KAKO NAS DRUGI VIDE: Mnogo krajnosti na malo prostora

Objavljeno: 28.08.2004, 07:50h

Lepa i bezbednija nego sto se misli, ali, sto se puteva tice, kao u “Alisi u zemlji cuda” – pise o svom iskustvu sa putovanja po Srbiji i Crnoj Gori holandski biciklista i publicista

Lepa i bezbednija nego sto se misli, ali, sto se puteva tice, kao u “Alisi u zemlji cuda” – pise o svom iskustvu sa putovanja po Srbiji i Crnoj Gori holandski biciklista i publicista

Piše: Zorica Zarkovic

Lepa i bezbednija nego sto se misli, ali, sto se puteva tice, kao u “Alisi u zemlji cuda” – pise o svom iskustvu sa putovanja po Srbiji i Crnoj Gori holandski biciklista i publicista

“Pre nego sto sam krenuo, nisam znao sta da ocekujem. Zato sam se pripremio za najgore, ali se ispostavilo da ni jedna od tih predostroznosti nije bila potrebna. Srbija i Crna Gora su bezbednije za strance nego sto se to zvanicno predstavlja u Holandiji”. Ovako zapocinje svoj izvestaj sa putovanja po Srbiji i Crnoj Gori Ivo Miesen, Holandjanin koji je rodjen i zivi u Mastrihtu i ciji daleki koreni delimicno pocivaju i u Hrvatskoj.

Miesen je biciklom proputovao gotovo sve evropske zemlje i napisao niz prikaza i prakticnih uputstava, koji su veoma popularni u Holandiji, ali i medju raznim biciklistickim udruzenjima sirom sveta. Najnovije izdanje koje je, osim na holandskom, publikovano i na engleskom jeziku, sacinjeno je na osnovu dnevnickih zapisa sa putovanja po Srbiji i Crnoj Gori, gde se zaputio po nagovoru ovdasnjih prijatelja, sa kojima deli biciklisticku strast.

Red ljubaznosti, red djubreta

Prvi utisci vezani za Suboticu veoma su pozitivni, ali je susret sa Novim Sadom “potresan zbog porusenih mostova koji svedoce o posledicama NATO bombardovanja”. Miesen priznaje da se, nakon tih slika, kao Holandjanin, nije osecao ugodno i da je strepeo od mogucih reakcija lokalnog stanovnistva.

Stoga je bio veoma iznenadjen izuzetno prijatnom komunikacijom sa Novosadjanima, posebno isticuci ljubaznost osoblja u jednoj novosadskoj prodavnici bicikala. “Odlicno su govorili engleski, a kako nisu raspolagali pouzdanim mapama za moju marsutu, jedan od prodavaca je seo na svoj bicikl i licno me odveo do knjizare u blizini Sportskog centra Vojvodine, gde sam se opskrbio mapama i prirucnikom na engleskom jeziku”.

Nakon obilaska Sremskih Karlovaca, koji “deluju ljupko, ali prilicno mrtvo i bez vodica, pa morate sami da se snalazite”, Miesen se bolje nije proveo ni u manastiru Krusedol, koji je bio zatvoren i bez ikakvih informacija o vremenu predvidjenom za posete. Autor napominje da je bio iznenadjen kolicinom djubreta nadomak manastirskih kapija, a slicnih prizora, ukljucujuci i “mnogobrojne razbacane ostatke automobila pored puta”, nije nedostajalo ni tokom voznje do Beograda.

Beogradski spic

Ali, sve to je, kaze on, bilo samo upozorenje za haos koji ga je docekao u Beogradu. Osim sto je, zbog nedostatka adekvatnih putokaza, satima lutao trazeci centar, doziveo je i vozacke traume, koje ovako opisuje: “Vozio sam bicikl po mnogim gradovima, po zahuktalim i haoticnim prestonicama, ali se nikada nisam uplasio sve do trenutka kada sam morao da se suocim sa beogradskim spicem. Za pola sata sam bio na zemlji dva puta. U oba slucaja su se vrata automobila otvarala tik ispred mene. Nakon drugog sudara, bicikl mi se skratio za par santimetara, ali, srecom, udario sam pravo, pa sam nisam bio teze povredjen”.

Traumaticna dobrodoslica uticala je na gubljenje entutijazma za detaljnije razgledanje i duzi boravak u Beogradu, pa je “kotrljajuci” Holandjanin nastavio put Smedereva, gde je “mnogo spokojnije, snalazenje daleko lakse, a Smederevska tvrdjava je zaista fascinantna, ne samo kao istorijski spomenik, vec i kako je uklopljena u svakodnevni zivot grada”.

