Momcilo Mandic, prvo ime sa crne liste SAD i EU

Objavljeno: 21.08.2004, 14:43h

Neka daju barem jedan dokaz da sam pomagao bilo kome od haskih optuzenika i ja cu sam otici i prijaviti se u Sarajevo

Neka daju barem jedan dokaz da sam pomagao bilo kome od haskih optuzenika i ja cu sam otici i prijaviti se u Sarajevo

Piše: Sonja Lakic

Neka sudjenje bude javno i doci cu u Sarajevo

Prodajem svu svoju imovinu i za mjesec dana vise nista necu imati u Bosni i Hercegovini. Odricem se i bosanskohercegovackog drzavljanstva i ubuduce cu u Republiku Srpsku ici samo kao turista”, ovim rijecima je kontroverzni biznismen Momcilo Mandic, koji se od marta 2003. godine nalazi na crnim listama EU i SAD, oznacen kao jedan od kljucnih clanova mreze za podrsku haskom optuzeniku Radovanu Karadzicu, najavio povlacenje svog kapitala iz BiH, jer mu, kako je rekao, medjunarodna zajednica onemogucava rad.

“Proglasili su me jatakom Radovana Karadzica, blokirali su rad svim mojim firmama, unistili su moju Privrednu banku, blokirali su “Man Co” i uhapsili su mi sina Aleksandra. U toku je prodaja MVS, trgovine mjesovite robe u Bijeljini, vlasnistvo mog drugog sina Vladimira. Uhapsili bi i njega kada bi se pojavio u Republici Srpskoj i optuzili bi ga da je pljunuo na plocnik. Sve ce uraditi samo da bi se mene docepali”, kaze Mandic.

NN: Imali ste osam benzinskih pumpi u Republici Srpskoj. Ko su novi vlasnici?

MANDIC: Cetiri pumpe, one u okolini Bijeljine, oteli su mi preko moje Privredne banke dok sam prosle godine bio u zatvoru, tako sto su natjerali Aleksandra da napise hipoteku za nepostojeci dug. Ostale cetiri pumpe u Trebinju, Konjevic Polju, Berkovicima i Zvorniku prodao sam prije godinu dana razlicitim osobama, cija imena ne znace nista u javnosti. Kako je ko vise para davao, tako je prodavana jedna po jedna.

NN: Vas sin Aleksandar Mandic uhapsen je prije 45 dana u Zvorniku. Tvrdite da je to izvedeno kao pritisak na Vas licno. Kojim argumentima mozete to da potvrdite?

MANDIC: Uhapsili su mi sina i stricevog sina i drze ih kao taoce da bih dosao u Sarajevo i da bi sa mnom obavili razgovor, ne znam povodom cega. Nazalost, demokratije, pravde i prava nema. Aleksandar je pozvan na razgovor u Zvornik zbog prebijanja dugova, opkolile su ga i uhapsile specijalne jedinice po nalogu OHR-a kao da se radi o kriminalcu ili teroristi.

U zatvoru je samo zato sto je sin Mome Mandica. To mu je jedina greska i mana. To su mi potvrdili advokati i sudije Drzavnog suda BiH koji su mi rekli da ovaj predmet nema nikakve veze s pravom i pravosudjem.

Neka se organizuje javno sudjenje i ja cu doci u Bosnu i Hercegovinu. Hocu da svi vide za sta mi se sudi i za sta me terete, kao i Aleksandra. Neka daju barem jedan dokaz da sam pomagao bilo kome od haskih optuzenika i ja cu sam otici i prijaviti se u Sarajevo. Aleksandar je privatni Esdaunov zatocenik. Otvoreno mu kazu da ce ga pustiti ako mu dodje otac.

NN: Osim Aleksandra, u pritvoru je i Vas rodjak Drazen Mandic i Dragomir Popovic, koji je bio direktor Privredne banke. Za sta se oni terete?

