Srbi – Albanci

Objavljeno: 22.08.2004, 09:48h

Ratovi, koji su po nekima bili “verski”, su prosli, ali je na jugu Srbije i dalje prisutna velika doza nepoverenja. Koliko je tome doprinela religija?

Ratovi, koji su po nekima bili “verski”, su prosli, ali je na jugu Srbije i dalje prisutna velika doza nepoverenja. Koliko je tome doprinela religija?

Piše: Nikola Lazic

Vera. Variola?

Ratovi, koji su po nekima bili “verski”, su prosli, ali je na jugu Srbije i dalje prisutna velika doza nepoverenja. Koliko je tome doprinela religija?

Dobra vecina Srba je, kao i u mnogo cemu drugom, okasnila i sa spoznajom svog nacionalnog i verskog bica, tako da su ove dve discipline, u njihovom slucaju, postale koherentne i, sasvim pogresno, neodvojive jadna od druge. Slucajno ili ne, tek bliski susret Srba sa pravoslavljem bio je vise nego bolan i vremenski se poklopio sa ratnim razaranjima, bedom i degradacijom univerzalnih vrednosti. Iako je Milosevicevoj tehnologiji vladanja upravo vera bila mozda i osnovni zamajac, ovaj, u sustini, okoreli komunista nije se usudio da veronauku vrati u skole odakle je, 1944. godine, Privremenom odlukom revolucionarne vlasti, izbacena.

To je tek u jesen 2001. ucinila vlast koja ga je godinu dana ranije svrgla sa trona, uvodjenjem verske nastave u obrazovni sistem kao jedan od dva fakultativna predmeta. Tokom te iste godine, Institut za pedagoska istrazivanja sproveo je ispitivanje sa ciljem da utvrdi kakvi su povodom toga stavovi ucenika i njihovih roditelja. Tada je vecina mladih iskazala pozitivno misljenje o ovom potezu, a kao razloge naveli su “povratak nacionalnim vrednostima i identitetu”. Slicne odgovore u ispitivanju sprovedenom u konfesionalno mesovitim sredinama dali su i njihovi roditelji.

Prema rezultatima mnogih socioloskih istrazivanja, masovni povratak religiji koincidira sa pocetkom najdublje krize u srpskom drustvu. Podaci govore da se u periodu od 1990. do 1999. godine broj verujucih vise nego udvostrucio. Taj broj je, naime, krajem 1980. iznosio ispod 20 odsto, da bi se deceniju kasnije popeo na oko 70 odsto.

Verski rat?!

Ovaj trend, naravno, nije zaobisao ni nacionalno i verski mesovitu juznu Srbiju, preciznije Bujanovac i Presevo, sredine u kojima je ova pojava bila svakako ociglednija nego u drugim delovima zemlje. Crkva je dobila nove posetioce, ljude koji nisu bili sasvim sigurni da li se Isus Hristos na Bozic rodio ili vaskrsao. I njihova su se deca, iako vec u poodmakloj adolescenciji, tada po prvi put prekrstila, sto je delom bilo i logicno – novokomponovana muzika i novokompovani vernici nasli su se u savrsenoj harmoniji, a na zidovima su se jedni kraj drugih nasli posteri svetaca i zvezda estrade.

Elem, devedesetih Srbi krenuse u ratove, najpre sa komsijama, a zatim i sa citavom planetom: Hrvatska, pa Bosna i Hercegovina, onda Kosovo kao neumitni i logicni nastavak ludila, bombardovanje i, na kraju, finale na jugu Srbije. Nije bio mali broj onih koji su tvrdili da je na ovim prostorima na delu verski rat, protiv pravoslavlja uopste. Rat na Kosmetu samo je profilisao teoriju verskog rata, a kao glavni neprijatelj oznacena je islamska vera koju su personifikovali Albanci.
Zastupnici teze “verskog rata” kao da su zaboravili da je aksiom sve tri vecinske religije na Balkanu – pravoslavlja, islama i rimokatolicanstva – covekoljublje. No, ratovi su prosli, ali je na jugu Srbije i dalje prisutna velika doza nepoverenja, sto je, cini se, odlika vecine u Srbiji. Pa, kakvu ulogu sada na ovom osetljivom podrucju, narocito na omladinu, imaju dve vodece religije – pravoslavlje i islam.

Omiljena veronauka

Sudeci prema odzivu ucenika, veronauka je u bujanovackim srpskim skolama omiljeni predmet. Paroh Novica Nikolic kaze da u Osnovnoj skoli “Branko Radicevic” veronauku pohadja oko 70 odsto djaka, dok je taj broj u Srednjoj skoli “Sveti Sava” veca za dvadeset odsto. Otac Novica, koji u Prvoj srpskoj skoli u centru Bujanovca, detaljno obnovljenoj pre tri godine, zajedno sa profesorom muzike Vitomirom Janjicem, vodi crkveni hor “Sveti otac Prohor Pcinjski”, ne krije zadovoljstvo zbog ovih cinjenica: “Cilj veronauke nije da bude skolski predmet zato sto se to trazi. Zelimo da kod dece veronauka postane omiljena, da mi ne ubedjujemo roditelje da decu posalju na nastavu”.