Slicne utiske poneo je i sa Oplenca, a stigavsi u Cacak, prenocio je kod prijatelja, koji ga je psiholoski pripremio za nastavak puta, “izgovarajuci jednu srpsku izreku o pouzdanosti mapa i seljaka”.

Od izvora dva putica

Sta je prijatelj hteo da kaze, holandski biciklista je ubrzo shvatio na “neasfaltiranom i blatnjavom putu”, na kome je pokusavao da nadje putokaze za Sjenicu. Smatrajuci da je mapa najpouzdanije resenje, izabrao je put koji je prema karti najbolji, ali, nadomak Ivanjice, Miesen saznaje od seljaka da mu je izbor los i da bi mu bilo bolje da se vrati u Ivanjicu i nastavi drugim putem. Priznaje da se gorko pokajao sto nije poslusao njihov savet, jer je “odlican put” ubrzo bio prekriven odronjenim stenama, “kroz koje sam se jedva probio, gurajuci bicikl”.

Ostatak putovanja autor opisuje kao snalazenje po bespucima bez ijednog putokaza, na kojima se cesto gubio i zbunjen zaticao u mestima “koja bi, prema mapi, trebala da budu na sasvim drugoj strani”. Uverio se i da ucrtani putevi na karti ne moraju obavezno da postoje u stvarnosti i diskutovao sa seljacima kako je znao i umeo kuda da krene. Kad se, konacno, domogao Sjenice, dva policajca su ga odmah obeshrabrila u nameri da krene za Prijepolje, jer “put jeste direktan, ali je neasfaltiran”.

Koliko ovde ima drzava?!

Po njihovom savetu, uputio se ka Novoj Varosi, a potom stigao i na granicni prelaz sa Crnom Gorom, gde ga je sacekalo novo iznenadjenje, o cemu kaze: “U tehnickom smislu, to je interna granica, pa me je zacudila cinjenica da se sa crnogorske strane obavlja puna granicna kontrola. Odvode me na stranu i detaljno ispituju, a potom ostavljaju da cekam, da bih konacno dobio dozvolu da nastavim i spustam se do Pljevalja”.

Na tom delu puta, najupecatljiviji prizor je kanjon reke Tare, za koji Miesen ocenjuje da je zaista impozantan i da “Crnogorci ne preteruju kada kazu da je najveci u Evropi”. Detaljno opisuje “neverovatne prirodne lepote”, koje ne nedostaju ni Zabljaku, ali tamo radi samo istoimeni hotel, u kome je holandski biciklista i jedini gost.
Ubrzo otkriva da tu “ne vazi ni srpska telefonska kartica, ni srpska valuta. Sve u Crnoj Gori je razlicito u odnosu na Srbiju, cak i novac”, konstatuje autor i ne krije zbunjenost da li je Srbija i Crna Gora jedna, ili su u pitanju dve drzave. Na putu za Savnik sledi reku Bukovicu, a potom ulazi u novi kanjon, “skoro podjednako lep kao i kanjon Tare, ali ovaj se, nazalost, ne pominje ni u jednom turistickom vodicu”.

Samo rusevine i ja

Savnik, Niksic i Danilovgrad ne ostavljaju narociti utisak na holandskog putnika, ali je zato fasciniran ostacima starog grada Duklje. “Mesto je velicanstveno. Lutam unaokolo vise od jednog sata, pokusavajuci da povezem celinu. Nema cuvara, nema oznaka, nema staza. Samo ja i rusevine”, opisuje svoj dozivljaj Miesen, ocenjujuci da je velika steta sto takva atrakcija propada i nije adekvatno pripremljena za turisticke posete.

O Podgorici – sve najgore. Ruzan i veoma lose snabdeven grad, upozorava Miesen, dok za Cetinje kaze da izgleda mnogo bolje nego u vodicu “Lonely Planet”, u kome su, zakljucuje, “i informacije i fotografije veoma zastarele”.

Resava da nastavi put popodne, ali ubrzo shvata da je napravio gresku, jer usput nema ni jednog kampa, ni pogodnog mesta za nocenje pod satorom. Ali, zato ima pasa lutalica, koji “u sumrak postaju narocito agresivni i moram da se potrudim da bih im pobegao”. Iako u Kotor stize kasno nocu i umoran, istice da srece mnogo mladih i da mu se mesto dopada na prvi pogled. Kafici su prepuni i ocigledno je da ljudi uzivaju, komentarise atmosferu koju je zatekao.