MANDIC: Oni su uhapseni i utamniceni i o njima vise niko ne brine, niti ih ko sta pita. Aleksandra su prvi dan ispitivali dva sata i to je sve. Ne postoji nikakav krivicni postupak. Advokat Midhat Koco, branilac moga sina, rekao je da za 30 godina, koliko se bavi ovim poslom, nije vidio ovakvu situaciju i ne zna od cega da brani Aleksandra kome je u oci receno da mu je jedini problem njegov otac, a ne poslovanje firme. Aleksandar je uhapsen, a Drazen se sam predao kada je cuo da ga OHR trazi, jer nema zbog cega da bjezi. Cuo sam da je sobni cimer moga sina Ante Jelavic, a posto Sasa voli i prati politiku, porucio sam mu po Drazenu da ne ulazi u politiku sa Jelavicem da ne bi napravili neku srpsko-hrvatsku koaliciju.

NN: Kolika je vrijednost Vase imovine u Republici Srpskoj koju prodajete?

MANDIC: To je bila perspektivna imovina. Kada sam kupio banku, bila je u minusima i nije radila. Imala je 450 radnika i pravila je promet od 20.000 KM dnevno. Do momenta kada je Hejz objavio blokadu, dnevno smo pravili tri do pet miliona prometa, imali smo 28 miliona deponenata i 40 miliona potrazivanja. Oteli su mi i unistili banku koja je vrijedila 50 miliona KM. I sada u privremenoj upravi deset miliona KM mog kapitala su potrosli, a kazu da sam slabo vodio banku. Jos imaju na racunu pet-sest miliona maraka. I to mi trose.

A od bankinih nekretnina jos imam 12.000 kvadrata. OHR je sprijecio da banku prodam americkom biznismenu Slobodanu Pavlovicu i postavio je Tobi Robinson za upravnika. Bila je to najzdravija i najbolja srpska banka. Vremenom bi postao jedan od bogatijih ljudi u Bosni i Hercegovini, zbog toga su vjerovatno sve ovo i uradili i to nasi ljudi. Danas banka jede moje firme. To su tako dobro odradili da nisam imao prigovor na vjestinu OHR-a i njihovih strucnjaka.
NN: Rekli ste da iza toga stoje i nasi ljudi. Na koje ljude konkretno mislite?

MANDIC: Od decembra 1992. godine nalazim se u Beogradu i to je bio ultimatum Biljane Plavsic, hvala joj, i Nikole Koljevica. Moje ime se vrlo cesto vezivalo za Radovana Karadzica i vodece ljude Srpske demokratske stranke (SDS), mada ja nikada nisam bio u toj stranci. Ja sam prijatelj sa Momom Krajisnikom, a sa Karadzicem nisam bio tako blizak. Karadzic nije imao povjerenja u mene.

Nekadasnji bosanski ministar policije Alija Delimustafic i ja planirali smo 1992. godine da hapsimo Karadzica i Aliju Izetbegovica, pola u sali, pola u zbilji, da ne bi doslo do rata. Sada ispada da sam ja najveci Karadzicev prijatelj, a onih koji su se od njega okoristili i uzeli puno para, nazivali ga vojvodom i serdarom, nigdje nema. A, vidite, sta se sve desava sa mojom porodicom i imovinom.

NN: Da li je SDS trazio od Vas finansijsku podrsku Karadzicu?

MANDIC: Pomaganje Karadzica je malo slozenija tema. Valjda medjunarodna zajednica i narod ne misle da je to tako prosto i da se ide od covjeka do covjeka uzima pomoc i nosi njemu. Karadzic se godinu dana spremao da ode u izbjeglistvo i to pola godine dok je bio zvanicni predsjednik drzave i pola godine dok je Biljana Plavsic bila zvanicni predsjednik, a on de jure drzao vlast. Potrosen je ogroman novac za njegovo opremanje i logistiku, a ogroman novac je odnesen. Svi oni koji se hvale i govore da pomazu Radovanu, posebno posljednjih godina, lazu. To je ranije rijeseno na nivou Republike Srpske i Jugoslavije.

NN: A sta je sa pricom o postotku za podrsku Karadzicu koji je ugradjen u sve finansijske transakcije i bez kojeg nema posla za firme iz RS?

MANDIC: To su bujne maste ljudi koji traze nacin da dokazu kako se finansira Karadzic. Neko iz OHR je rekao da se kradu vozila i droga za finansiranje Radovana. Od toga nema nista. Na drugi nacin i mnogo ranije rijesen je nacin njegovog finansiranja. Medjunarodna zajedinica ima tu dokumentaciju, ali Radovan je dobar razlog da bi sredili odnose u Bosni i Hercegovini i iz biznisa i sa vlasti sklonili ljude koje oznace zajedno sa satelitima iz srpskog naroda. Sve sto se dogadja je biznis.

