno nadrkano-bijesna, vec i poprilicno nervozna, opsjednuta lokalnim aferama, tradicionalno antihaska (cak sedamdesetak odsto gradjana u najnovijim se izjasnjavanjima proslog tjedna sprema da jebe familiju Carli del Ponte i nju licno, ali analno) i narocito osjetljiva na sportski primat, ocigledno ugrozen odlukom hrvatskog MUP-a da se kosarkasu “Partizana” ne dozvoli ulazak u vasu cro-domovinu zbog tetovaze Draze Mihailovica na levoj ruci, vidljivoj iz aviona.

Dok se u patriotskoj javnosti cirilicnim suzama seirilo (hrvatski: likovati) nad tragicnom sudbinom Milana Gurovica kojem je, straaaasno, oduzeto legalno ljudsko pravo da Drazu Mihailovica u koljackom portretu predstavi poznato-tolerantnoj publici u Sirokom Brijegu – cetnicka tetovaza postala je politicka tema koja je raspalila ionako raspaljene strasti; Ivica Dacic, sef milosevicevske Socijalisticke Partije Srbije (SPS), toboze levicar po defaultu, predlozio je da i mi “zabranimo ulazak hrvatskim sportistima u Srbiju, jer su vecina njih ustase”, premijer Kostunica oprezno je izjavio da se on nada da se ovaj slucaj “nece ponoviti” (tko zna: mozda bas u ovom casu neko od srpskih kos-reprezentativaca tetovazom prima Karadzica ili Mladica, sa cijom bi slikom rado krenuo na turneju po BH-Federaciji), samoproklamovani sportski srpski novinari popizdeli su od uskracene price da u Zagrebu/Splitu prave reportazu na Gurovicevoj golgoti pred razularenim navijacima, sto, da se ne lazemo, i jeste bio cilj tetovaze: da nam se ekstremno koljacki The Stav predstavi u celini svog crteza. I tocka!

Sad, kad je Gurovicev politicki stav dobio svoj politicki odgovor – odjednom smo u soku, odjednom je sport vazniji od politike, bas bih voleo da vidim da u NBA ligi netko od kosarkasa nosi tetovazu Osame bin Ladena ili da igrac izraelskog Macabija ima portret Goebellsa na ramenu, sto nitko nije pomenuo kako bi se publika u Beogradu osecala da je na teren izasao Hrvatski Igrac sa tetoviranim Pavelicem ili Budakom ili Maksom Luburicem ili stilizovanim Jasenovcem sa sloganom “Veseli plamicak”?

Kad se Ivo Sanader – vesto, priznajem – izvukao iz zone od politicke tri sekunde u Gurovicevom cetnickom reketu i poentirao neutralnim stavom da je to stvar klubova i Jadranske lige, mora da je bio u klasicnom racanovskom soku kad su mu objasnili da se bas tih dana u Srbiji oko Armije vode polemike onog HDZ-tipa u kojima je sam ucestvovao: da je Vojska SCG, (nekad: JNA), generalno, bastion milosevicevsko-staljinistickog hibrida, kancerozno tkivo svake pa i najbenignije Kostunicine denokratije.

Povod za paniku u srpskim medijima i narocito u SCG-strukturama jeste dogadjaj od 5. oktobra ove godine kad su u beogradskoj kasarni u Topcideru, u blizini neidentifikovanog tajnog ali vojnog objekta, pronadjena mrtva dva vojnika. Prvi vojni izvestaj lakonski je objasnio da su vojnici pucali jedan u drugog, te je jedan od njih na kraju – kad mu je dosadilo da vec primi nekoliko stotina smrtonosnih metaka – izvrsio samoubistvo. Kako je ovo izgledalo kao prica iz JNA-bajki generala Kadijevica, javnost se s pravom uznemirila te je formirana Nezavisna komisija da ispita ceo slucaj i otkrije da li je istina ono sto ceo Beograd smatra za istinu: da su vojnici ubijeni jer su videli da se u katakombama neidentifikovanog objekta kriju general Pavkovic ili general Mladic ili Radovan Karadzic… ili vec neko od haskih begunaca koje vec godinama stiti JNA (citaj Vojska SCG).