I hotel “Marija” deluje na prvi pogled veoma privlacno, ali “ubrzo uvidjam da je rec o sik mestu. Cena prenocista je za domace turiste 20, a za strance 34 evra. Na recepciji nisu narocito raspolozeni da prime biciklistu i odmah me upucuju na drugo mesto – hotel “Randevu”. On je definitivno mnogo bolji i znacajno jeftiniji – 20 evra za noc. I na recepciji pokazuju vise entuzijazma i ljubaznosti, ne prave mi probleme oko bicikla i sve ostalo je kako treba da bude”.

Pretresaju i Hrvati

Kotor po jutarnjem svetlu izgleda jos lepse i Miesen ceo dan provodi u razgledanju. Na putu kroz Bokokotorski zaliv priznaje da nije ocekivao “takvu lepotu” i da je “zaista sjajan, sa predivnim starim mestima duz puta”. Za razliku od ulaska, Crnu Goru napusta brzo i bez ikakvih granicnih procedura, ali ga zato sa hrvatske strane docekuju manje raspolozeno i ponovo sledi detaljan pretres, ukljucujuci i sumnjicava pitanja o lekovima protiv bolova.

Na Dubrovackom aerodromu je vidljivo jako vojno obezbedjenje, a sto se samog grada tice, “podjednako je lep kao Kotor i saobracajno opasan kao Beograd”. Otputovavsi za Zagreb autobusom, “u koji su me jedva primili zbog bicikla, uz doplatu od 60 kuna”, Miesen nastavlja put Madjarske, gde, iscrpljen od balkanskih dozivljaja, odlucuje da za Holandiju nastavi starim-dobrim vozom.

UPUTSTVA

Medju mnogobrojnim uputstvima za one koji bi da biciklom krenu po Srbiji i Crnoj Gori, Ivo Miesen istice i sledece:

“Sa znanjem stecenim na ovom putu, ne bih se ponovo upustio u voznju deonicom Novi Sad-Beograd. Po Beogradu vozite samo ako zaista morate, a bilo bi bolje da nakon prelaska granice izmedju Segedina i Subotice krenete direktno u pravcu juga, ili da se drzite granice sa Bosnom.

Koristio sam veliki broj razlicitih mapa, a nesto bolja od ostalih je mapa AMS “Serbia”. Ali, sve mape koje sam kupio u Srbiji i Crnoj Gori su nepouzdane i sa oprecnim podacima. Na terenu ne postoje svi putevi prikazani na njima, ponekad su informacije zastarele, a ponekad su prikazani putevi koji tek treba da budu izgradjeni. Zato se o nastavku puta treba raspitivati u svakom vecem mestu.

Sto se tice smestaja, u dolini Dunava i nizih planina sam kampovao “na divlje”, ili odsedao kod lokalnih prijatelja. Na planinama su mogucnosti za kampovanje male, jer je vecina pogodnog zemljista obradjena. Zato tamosnjem stanovnistvu kampovanje ove vrste nije uobicajeno i tesko je dobiti dozvolu za kampovanje na necijem zemljistu. Postoji puno hotela. U njima sam odsedao cetiri puta, a cene za jednu osobu u dvokrevetnim sobama kretale su se od 15 do 28 evra, ukljucujuci dorucak.

Saobracajna sigurnost zavisi od oblasti. U proseku je pristojna, ali je Beograd prava saobracajna mora. Nije bilo vidljivih znakova nebezbednosti zbog skorasnjih ratova, a opasnost od mina je zanemarljiva, izuzev u blizini nekih bombardovanih gradova.

Situacija sa vizama je nejasna. Ima vise izvestaja putnika da su na samoj granici, po minimalnoj ceni (5-10 evra), uspeli da dobiju “turisticku kartu”. Jugoslovenska ambasada u Hagu nije to mogla, ili htela, da potvrdi. Da biste dobili zvanicnu vizu, potreban vam je poziv jugoslovenskog drzavljanina, sluzbeno overen u njegovom gradu ili opstini”.

Ekonomist magazin

Pratite nas na Fejsbuku, Instagramu i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Prije nego ostavite komentar, molimo vas da pročitate Pravila komentarisanja na Portalu PCNEN

Leave a Reply

Blogovi

Logujte se ili registrujte




Forgot?
Register