NN: Kakva je uloga Dragana Kalinica u svemu tome?

MANDIC: Dragana Kalinica je postavio Karadzic za sefa SDS-a. Covjek je pocetak rata docekao kao reformista, vrlo brzo se uklopio u SDS. Bio je veliki prijatelj sa Ljiljanom Karadzic. Ja s njim nemam nikakav odnos. Uvijek sam pomagao SDS i pomagao sam im na svim izborima, ali to ne treba dovoditi u kontekst pomaganja haskim optuzenicima. Ne bih riskirao porodicu i biznis za nesto sto nema buducnosti. Sigurno sam dao veliki doprinos da SDS pobijedi na pretproslim izborima, kada nije usla u vlast i na ovim kada jeste. Pomagao sam i u logistici i u novcu i u svemu ostalom sto im je bilo potrebno, a nisu imali.

NN: Hocete li im pomagati i ubuduce?

MANDIC: Necu. Ja sam patriota i mislim da je SDS u to vrijeme i tada bila pandan nacionalnim strankama druga dva naroda u BiH, ali ako gledam tu stranku kroz Kalinica i druge ljude koji bi radi karijere sve ponistili, i porodicu i prijatelje, onda nemam razloga da im pomazem. Ljudi kojima sam pomagao, Mirko Sarovic i jos neki, u medjuvremenu su otisli sa politicke scene.

NN: Da li je tacno da ste finansijski pomagali i Demokratsku stranku Srbije (DS) Vojislava Kostunice?

MANDIC: Oni su pandan SDS-u u Srbiji, pa sam ih iz istih razloga pomagao. Nikada nisam to zloupotrebljavao, niti trazio neke povlastice ni u Srpskoj niti u Srbiji. Neki ljudi su mi nudili visoku funkciju u MUP-u Srbije, ali sam odbio, ne interesuje me, prosao sam to. Od kada sam DS-u 2002. godine platio telefonske racune, kada su im iskljucili sve telefone, poceo sam da dozivljavam neprijatnosti. Kulminiralo je hapsenjem u “Sablji”.

Cijev strijele koju su nasli u dvoristu vile “Bosanka”, koja je pokojnom Iliji Guzini (direktoru televizije op.a.) sluzila kao antena, iskoristili su da mi pritvor produze i poslije ukidanja vanrednog stanja. UBPOK je taj izvjestaj dobio u roku dva sata i stavili su ga na sto Sretenu Lukicu i Dusanu Mihajlovicu, ali su oni, ipak, rekli da ja drzim oruzje u “Bosanki” i njime snabdijevam Dusana Spasojevica.

NN: Ko Vas je i zasto uhapsio u Beogradu?

MANDIC: Mene je, u stvari, uhapsio Pedi Esdaun, koji je tokom medjunarodne konferencije o balkanskoj bezbjednosti u Beogradu dogovorio da srpske vlasti iskoriste “Sablju” i uhapse me, jer ce mojom eliminacijom sigurno uhapsiti Karadzica. Dusan Mihajlovic, takav kakav je, licemjeran i pokvaren covjek, lopov veci nego sto je ikada iko bio u vlasti, iskoristio je to za licni obracun sa mnom. Imao sam benzinsku pumpu na granicnom prelazu Sepak i znam da je sluzbeno vozilo 01, koje pripada Kabinetu ministra policije Srbije, pod pratnjom pet slepera za goveda, islo u Tuzlu. Na granici su rekli da je to vlasnistvo srbijanskog ministra i sve je prolazilo bez papira. Onda Mihajlovic to tamo proda, uzme pare i vrati ih u Srbiju. Znaci, prao je pare. Ja sam to znao i govorio mu u lice.

NN: Da li ste podnijeli tuzbu protiv vlasti Srbije?

MANDIC: Jesam, 153 dana sam proveo u zatvoru bez ikakvog razloga.To je bio Goli otok.

NN: Kada su Vas u pritvoru saslusavali, sta su Vas najvise pitali?