Supruga Vuka Draskovica – Dana Draskovic – izjavila je da su vojnike ubili pripadnici obezbedjenja generala Pavkovica, a da su u Leskovcu pripadnici obezbedjenja generala Vladimira Lazarevica takodje ubili jednog regruta; svi mlaki demanti tzv. Vojske govore da je Danica u pravu i da je Vojska SCG glavni cuvar haskih optuzenika koji su se, kao Veselin Sljivancanin, krili kod njih i cak sisali u Generalstabu, kao da je sve u redu, vazno da su zulufi ok!

Dok ceka rezultate Vojne i Nezavisne komisije – Srbija se deli na ona dva dela, prepoznatljiva sa svih tekucih izbora; veci deo, mentalno slobodniji do svake prirodne antihrvatske/antihaske terapije strpljivo se nada da su, recimo, vojnike u Topcideru ubili Hrvati; to bi bilo savrseno, jos kad bi se otkrilo da je Ivo Sanader ucestvovao u pucnjavi, skinuo jednog od samoubica – koji je, toboze, rafalnom paljbom pucao u sebe sve dok mu nije dosadilo – bilo bi The Idealno.

Onaj manji, depresivniji deo Srbije, s nevericom gleda dr. Vojislava Kostunicu koji se ponasa kao da je svajcarski premijer; nema ga nigde, izroni iz hilendarskih secanja, dojavi nam da saradjujemo sa Hagom da vec danas/sutra cujemo od predsednika Haskog tribunala da sa Hagom ne saradjujemo nikako i da smo crna rupa svemira i da ce nam svet, koliko sutra, jebati mater cim im ponestane strpljivosti koje ionako nemaju.

Oblozen ovakvim srpskim problemima: propala ekonomija, unistena privatizacija, rastakanje Vojske, odsustvo Predsednika drzave Borisa Tadica koji je sa estradnim popovima krenuo u Moskvu da od Rusa na folk koncertu trazi pare za zavrsetak izgradnje hrama Svetog Save – najvaznije privredne investicije u Srba, jer samo ono sto je duhovno jeste jebacki komercijalno; muljanje ministra policije na Odboru za bezbednost Dragana Jocica da nije fer da se u javnost iznosi transkript iz policijskih razgovora gde se jasno cuje da dzamija u Beogradu treba da izgori jer niko nece da je cuva (hrvatski: boli ih kurac), najava da se Crvene beretke opet okupljaju jer je ministar policije odlucio da “ukrupni” antiteroristicke jedinice… ne znam sta je Sanader postigao, je li imao vremena, uopce, da progovori koju rec ili je samo slusao Kostunicu koji mu je, verovatno, u vrelo uho vrelim dahom govorio o decentralizaciji i nesrecnim Srbima koji nece da glasaju na Kosovu ili u Hrvatskoj jer im unapred nije obezbedjena pobeda.

Biti u Srbiji u najpogresnijem trenutku – budimo iskreni: nije Sanader kriv – usud je hrvatske politike koja je odabrala potpuno pogresan datum za price o unapredjivanju diplomatskih ili ostalih polnih odnosa; ali, opet, jebiga, kad god da pozelis da dodjes u Srbiju, neka te heavy pizdarija ceka.

Danas, Gurovicev Draza i nestali u srpskim logorima; sutra: izbegli iz Krajine i njihovi zahtevi da se ili vrate ili uzmu pare; prekosutra: granica na Dunavu, srpska manjina u Hrvatskoj, ishod Severininog procesa protiv internet-portala.

I zauvek, question: hoce li se ovo srpsko javno mnijenje – nakurceno na Hrvate – ikad pacifikovati? Sa ili bez Sanadera: nece. Jer, biti Srbin znaci biti anti-Hrvat: jebes smisao zivota u kojem ces biti anti-Rumun ili anti-Madjar! Samo antihrvatstvo, vecito & nepromenljivo, ima smisla! Cak i kad nam Sanader stigne u posjetu!

Feral Tribune