Sistem finansiranja vojske vise i ne postoji. Ni nasa vojna industrija, kao sistem koji proizvodi oruzje respektivnih kolicina, kvaliteta i konkurentnih cena, prakticno vise ne postoji

Piše: Sreten Cupic

Cetiri godine posle demokratskih promena u Srbiji, vojne reforme su uglavnom na pocetku. Razloga za to ima vise. Evo glavnih.

Prvo smo neoprostivo dugo, a i uzaludno, cekali strategiju odbrane. Medjutim, sa strategijom ili bez nje, sa reformama ili bez njih, zivot trazi resenja za probleme koji ne mogu da cekaju. Ako vec imamo Vojsku, onda je moramo hraniti i oblaciti, placati staresinski sastav i obezbedjivati uslove za zivot njihovim porodicama. U uslovima enormnog siromastva Vojske, ovi zahtevi moraju imati apsolutni prioritet i potpuno je deplasirano postavljati vestacke dileme sta je sada vaznije, avioni ili ljudi.

Dakle, nije se moralo cekati, imalo je sta da se radi i nezavisno od strategije, narocito u sistemima koji bitno ne zavise od strateskih opredeljenja i odluka, a to su pretezno logisticki sistemi.

To je sistem finansiranja vojske, koji vise i ne postoji. Finansiranje obavljaju finansijski resori u vladama drzava clanica, na nacin koji neodoljivo podseca na nekadasnje samoupravno sporazumevanje, u kome vojska ne ucestvuje, a postignuti dogovori nikog ne obavezuju.

Rezultat su zamrznute vojne plate i penzije duze od godinu dana, neredovne isplate plata i penzija (narocito u Crnoj Gori), nezakonito umanjivanje vojnih penzija itd.

Vojni penzijski sistem funkcionise po inerciji, jer o njemu niko posebno ne brine, pa cak ni Vojni penzijski fond, koji se pretvorio u ucmalu i krajnje birokratizovanu organizaciju.

Sistem snabdevanja Vojske je, tradicionalno, potencijalno leglo korupcije i kriminala (ozloglasene vojne liferacije) u svim zemljama i vojskama, pa i u nasoj. Ocekivala se sustinska reforma celog sistema (organizacija, regulativa, kontrola), a izvrseno je samo lakiranje „stare fasade”.

Umesto Uprave za snabdevanje, „formirana” je Uprava za javne nabavke, koja je, kako pise uvazeni M. Komar, trebalo „da eliminise namestanje poslova i ostvari velike ustede”. Medjutim, od svega toga postignuto je samo da su njeni poslovi sada sumnjiviji nego pre.

Vojnoprivrednu delatnost cine preduzeca vojne (namenske) industrije i tzv. vojnodohodovne ustanove. Ove druge su pravi raritet. Rade unutar vojne organizacije kao privredni subjekti, dakle, proizvode robu i pruzaju usluge za koje nisu registrovane. Ali su se zahvaljujuci delovanju snaznih interesnih grupa u Vojsci odrzale do danas, iako predstavljaju balast za vojnu organizaciju i izvor su znacajnih i nepotrebnih troskova.

Agonija vojne industrije zapocela je pre 15 ili cak 20 godina, najpre obustavljanjem ulaganja u razvoj, da bi zatim bila ekonomski upropastena sankcijama i, najzad, fizicki unistena bombardovanjem.

Demokratske promene docekala je bez proizvodnje, trzista, razvojnih programa i perspektive, sa radnicima bez sredstava za zivot. I dok je ostala industrija „hvatala vazduh” i hrabro ulazila u promene koje je trazio novi ambijent, ona je „cekala naredjenja” sta da radi i moljakala vlade, najpre saveznu, pa republicke, za bilo kakve porudzbine, kredite i finansijsku pomoc radi prezivljavanja.

U protekle cetiri godine, najtezi problemi ove industrije mogli su biti ako ne reseni ono ublazeni. To nije ucinjeno i vreme je nepovratno izgubljeno, proteklo je u strajkovima, otpustanju najveceg broja radnika, sa proizvodnjom od 5 do 10 odsto iskoriscenih kapaciteta, finansijskim injekcijama kojima se kupovao socijalni mir, a pre svega i najvise u iluzijama, koje je sejao tzv. vojnoindustrijski lobi.