MANDIC: Najvise su me pitali oko Radovana. Trazio sam taj detektor lazi. Sva ispitivanja su zavrsena za dva dana. Operativci su mi rekli da, sto se njih tice, mogu ici kuci, ali ostao sam sest mjeseci iz politickih razloga.

Srpske vlasti htjele su da me otpreme u Hag. Glavni operativac bio je general Sreten Lukic, koji je mislio da ce vadeci hladnjace iz Dunava, kopajuci kosti po Batajnici, saljuci druge u Hag, spasiti sebe. Samo je u “Sablji” zatvorio 11.000 ljudi, ali nije mu proslo.

NN: Ko je s Vama bio u zatvoru?

MANDIC: Bili su penzionisani generali Aca Tomic i Nebojsa Pavkovic, sadasnji nacelnik BIA Rade Bulatovic, pratilac Jovice Stanisica Momcilovic, koji se poslije cetiri mjeseca zatvora vratio na posao u policiji. Bilo nas je toliko da smo mogli sastaviti i generalstab i vladu. Bio sam u potpunoj izolaciji 63 dana, od toga 14 dana u samici sa pacovima i misevima. Shvatio sam da se 1948. godina u srpskom narodu cesto ponavlja. Mi to radimo sami sebi i znam da mi sve ovo rade Srbi. Sto bi mi to radili Esdaun ili Hejz ako im neki od nasih ljudi, koji su im bliski, ne govore da mi rade ono sto oni hoce da provedu protiv mene.

NN: Kazu da svaki covjek u svom zivotu ima pet kljucnih ljudi koji rade protiv njega. Hocete li nam reci bar dva ili tri imena ljudi koji rade protiv Vas?

MANDIC: Necu nikoga navoditi, jer necu nikome ostati duzan.

NN: Sta to treba da znaci?

MANDIC: Svakome prema zasluzi. Ima i bozja i ovozemaljska pravda. Nikada nisam uradio nista lose i nisam napravio krivicno djelo, a kada sam citao sta su mi pripisivali dok sam bio u zatvoru od strijela, ubistva DJindjica do ubistva moga kuma Zeljka Skrbe, sam bi sebe strijeljao. Nisam mogao vjerovati da ima ljudi koji traze od nekih urednika i novinara da tako pisu. Nadam se da ce stranci koji su meni i mojoj porodici ovo napravili otici i da ce se sve ovo jednom zvati juce. Mi i domaci kolaboracionisti cemo ostati, pa cemo se pogledati oci u oci.

NN: Sta je s pricom da je Hag zainteresovan za Vas zbog logora koji su formirani za Bosnjake i Hrvate u vrijeme dok ste bili ministar pravde u prvoj Karadzicevoj vladi? Da li ste ikada razgovarali sa predstavnicima Haskog tribunala?

MANDIC: Da. Nema covjeka koji je ucestvovao u ratu da se ne plasi Haga. Vise se prica o meni kao ministru pravde iako sam to bio samo sest mjeseci, nego o nekima koji su to bilo po nekoliko godina. Ali, ja sam bio civilni ministar pravde, a u to vrijeme je postojao vojni sud i vojno pravosudje koje se bavilo ratnim pravom i ratnim krivicnim djelima. Prema tome, ja nisam mogao ni na kakav nacin biti povezan s logorima, zatvorima ili bilo cim sto moze da se dovede u kontekst rata. Da sam bilo sta ucinio i da sam na bilo koji nacin mogao biti povezan, vec bih davno bio u Hagu.

NN: Traze Vas i pravosudni organi u Bosni i Hercegovini?

MANDIC: U toku mog tamnicenja u Beogradu pokrenuli su postupak za isto djelo u Bosni i stavili su mi rjesenje o pritvoru i nalog za privodjenje, jer nisam dostupan drzavnim organima, a vrlo dobro su saradjivali organi Federacije i Srbije. Taj postupak bi trebalo da bude obustavljen po svim zakonima po principu “ne dva puta o istoj stvari” da se sudi, ali nece, jer nema prava i nema pravde.

NN: S obzirom da ste nekadasnji visoki funkcioner policije, sigurno imate svoju teoriju ubistva premijera Srbije Zorana DJindjica?

MANDIC: Mislim da je to politicko ubistvo i da su izvrsioci domaci ljudi. Zoran je bio previse okrenut Njemackoj, a drugim velikim silama to nije odgovaralo, pa je zbog toga platio glavom.