U tome se, svedoci bujanovacki paroh, uspelo. Jedan od dokaza je, smatra on, to sto veronauka ne obavezuje ucenika da bude verujuci: “Vera podrazumeva slobodu izbora, sve je stvar dobre volje. Na kraju ove skolske godine, svaki polaznik verske nastave u bujanovackim skolama dobio je na poklon kompakt disk i video kasetu sa biblijskim pricama”.

U Prvoj srpskoj skoli, podignutoj jos 1847. godine, otac Novica tridesetak dece iz hora, osim pojanja, poducava i osnovama pravoslavne vere. Uci ih, kako kaze, miru, slozi i ostalim postulatima pravoslavlja. Svakako, ovo je jako znacajno za sredinu kakva je Bujanovac. Sve, to, dodaje, na mlade ostavlja samo pozitivne tragove: “Pravoslavno ucenje ne deli ljude prema veri i naciji. I sam Isus, koliko je Jevrejin, toliko je i Meksikanac ili Amerikanac. Patrijarh srpski gospodin Pavle lepo kaze da niko od nas pre rodjenja nije upitan koje vere zeli da bude. Od nas samih zavisi hocemo li biti ljudi ili neljudi. Nas cilj nije da od dece pravimo fanatike, vec da ih naucimo kako da budu bolji za skolu, roditelje i za sebe same”, objasnjava nas sagovornik.

I u Bujanovcu se ucenici opredeljuju za jedan od dva fakultativna predmeta. Za izbor osnovaca zaduzeni su roditelji, dok se srednjoskolci mahom sami odlucuju hoce li uciti veronauku ili gradjansko vaspitanje. Nekoliko ucenika skole koja nosi duhovno ime Rastka Nemanjica sa kojima smo razgovarali smatra logicnim to sto se dalo na veronauku.

“Poticem iz porodice u kojoj je pravoslavlje duboko ukorenjeno. U skoli o svojoj veri zelim da saznam vise od onoga sto roditelji mogu da mi objasne”, iskren je D.R, koji je zavrsio drugi razred srednje skole. Njegova drugarica A.S. dopunjuje ga recima da je “sirenje vidika o sopstvenoj veri sasvim normalna stvar”. Slicna shvatanja imaju, kazu nasi sagovornici, i njihovi drugovi, ali i roditelji.

Kanon Leke Dukadjinija

U Bujanovcu postoje jedna pravoslavna crkva i jedna dzamija u kojoj klanjaju islamski vernici. Ulvi Fejzulahu je, iako relativno mlad (rodjen 1973.), trenutno imam u Bujanovcu. Teoloske studije zavrsio je na Islamskom univerzitetu u Saudijskoj Arabiji, u Medini, na smeru za Islamsko pravo (Serijat). O duhovnom stanju mladih Albanaca u Bujanovcu Fejzulahu kaze: “Trenutnim stanjem nisam zadovoljan, ali, za razliku od ranijih godina, nivo verske svesti ipak se pomera na bolje. Mislim da se uvodjenje veronauke u skole mora iskoristiti u pravcu popularizacije vere”.

Medju starijim islamskim vernicima i svestenstvom povremeno se cuju negodovanja zbog “mladih vernika koji se ne klanjaju kako je to cinjeno do sada, koji se, na primer, tokom klanjanja cesljaju ili to rade rasirenih nogu”, sto je protivno islamskim normama. Ulvi Fejzulahu kaze da takve zalbe vernika nije cuo, ali da su to teme o kojima treba razgovarati: “Sami imami o tome moraju otvoreno da razgovaraju, otvoreno i tolerantno, sa argumentima i razumom. Niko nikome ne sme ugroziti nacin obavljanja rituala. Dzamija u Bujanovcu je dobar primer. U njoj se klanjaju i mladi stari vernici, i tokom rituala, ali i po ostalim pitanjima, dobro se slazu”.
I u dve prsevske dzamije petak je dan za “klanjanje namaza”. Iako su tog dana dzamije pune, vidljivo je, kazu poznavaoci prilika u ovom gradu, da mladi cine vidljivu manjinu: “To samo potvrdjuje tezu da mladi narastaj nije okrenut religiji, barem ne u onoj meri u kojoj je to slucaj sa njihovim vrsnjacima u Albaniji, Makedoniji i na Kosovu”, misli Skender Ljatifi, novinar i analiticar presevske stvarnosti.
Ramadan, mladic iz Preseva sa kojim smo razgovarali, smatra da je takav odnos posledica dugog zivljenja u jednom sistemu u kome je vera bila na margini drustva, pa zato danas u zivotu mladih ne zauzima znacajno mesto. Jos jedan od razloga za to svakako je specificnost sto medju Albancima, osim islama, ima i ionih koji pripadaju rimokatolickoj i pravoslavnoj religiji.