Taj lobi svakako postoji kao skup starih nostalgicara i novih „lovaca u mutnom” koji uz pomoc pojedinih istaknutih predstavnika medija istrajno plasiraju tezu o trijumfalnom povratku nase vojne industrije na svetsko trziste oruzja!

Ta teza se ne zasniva ni na jednom valjanom argumentu i zato je cista iluzija i sredstvo za zamagljivanje istine. A istina je da nasa vojna industrija, kao sistem koji proizvodi oruzje respektivnih kolicina, kvaliteta i konkurentnih cena, prakticno vise ne postoji. Razlozi za to su veoma jednostavni.

Prvo, ona nema proizvode (osim nekih vrsta municije i poznate „Zastavine” nove puske) i, drugo, ona nema trziste. Za takvu proizvodnju potrebno je mnogo novca. Radi se o desetinama milijardi dolara, koje nemamo, niti cemo ih imati.

Uz to, do novih proizvoda se dolazi preko istrazivanja i razvoja, za sta nam, pored novca, nedostaju i kadrovi, jer nasi najbolji istrazivaci su odavno u Americi, Kanadi, Novom Zelandu… Potrebna je i nova skupa oprema za savremene tehnologije.

Prema tome, za izlazak na svetsko trziste oruzja treba nam, bezmalo, potpuno nova vojna industrija. Tu istinu treba saopstiti, ne samo radnicima i sindikatima, vec i javnosti.

Ovom cetvorogodisnjem inventaru neuspeha u oblasti vojnih reformi treba dodati najstariji problem i najveci neuspeh: stambeni problem vojske.

Za resavanje tog problema nije bila potrebna nikakva strategija, niti je bilo sta posebno sprecavalo rad na ostvarivanju tog cilja. Bila je dovoljna politicka volja vlasti i organizovan pristup vojnog rukovodstva. Na zalost, oba faktora su zatajila.

To su problemi koje su demokratske vlasti mogle, a nisu resile. Za neke od njih, vise razumevanja su pokazale vlade nekih prijateljskih zemalja, kao sto je vlada Grcke, koja je finansirala izradu Studije za resenje stambenog problema nase vojske.

Taj prijateljski gest nije bio ni od kakve pomoci! Pokazalo se da Ministarstvu odbrane takva vrsta pomoci (studijsko-analiticki pristup) nije potrebna. Sprezi vojno-gradjevinskog i finansijskog lobija koji i ovde vodi glavnu rec vise odgovara neprecizno definisan sistem i „mutna” pravna regulativa. Precizne zakonske odredbe i poslanici mogu samo da smetaju.

Zato se opredelila za „Fond za reformu sistema odbrane”, sa izgledima da obrce kapital od pet do osam milijardi dolara (procene MO) i tako resi sve probleme, od stanova do opremanja Vojske naoruzanjem i vojnom opremom. Ta „spasonosna formula” smisljena je bez ikakve posebne analize u „nevladinoj” (neprofitnoj i nestranackoj) organizaciji Atlantski savez, koja se trudi da ostavi utisak da iza nje stoji ceo NATO.

U tome izgleda i uspeva, jer je vec sada ceo taj sistem „tezak” sedam-osam milijardi dolara preuzela na upravljanje. I to bez zakona, gotovo krisom od parlamenta! A upravo je zakon jedina valjana garancija da ce problem vojnih beskucnika biti konacno resen.

Kako je parlament dopustio da se taj sistem uspostavi i ozvanici aktom Saveta ministara, koji kao organ izvrsne vlasti u Ustavnoj povelji i Zakonu o njenom sprovodjenju nema ta ovlascenja? Gde je tu bila parlamentarna kontrola? Odgovor se sam namece: dva koraka nazad.

Autor je general-major u penziji, direktor Centra za odbrambene i bezbednosne studije

POLITIKA