NN: U vrijeme dok ste bili sef Biroa Vlade Republike Srpske 1996. godine, iz kase je ukradeno oko dva miliona njemackih maraka koje nikada nisu pronadjene. Da li se zna sta se desilo s tim novcem?
MANDIC: Nestalo je oko 700 do 800.000 njemackih maraka. To je uradjeno na dan kada sam otvarao moj restoran “Aleksandrija”. Pare su dosle sa Pala, mi nismo imali sef, pa smo ih ostavili u kasu u Birou. Tu noc pare su odnesene. Prvo je sumnja pala na mene, a ko ce drugi ukrasti nego direktor? Bio sam na detektoru lazi, ali je u medjuvremenu otkriveno da su to uradili pripadnici Jedinice za specijalne operacije MUP-a Srbije koji su imali dousnike u Birou. Neki su u bjekstvu, a neki su u zatvoru.

NN: Vi ste bogat covjek, ali malo je ljudi koji bi bili na Vasem mjestu?

MANDIC: Prema meni se cini nepravda kao i prema srpskom narodu. Svi smo mi zatocenici dvojice-trojice haskih optuzenika. Kako drugacije da posmatram sve to kada znam da imaju toliku silnu tehniku, naoruzanje, infrastrukturu, a da ne mogu da uhvate Karadzica i slicne njemu. A onda su za to krivi goloruki Srbi i Momo Mandic, koji je od 1993. godine u Beogradu i kojem su pumpe napravili majstori Bosnjaci. Ja i sada imam vise prijatelja u Sarajevu nego bilo ko bilo gdje na drugom mjestu!

Nadam se da ce se brzo razrijesiti i to pitanje oko haskih optuzenika i utvrditi stvarna istina. Da li ce biti kasno da se ispravi nepravda prema mojoj djeci, ne znam, ali mozda ce mi to biti neka satisfakcija.

NN: Kako ste zaradili svoj prvi milion?

MANDIC: Nisam jedan od onih novopecenih biznismena. Jos od Olimpijade u Sarajevu sam privatnik. Tacno se zna da sam na sarajevskoj Dobrinji 1982. godine otvorio granap-zelenaru. Tada sam radio kao sef Odsjeka za ubistva u SUP-u grada Sarajeva. Preko vikenda sam nosio gajbe za svoj granap. Za jedan vikend sam zaradjivao platu. Kolege iz SUP-a, koje su zavrsile fakultet kao i ja, govorile su da je sramota sto nosim gajbe, a onda bi pred kraj mjeseca posudjivali od mene po 100 njemackih maraka do plate. U momentu izbijanja rata imao sam dvije prodavnice u Hrasnici, samoposlugu u Dobrinji, fast fud u Skenderiji, kafe-piceriju “Aleksandrija” na Grbavici, dva prostora u Zagrebackoj i jedan na Cengic vili, negdje sedam-osam poslovnih prostora. Pred rat bio sam vrlo bogat i uticajan covjek. Sve sam to izgubio i sve sam ponovo napravio u Beogradu. U Bosni su mi ponovo sve oteli.

NN: Koje drzavljanstvo imate?

MANDIC: Imam dvojno drzavljanstvo – Bosne i Hercegovine i Srbije i Crne Gore. Podnio sam zahtjev da se odricem drzavljanstva Bosne i Hercegovine.

NN: Sta sada od nekretnina imate u Srbiji?

MANDIC: Imao sam pumpu kod Pancevackog mosta i prodao sam je. Ostala mi je “Aleksandrija” u Beogradu i jos jedan-dva poslovna prostora. Dugo sam bio predsjednik Rukometnog kluba “Partizan”, ali sada sam potpredsjednik, posto vise nema para.

NN: Imate li tjelohranitelje?

MANDIC: Nikada nisam imao tjelohranitelje, mada sam mnogo slusao o njima. Jedino imam vozaca, ali koliko je fin i miran decko, trebalo bi da ja njega cuvam.

Nezavisne novine

Pratite nas na Fejsbuku, Instagramu i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Prije nego ostavite komentar, molimo vas da pročitate Pravila komentarisanja na Portalu PCNEN

Leave a Reply

Blogovi

Logujte se ili registrujte




Forgot?
Register