Fond za reforme, evo ga, u povojima, zivi i tek treba da se razvija. Na celo fonda stigao je spasilac iz sfere koji sa poslom reforme vojske nikakve veze nema

Piše: Ljubodrag Stojadinovic

Fond za reforme, evo ga, u povojima, zivi i tek treba da se razvija. Formiran je jednom labavo sroceno uredbom Ministarskog saveta, izgleda bez zakonskog pokrica. Na celo fonda stigao je spasilac iz sfere koji sa poslom reforme vojske nikakve veze nema

Ovi su bas ucestali sa sednicama. Kao da je vanredno stanje, Vrhovni savet odbrane se izgleda i ne raspusta. Vrhovna komada je ukazala na probleme, uvidela propuste, zapazila greske i donela odluke. Resorni ministar nije propustio da ukaze na poseban znacaj sednice: bila je istorijska. Ovde se istorija pise na marginama, u dokolici. Skoro u traganju za izgubljenim vremenom.

Kako jedan rutinski sastanak uopste moze biti istorijski? Pa tako, jer se navodno radi o poslovima koji ce voditi do sustinskih reformi vojske. Dakle, sve sto se do sada radilo, nije se ticalo sustine. Tako ispada, mada je ministar novinarima rekao da upravo ulazimo „ u drugu fazu reformi”, koje nas ubrzo vode u evroatlantske integracije. A kad je uopste prosla prva faza? Niko je nije osetio niti uocio, od svega sto se menjalo vidno je bilo samo propadanje. Za pesimiste, druga faza bi mogla sve to da dovrsi.

Naravno da je javnost zeljna prave informacije. VSO ima losu naviku da se bavi opstim mestima i formulacijama koje su spasonosne za drzavne cinovnike a pogubne za sistem. A tek kad se malo razgrnu leksicke neukosti, lako se moze videti razorna snaga strategijske kontroverze.

Rukovodstvo drzavne zajednice nije stislo petlju da kaze kako vec pravimo dve vojske. Da nije ezopovskog refleksa i strpljivih tumaca istorijskog politickog dvosmisla, jos bismo govorili o jednoj armiji. A vidite samo ovo: Stalni sastav u Srbiji prima platu u dinarima, pripadnici iste vojske, u Crnoj Gori u evrima. Drzavne granice u Srbiji, za koje se jos ne zna gde su, obezbedjivace srpska policija.

Tacno se zna koliko ce formacijskih mesta placati Crna Gora, i to na svojoj teritoriji: 3.470. Koliko ce placati Srbija, to ce joj se kasti samo. A to je sva silesija „formacijskih mesta” koja preskoce do sedamdesetak hiljada. Ali, VSO se nije bavio tako krupnim brojkama, nego se zaustavio na dimenzijama drzavne vojske manje i pametnije sestre: Crne Gore.

U tom odnosu, Srbija je, mora se priznati, bila izrazito naivnija i gluplja. Pristajala je da placa sve ono sto niko drugi nije hteo. Finansirala je sve projekte rasula, probala da bude prirodni stozer svega sto se moze sagraditi „ovamo, vamo za brda ova”. I sada je VSO hteo da kaze kako Crna Gora nije u stanju da placa koliko trosi, vec samo ono sto je odredila sebi.

Kako se onda uopste moze govoriti o manjoj i efikasnijoj vojsci „u skladu sa novim izazovima”? Rukovodstvo je prakticno definisalo samo posadu manje drzave, ostavljajuci Srbiju u kosmaru haoticne demilitarizacije.

Ko ce sve to da plati? Nije moguce badava ni rasturati, niti dogradjivati. Za sve treba mnogo para, a odrzavanje onoga sto ne valja, sigurno je najpaprenije. Kad je Davinic postao ministar odbrane, izneo je na astal prividno dobru formulu: Da bi se vojska izvukla iz agonije, nije potrebno ( a ni moguce) cediti suvu drenovinu iz budzeta. Tamo para nema ni za goli rucak. U kasi duva promaja. Nacelnik finansijske uprave bukvalno kumi Dinkica za svaki dinar. Ministarski savet nema blagajnika, Srbija sve placa. Davinicu je mozda lako, jer mu je Mladjan kolega iz stranke.