Imajuci to u vidu, italijanski istrazivac i publicista Roberto de la Roka, u svojoj knjizi “Vera i nacija kod Albanaca”, izmedju ostalog, kaze: “Albanci su ljudi od karaktera i nisu predati mnogo religiji. Vazno je da Albanca ne lazes i ne prevaris, kod njih je data rec svetinja”.

Po albanskom obicajnom pravu, olicenom u zborniku “Kanon Leke Dukadjinija”, za uvredu i skrnavljenje crkvi i dzamija, sledile su najsurovije kazne: od smrti, do spaljivanje kuce i novcane globe. Ali, nazalost, osnovni temelji dve religije pogresno se shvataju, a na obicajno pravo vise niko i ne obraca paznju.

Pravi primer tolerancije i pravog razmevanja vere dao je posle martovskog nasilja na Kosovu predsednik Islamske zajednice za Presevo, Bujanovac i Medvedju, muftija Nedzmedin efendi Sacip, koji je tada javno upitao “kome smetaju crkve i dzamije” i pozvao sve islamske i pravoslavne vernike da paljenje bogomolja “prime sto smirenije”: “To vandalstvo nisu ucinili ljudi koji u Boga veruju, nego oni bez morala, koji ne postuju ni zakon ni Boga”.

Evangelizacija i klerikalizacija

Ali, da se na kraju vratimo na “slatko pravoslavlje”. Publicista i dobar poznavalac desavanja u i oko Srpske pravoslavne crkve, Mirko Djordjevic, sigurno nije jedini koji se kriticki odnosi prema ovoj verskoj instituciji: “U vremenu koje nije daleko za nama, kada je Crkva bila svedena na prostor izmedju porte i oltara, u crkvi se mogao videti samo stariji svet. Sa dolaskom Milosevica na vlast, situacija se, sa socioloskog stanovista, znatno promenila”.
Djordjevic pojasnjava da se talas interesovanja za Crkvu kod mladih bazirao na nacionalnoj osnovi, lisenoj verskih pobuda: “Mladi su se u periodu tranzicije nasli u vakuumu, gde imamo dva vazna momenta. Broj mladih u Crkvi i broj verskih obreda se povecavaju, ali crkvena hijerarhija tu pocinje da manipulisa sa mladima, angazujuci ih vise na nacionalnim nego na verskim motivima”.

Zbog takvog stanja, nastavlja Djordjevic, sve je vise primetno da klerikalizacija, koja uzima maha u drustvu, pocinje da odbija omladinu: “Crkva pred sobom ima dva puta. Prvi je put evangelizacije; dakle, sirenje kulture ljubavi i tolerancije i cuvanja tradicije na normalnoj osnovi. Drugi je put klerikalizacije, koji se danas previse koristi. Tipican primer klerikalizacije predstavlja uvodjenje veronauke u obrazovni sistem, gde Crkva nastupa zajedno sa ostalim centrima moci u drzavi”.

Medjutim, utisak je da su mladi danas dosta pod uticajem pravovernih organizacija tipa “Sveti Justin filozof”, koji deluje na beogradskom Filozofskom fakultetu, ili “Obraz”. Zvanicno, ove organizacije ne pripadaju Crkvi i nisu u planu njene misionarske delatnosti, mada su na njihovim sesijama cesto prisutna svestena lica. “Nevolja je u tome”, zapaza Djordjevic, “sto se radi o malim, zatvorenim svetovima, koji imaju ogromnu moc kojom mlade odvode na stranputice nacionalizma i iskljucivosti”.

Sad, dolazimo na kljucno pitanje kako sve navedeno moze da utice na konfesionalno mesovite sredine kakva je jug Srbije. “Kad se kaze “pravoslavni”, u Srbiji se misli da Srbin jedino to moze da bude. Ne zna se da ima Srba katolika ili Albabaca katolika i pravoslavaca. Na osnovu univerzlnih hriscanskih vrednosti, trebalo bi uspostaviti pravilan odnos prema drugome. Obrnuto, religiozne vrednosti se zatvaraju u uske etnonacionalne okvire. Stav Crkve morao bi da bude jasniji, a stav mladih sigurniji, kako do toga ne bi doslo. Jer, omladina je potencijalno najveca zrtva klerikalizacije koja odgovara aktuelnoj vlasti olicenoj u premijeru. To se vidi po tome sto su predstavnici Crkve prisutni u svim drzavnim strukturama moci, kao sto su skola, ili vojska i policija. Odnosi Crkve i drzave moraju da budu dobri, no, kad to dvoje sraste, veliko je zlo i drustveni problem”, zakljucuje Djordjevic.

Ekonomist magazin

Pratite nas na Fejsbuku, Instagramu i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Prije nego ostavite komentar, molimo vas da pročitate Pravila komentarisanja na Portalu PCNEN

Leave a Reply

Blogovi

Logujte se ili registrujte




Forgot?
Register