Cesto se ljudi pitaju sta je ostalo od Slobodana Milosevica i njegovog rezima. Kazu, mnogo. Tu su netaknuta struktura tajne policije, paleozojske vojne staresine i vojni sudovi, kadrovi u diplomatiji, biznismeni, pisci – huskaci, novinari – pogromasi, necasne sudije

Piše: Vojin Dimitrijevic

Cesto se ljudi pitaju sta je ostalo od Slobodana Milosevica i njegovog rezima. Kazu, mnogo. Tu su netaknuta struktura tajne policije, paleozojske vojne staresine i vojni sudovi, kadrovi u diplomatiji, biznismeni, pisci – huskaci, novinari – pogromasi, necasne sudije…

Ipak, sve je to manje-vise postojalo i pre Milosevica. Udba je bila svemocna snaga a JNA staljinisticki Golem u sluzbi odbrane od kapitalisticke posasti. Vojni mislioci su nas plasili “specijalnim ratom” protiv sveta socijalizma. Bilo je sudija voljnih da “odrade” politicke procese, umetnika – udvorica i “poslenika javne reci” spremnih da ujedu svakoga koga im gazda pokaze. Miloseviceva popularnost ucinila je da sve to posle “dogadjanja naroda” ne izgleda nametnuto nego prihvaceno dobrovoljno, s radoscu. Ta se situacija moze rezimirati recima Dusana Reljica da sada i dalje opstaje “konglomerat kriminala i drzavnog nasilja, nastao u periodu komunizma i posebno tokom vladavine Slobodana Milosevica”.

S Milosevicevom apoteozom nastalo je novo jedinjenje. Najkonzervativnijim delovima Saveza komunista odusevljeno su se prikljucili zestoki antikomunisti. Dobar deo gradjanske klase i njenih intelektualaca nalazio se u mrzovoljnoj hibernaciji jos od 1945-1946. Nisu videli da je vreme prolazilo a da se nesto u drustvu neminovo dogadja. Naime, u sistemu koji su komunisti uspostavili politika se iskljucivo stvarala u organima partije, ali u “cekajima” i politbiroim su sedeli i levi i desni, i napredni i nazadni, i reformatori i tvrodolinijasi, i Marko Nikezic i Zivan Vasiljevic. Pobedjivali i gubili. Medjutim, za hibernatore su sve “komunjare” bile i ostale iste.

Ovaj novi konglomerat, ukome su ucestvovali i oni koji su se kasnije odrekli Milosevica, preziveo je kao zvanicna verzija novije srpske istorije. To je varijanta teorije zavere koju u nju veruju nebrojeni srpski naucnici i pripadnici politicke elite.

Ova verzija, cije je prve obrise dao general Veljko Kadijevic, glasi otprilike ovako. Kada su zapadni politicari (narocito oni tajni i nevidljivi, okupljeni u mocne politbiroe svetskog kapitalizma, kakva je Trilateralna komisija) videli da realni socijalizam propada a SSR slabi, zakljucili su da im Jugoslavija vise ne treba. Mogli su da daju na volju iskonskoj mrznji prema srpskom narodu, razumljivoj jer su tu glavnu reci vodili istorijski neprijatelji Srbije – Nemacka, Vatikan i, odnekud, Kominterna. Jedino se tako moze objasniti stub-nosac zvanicne verzije, tvrdnja da je unistenje Jugoslavije bilo upereno samo protiv Srba i da su Milosevic i drugovi ratujuci protvi drugih jugoslovenskih naroda i ulazeci u sukob s medjunarodnom zajednicom spasavali Jugoslaviju. Teorija zavere ne bi bila to sto je da nije nelogcna. Jugoslavija je navodno bila ono najgore sto je srpski narod snaslo u njegovoj istoriji – ali se svejedno morala braniti po svaku cenu! Ne treba onda objasnjavati zasto drugi narodi nisu prihvatali Milosevicevo srpsko usrecenje, nego im se ono moralo nametati silom. Rat se zavrsio porazom jer je neprijatelj bio jaci (a ni Milosevic ga nije najbolje vodio). Sada ostaje da se pokoravamo pobednicima, koji kao Molah stalno traze nove ljudske zrtve. Pragmaticari se mire s nepravdom a idealisti ostaju da se odupiru nemani. Trecih nema.

Siroki trag zvanicne verzije moze se prepoznati u popularnim secanjima na ratna zbivanja. Sklonost ljudi da ne zele da znaju za neprijatne stari i da ih, ako ih saznaju, potiskuju i zaboravljaju ne bi sama mogla da objasni rezultate do kojih uporno dolaze istrazivanja o nedavnoj proslosti. Jedno takvo sproveo je u leto 2004. Beogradski centar za ljudska prava.

Ocekivalo bi se da je za masakr u Srebrenici saznalo najvise ljudi i da njihov broj raste. Medjutim, za njega je 2001. culo samo 77 odsto ispitanika kojih je tri godine kasnije samo 78 odsto. Od njih je u istinitost tog podatka 2001. verovalo 61 odsto, a 2004. – 62 odsto. Ako se ubroje i oni koji nikada nisu culi za taj dogadjaj iz 1995, ispostavlja se da samo 48 odsto stanovnika sada veruje da se on desio. Za opsadu Sarajeva je do 2001. uspelo da sazna 70 odsto populacije – broj koji se do 2004. smanjio na 51 odsto! Odnos onih koji ne znaju ili ne veruju pokazuje da se opsada Sarajeva istorijski podatak samo za 40 odsto populacije u Srbiji.

Naravno, sa zlocinima protiv Srba stvar stoji obrnuto. Za to da su u operacijama Bljesak i Oluja ubijeni mnogi civili culo je 85 odsto gradjana, a 82 veruje u istinitost. Da su Muslimani imali logore u kojima su drzali Srbe zna 71 odsto ispitanika, od kojih 66 odsto veruje da je to tacno. I, konacno, na pitanje ko je podneo najvise zrtava u jugoslovenskim ratovima 84 odsto odgovara da su to Srbi a 43 odsto da su najvise zlocina izvrsili Hrvati (pocetni neprijatelji po zvanicnoj verziji!). Srbi su u tom redosledu pretposlednji (osam odsto – uz kavaljerski ustupak prema Slovencima, koji su na dnu liste).

Rata je dosta i secane na neprijatne dogadjaje bledi, cak i kada je rec o zlocinima nad Srbima. Za hrvatske ofanzive je 2001. culo 93 odsto populacije, ali ih se tri godine kasnije seca 85 odsto. Za muslimanske logore je pre tri godine znalo 92 dosto ljudi – danas ih pamti samo 71 odsto, a veruje 66 odsto.

Istorijsko secanje je, dakle, sve manje ispunjeno sadrzinom ali opstaje zvanicna verzija o velikom planu da se unisti Jugoslavija, i preko nje Srbija. Na pitanje sta je prvenstveni cilj sudjenja u Hagu tri cetvrtine ispitanika odgovara da je to “uspostavljanje novog svetskog poretka na celu sa SAD” (12 odsto), da “opravda agresiju NATO 1999. godine” (30 odsto) i da Srbiju “dovede u zavisnost od medjunarodne zajednice” (32 odsto).

Sve ovo nisu izmislili sami gradjani: tome su ih poucili tvorci i mnogobrojni sledbenici zvanicne verzije.

“Medjunarodna politika”