Ako referenduma ne bude, drzavna zajednica se nece raspasti, ali to nikako ne mora da znaci da nece moci da redefinise svoj cilj

Piše: Dusan Pavlovic

Ako referenduma ne bude, drzavna zajednica se nece raspasti, ali to nikako ne mora da znaci da nece moci da redefinise svoj cilj. Nova ustavna povelja, koja bi iz zadataka drzavne zajednice iskljucila evropske integracije, omogucila bi Srbiji i Crnoj Gori da separatno vode svoju politiku pristupanja Evropskoj uniji

Iako su odnosi clanica drzavne zajednice Srbija i Crna Gora neprekidno na dnevnom redu, cini se da za probleme koji opterecuju funkcionisanje te zajednice, za sada, niko ne pokusava da nadje resenje. Pristup koji su izgleda prihvatili svi sastoji se u sedenju i cekanju da protekne dovoljno vremena da se u Crnoj Gori odrzi referendum o nezavisnosti i da se onda drzavna zajednica raspadne ili nastavi da zivi nekom drugom dinamikom.

Pristup koji ukljucuje referendum pogresan je isto koliko je bio pogresan i marta 2002. godine, kada su glavni akteri potpisali Beogradski sporazum o principima, prvi dokument kojim je stvorena drzavna zajednica Srbija i Crna Gora. Ovde ce se izloziti alternativan pristup resenju funkcionisanja drzavne zajednice kojim ce se izbeci referendum, ali koji ce omoguciti pridruzivanje Evropskoj uniji. Resenje se sastoji u redefiniciji karaktera i zadataka koje drzavna zajednica treba da ima.

Da bi se doslo do alternativnog resenja, potrebno je da se podsetimo da je akter koji je najvise insistirao na ocuvanju zajednice Srbije i Crne Gore bila Evropska unija, a da je glavni razlog zbog koga je to uradjeno bilo zaustavljanje procesa raspada drzava koji je na Balkanu zapoceo pocetkom 90-ih godina proslog veka. Iako je iz SFR Jugoslavije nastalo nekoliko drzava, 2001. godine, kada je Makedonija bila na ivici etnickog rata, cinilo se da proces dezintegracije jos uvek nije zavrsen. Osim Makedonije, problematicni su bili Kosovo, Crna Gora, pa cak i sama Srbija. Transformacija SR Jugoslavije u drzavnu zajednicu trebalo je da odlozi ovaj proces do one tacke kada dezintegracija vise ne bi bila opcija.

Medjutim, osim tog cilja (odlaganja dezintegracije), drzavnoj zajednici je nametnut jos jedan. Kako stoji u Ustavnoj povelji, medju glavnim ciljevima drzavne zajednice nalaze se “ukljucivanje u evropske strukture, a narocito u Evropsku uniju, te uskladjivanje propisa i prakse s evropskim i medjunarodnim standardima” (clan 3).

Nejasno je kako se zakljucilo da bi nov oblik paradrzavnog povezivanja dveju drzava trebalo da omoguci brze i efikasnije povezivanje sa EU od opcije po kojoj bi te dve drzave to pokusale da obave same. Bilo kako bilo, drzavna zajednica je, vremenom, od aranzmana koji je trebalo da omoguci brzo povezivanje Srbije i Crne Gore s Evropom postala jedna od dve glavne prepreke za to povezivanje. Ako se za momenat apstrahuje problem u saradnji sa Haskim trbinunalom (s kojim kuburi samo Srbija), ne moze da se ne primeti da glavnu prepreku za savladavanje prvog koraka na putu pridruzivanja Evropskoj uniji (izrada Studije o izvodljivosti) predstavlja nesposobnost organa drzavne zajednice da donose i sprovode odluke.

Jednim delom, organi drzavne zajednice nisu funkcionalni zato sto postoje ustavne prepreke koje onemogucuju njihovo funkcionisanje. Ali najvecim svojim delom, drzavna zajednica ne moze da funkcionise zato sto su pred nju postavljeni zadaci koje ona ne moze da resi (harmonizacija carinskih stopa, vodjenje jedinstvene trgovinske politike, uspostavljanje nekih zajednickih organa itd.). Kada ne bi bilo takvih zahteva, Crna Gora bi svakako vec imala Studiju o izvodljivosti, a Srbija bi mogla da je dobije cim se odluci da li zeli da saradjuje sa Haskim tribunalom.

Nefunkcionalnost drzavne zajednice navela je mnoge da tvrde kako ona treba da se razmontira. To jeste jedno dobro resenje, ali nije jedino. Sve zavisi od toga da li su se stekli uslovi za njen raspad s obzirom na osnovni zahtev Evropske unije iz 2002. godine – obustava dalje dezintegracije drzava na Balkanu i nasilne reperkusije tog procesa. Cini se da se ti uslovi nisu stekli jer – dokle god se na Balkanu ne bude resilo albansko pitanje – i dalje ce postojati opasnost od oruzanih sukoba koji proisticu iz zelje za stvaranjem etnicki homogene drzave.

Raspad drzavne zajednice Srbija i Crna Gora bi verovatno ponovo podstakao taj proces, pa ce Evropska unija, uprkos cinjenici da Crna Gora referendum o nezavisnosti zeli da odrzi vec u martu 2005. godine, najverovatnije jos jednom pokusati da odlozi povlacenje poteza koji mogu da dovedu do raspada zajednice. Ako referenduma ne bude, drzavna zajednica se nece raspasti, ali to nikako ne mora da znaci da nece moci da redefinise svoj cilj. Sve sto je potrebno da se uradi jeste da se donese nova ustavna povelja, koja bi iz zadataka drzavne zajednice iskljucila evropske integracije. To bi znacilo da se Srbiji i Crnoj Gori omogucuje da separatno vode svoju politiku pristupanja Evropskoj uniji. Srbija i Crna Gora bi mogle da bez opterecenja vode nezavisne ekonomske, monetarne, trgovinske, carinske, socijalne i ostale politike, sto ionako vec cine. Ciljevi drzavne zajednice bi se u tom slucaju sveli iskljucivo na pitanje bezbednosti, sto znaci da bi jedina institucija koja bi nakon toga ostala zajednicka bila Vojska Srbije i Crne Gore. Srbija i Crna Gora bi tada postala neka vrsta konfederacije cija bi vojska imala za cilj ocuvanje stabilnosti u regionu. To bi otprilike bilo sve oko cega se danas izmedju Srbije i Crne Gore moze postici sporazum.