Kostunicin sah: Maline i(li) Hag

Objavljeno: 29.07.2004, 15:51h

Ako Vladi Srbije i njenom premijeru politicki ne dodju glave nevolje sa Hagom, onda ce to uciniti proizvodjaci malina i radnici propalih industrijskih giganata

Ako Vladi Srbije i njenom premijeru politicki ne dodju glave nevolje sa Hagom, onda ce to uciniti proizvodjaci malina i radnici propalih industrijskih giganata

Piše: Teofil Pancic

Ako Vladi Srbije i njenom premijeru politicki ne dodju glave nevolje sa Hagom, onda ce to uciniti proizvodjaci malina i radnici propalih industrijskih giganata. A moze ovaj redosled nevolja da se poredja i obrnutim redom, izlazi na isto. U oba se slucaja radi o nekakvim blokadama: unutrasnji nezadovoljnici blokiraju puteve po Srbiji, a oni spoljni bi mogli da Srbiji blokiraju put ka evropskim integracijama sve dok se ona, odnosno njena vlast, napokon ne izvoli odluciti na kojoj je strani i u kojem timu igra u ovoj istorijskoj sezoni. Uostalom, cini se da je i odnos Vlade prema problemima u oba slucaja slican: prvo sistematsko ignorisanje, potom besciljno otezanje i gubitnicka opstrukcija neminovnog, onda upadanje u cajtnot praceno panikom i upornim pokusajima trgovine na sitno, i na kraju neslavno popustanje nakon besmisleno zakomplikovane krize. S napomenom da ova poslednja faza u slucaju igranja zmurke s medjunarodnom zajednicom tek predstoji, jer je ona prethodna faza ignorancije bila, izgleda, toliko duga i ubedljiva da je Vlada na kraju zaista uspela da sakrije haske optuzenike i od same sebe, da ih zametne tako dobro da vise ne moze da ih pronadje ni ako joj, daleko bilo, zatrebaju.

S ovakvim rasporedom vodecih figura na sahovskoj tabli, Srbija se nuzno ponovo nalazi u ozbiljnoj nevolji. Vojislav Kostunica i njegova stranka, kao dominantna u sadasnjoj Vladi, po svom su politickom habitusu uvek bili mnogo umesniji kao postavljaci blokada za druge, nego kao oni koji bi trebali blokade da otklanjaju i da krce nekakav put, i to po mogucnosti onaj koji uistinu vodi nekuda. Zato se nije cuditi ovom fundamentalnom nesnalazenju Vlade u ovozemaljskim pitanjima. Iako je zemlja vec vise meseci usred nove serije ozbiljnih iskusenja, premijer je odabrao taktiku nevidljivosti, a kada su ga prilike ipak nekako izmamile na sunce, jedino sto je njegova vlada uspela da uverljivo demonstrira jeste posvemasnje odsustvo pravca, strategije i vizije. Iako se valjda vec bukvalno ceo politicki relevantan svet izjasnio da oko saradnje sa Hagom i izrucivanja optuzenih nema ni cenjkanja ni tolerancije za neki novi krug ritualnog prenemaganja i zapomaganja, bliski Kostunicini saradnici spokojno nastavljaju svoje jalove pokusaje razmene sa drugom stranom, iako te “druge strane” naprosto nema. Vlada i dalje ne cini nista merljivo i opipljivo da ispuni neke sasvim jednostavne i bazicne medjunarodne obaveze, i to one koje, pri tome, Srbiji ne mogu naneti nikakvu stetu, naprotiv. Slicno je i kada su unutrasnji lomovi u pitanju: Vlada je progutala gorku pilulu u vidu novog predsednika Borisa Tadica tek kad joj je ovaj obecao ono najvaznije: da je nece buditi iz zimskog sna do daljeg; privatizacija i tranzicija prakticno su stali, Vlada ne pokazuje da ima bilo kakvu ozbiljnu ideju sta ce da radi sa slojem “gubitnika tranzicije”, ali zato velikodusno dopusta – linijom najmanjeg otpora i uz uverenje da ko ne radi ne moze ni da pogresi – svakom nezadovoljniku koji ima kamion ili traktor na raspolaganju da slobodno zaustavi zivot u polovini drzave, uveren da mu Vlada, doduse, nece efikasno pomoci, ali ga nece ni sprecavati da svoj problem pretvori u sveopsti, niti ce se potruditi da mu razbije iluziju da ce moci zauvek od drzave da zahteva platu ili povoljniju cenu svog proizvoda.

Na drugoj strani, Boris Tadic se vratio iz Sjedinjenih drzava, i tako je cuvena “kohabitacija” pocela da funkcionise u praksi. Ono sto je predsednik doneo sa druge strane okeana nije nista drugo nego jos vise onoga sto i premijer vec ionako zna, mada se uspesno trudi da se to ne primeti. Bez obzira na svoja skromna ustavna ovlascenja, Tadic je sada de facto vodeca politicka licnost u zemlji, i to vec znaju svi – od beraca malina do vrhova vasingtonske administracije. Jedan od kljuceva Tadicevog vrtoglavog politickog uspona njegova je retorika konstruktivnosti i kooperativnosti, i to je do sada donelo dobra i njemu i Srbiji; sada bi vec ipak bilo vreme da Tadica neki podseti da bi i ta kooperativnost morala negde da ima nekakve vidljive granice, jer ce u suprotnom ona promeniti ime i zvace se – saucesnistvo u necinjenju. U tom smislu prvi dugometrazni televizijski nastup novog predsednika ne obecava bas mnogo: Tadic jos istrajava na aspirinskoj retorici, a vreme je da Srbija konacno pocne da radi na sebi, na svojim obavezama prema sebi i drugima, ili da u protivnom iz igre izadju svi oni koji u njoj ionako ne ucestvuju, ali zato zauzimaju mesto.

RADIO SLOBODNA EVROPA

Pratite nas na Fejsbuku, Instagramu i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Prije nego ostavite komentar, molimo vas da pročitate Pravila komentarisanja na Portalu PCNEN

Leave a Reply

Blogovi

Logujte se ili registrujte




Forgot?
Register