Ali, vojska ima mnogo objekata koji joj ne trebaju a vrlo su skupi. Nema stanova, a oni joj mnogo trebaju. Nema para ni za plate ni za skrto vojnicko sledovanje. Sta da se radi? Neko se setio da formira Fond za reforme. Ideja gotovo savrsena, mada nejasna. Kao nekada kada je u preduzecima postojala kasa uzajamne pomoci. Kome treba on uzme, vrati kad stigne. To su bili prvi pouzdani znaci da komunizam stize u Srbiju. Ali, te kase su bile istorijske, pa su kao takve nestale. Formiran je jednom labavo srocenom uredbom Ministarskog saveta,

Fond za reforme, evo ga, u povojima, zivi i tek treba da se razvija. izgleda bez zakonskog pokrica. Ideja je prosta da prostija ne moze biti: proda se ono sto ne treba, i to za skupe pare. Ono sto se ne moze prodati, izdaje se pod zakup jos skuplje. Napravljen je spisak svega sto ide na vojnu buvlju pijacu, ima tu oko 500 stavki. Neko je rukavskim arsinom i rabosem procenio vrednost. Uglavnom nema specificnih cifara, ali ukupna vrednost je ogromna. Oko pet milijardi evra.

No, i to je relativno. Sta je to „ogromno”, tek valja razumeti. A to je ovde najteze, u Srbiji se prvo sece a onda misli. Mnoge zaboli glava kad metnu prst na celo. Tako je vec na prvi pogled ispalo kako je vojska postala sirotinja zato sto ne ume da raspolaze imovinom. Dakle, siromasni rasipnik, prosjak koji ne razume sta sve ima. Koliko ima, to su razumeli samo oni kojima je dato da prodaju.

Na celo fonda stigao je spasilac iz sfere koji sa poslom reforme vojske nikakve veze nema. Ima samo utoliko sto ga je predlozio ministar odbrane. Nekako ga izvukao kao, madjionicar iz Lublina, zeca iz sesira. Nije bilo protivkandidata. Covek je istovremeno predsednik Atlantskog saveta u Srbiji. Da to nije sukob interesa?

Mozda nije, a mozda i jeste. To jos niko nije uspeo da objasni kako treba. Atlantski savet je nevladina organizacija, njen prvi covek ce imati pod svojom sakom veliku finansijsku moc. Dakle, nevladina grupa koju ce finansirati surogat savezne vlade a zove se Savet ministara. I to rasprodajom imovine cija je cena neodrediva.

Da se razumemo, ovde se najveca bitka vodi oko para. Tu se gube cast, posao, spokoj, postenje i glava. U vojsci je desetine hiljada ljudi bez stana. Mnogi od njih su vec izgubili svaku nadu. Hoce li im je vratiti covek koji se zove Vladan Zivulovic, po zanimanju advokat, blize interesovanje trgovina nekretninama.

Logika je sledeca: ako je trgovao nekretninama, mogao bi da proda i vojnu imovinu. Ako to proda, eto suvih para za reforme vojske koja vise nema nista. Dakle, Zivulovic je prvi Davinicev carobnjak koji ce iz nicega doneti spas. Ili ce iz svega ostati praznina. Jer, Fond za reforme je idealan srpski model za korupciju, nezavisno od kontrole. Jos nema herbicida kojim se taj korov moze smlatiti.

Moze se onda lako naslutiti da je Fond samo utopija, projekt koji ce ostaviti vojsku jos siromasnijom i gladnijom. Ali ce sugurno namamiti opasne ljude zeljne lakih para. Zasad u svom kontu fond ima samo Karadjordjevo, vojno dobro od vise hiljada hektara.

Na tom mestu je Tito lovio pitome medvede i jelene lopatare. Prica se da tu zivi i jedno krdo divljih magaraca. Njive su hranile pola velike JNA. Danas je to legendarno loviste u dugovima i gubicima, spremno da se jeftino proda nekom modernom bogatasu. Eto prvih malih para za velike reforme. Potpuno originalni pristup privatizaciji vojske. Velika rasprodaja zbog likvidacije, nastrano resenje koje nigde ne postoji niti je moguce. I to je vec sasvim dobar razlog za jos jednu istorijsku sednicu VSO.

Politika