Zasticene mantije

Objavljeno: 25.07.2004, 13:47h

Pokusaj da se svestenici stave u isti rang sa, recimo, sudijama, nema samo formalno-pravni smisao. On sugerise nametanje kudikamo suptilnije ambicije dela vladajuce elite da se Crkvi dodeli uloga arbitra ne samo u drzavnim poslovima nego i u svakodnevnom zivotu ljudi

Pokusaj da se svestenici stave u isti rang sa, recimo, sudijama, nema samo formalno-pravni smisao. On sugerise nametanje kudikamo suptilnije ambicije dela vladajuce elite da se Crkvi dodeli uloga arbitra ne samo u drzavnim poslovima nego i u svakodnevnom zivotu ljudi

Piše: Ivan Torov

Pokusaj da se svestenici stave u isti rang sa, recimo, sudijama, nema samo formalno-pravni smisao. On sugerise nametanje kudikamo suptilnije ambicije dela vladajuce elite da se Crkvi dodeli uloga arbitra ne samo u drzavnim poslovima nego i u svakodnevnom zivotu ljudi

Valjda u zelji da bude originalan, a i da privuce sto vise ljudi na svoj slavljenicki koncert na Uscu, cuveni Bora DJordjevic, zvani Corba, pozvao je popove da prethodne „ociste” teren od „zlih julovskih duhova” („Vecna vatra” Mire Markovic). Popovi su, izgleda, bili mudriji od „visprenog” DJordjevica (inace, savetnika ministra kulture), pa nisu dosli. Nisu, kazu, hteli da ih marketinska (ili ideoloska?) „nepromisljenost” jednog muzicara zavede i versku sluzbu pretvore u biznis-cirkus.

Jednom drugom vladinom predstavniku, ministru vera Milanu Radulovicu, medjutim, tako nesto se nece desiti. Pripremio je ovih dana „kapitalni” (pred)nacrt zakona o slobodi vere, koji crkve u Srbiji dozivljavaju kao „velikodusni dar s neba” (drzave), a javnost kao jos jedan „biser” Kostunicinih kadrova za zbunjivanje i konfrontacije.

„Vruce” reakcije

Pogledajmo, telegrafski, sta to ministar Radulovic (da li i vlada?) nudi: svestenici svih rangova bili bi zasticeni imunitetom kao drzavni funkcioneri, poslanici i sudije. Imunitet ce moci da ukine samo Vrhovni sud Srbije. Ministar tu svetsku originalnost (kazu poznavaoci ove problematike) obrazlaze podatkom njegovog ministarstva da cak 98 odsto gradjana Srbije pripada crkvama i verskim zajednicama, pa stoga, kako rece, vera vise nije samo privatna stvar.

Predvidjeno je i da se iz republickog budzeta finansira zdravstveno i penzijsko osiguranje svim svestenicima, a onima u nerazvijenim podrucjima i plata. Drzava ce placati mrezu verskih skola, a koje ce to biti odlucivace vlada. Ako predlog u tek zapocetoj javnoj raspravi (koja se zavrsava 15. avgusta) dobije podrsku, sve crkve, verske zajednice i udruzenja imace isti pravni polozaj i jednake uslove za ostvarivanje sloboda, samo bi se Srpskoj pravoslavnoj crkvi – zbog „njenih istorijskih zasluga” – priznao status „prve medju jednakima”.

Iako je leto (dakle, idealno vreme za opstenarodnu debatu na plus 40 stepeni), stigle su i prve reakcije. Pre svega, na odredbu o imunitetu. Pravnici su, u najmanju ruku, zgranuti. „Imunitet je iskljucivo krivicno-pravna institucija, koja nema nikakve veze sa ugledom i dostojanstvom profesije”, kaze profesor Momcilo Grubac, odgovarajuci na opasku ministra kako se zelelo da se svestenicima obezbedi „socijalno dostojanstvo i prizna znacaj i ugled koji realno imaju”. To je grubo krsenje Ustava, koji proklamuje nacelo odvojenosti Crkve od drzave, porucuju iz Komiteta pravnika za ljudska prava, objasnjavajuci da je svrha imuniteta da se drzavnim funkcionerima omoguci nezavisnost i da ne budu ometani od vodjenja nekih manjih postupaka. Ministar Radulovic, opet, kaze da svestenike treba imunitetom zastiti od pritisaka drzavnih organa (policije i tuzilaca) da otkriju tajne ispovesti. Profesor Ljubisa Rajic, medjutim, odgovara da je to „jeftin izgovor za davanje privilegija svestenicima”. Tim pre, kaze, sto SPC nema ispovest kao sistemski deo ispovedanja vere kako to imaju crkve u katolickim drzavama. Po njemu, takav nacin davanja imuniteta postojao je u srednjem veku i on je napusten u svim modernim drzavama. Istoricar crkve Mirko DJordjevic, pak, smatra da bi eventualno usvajanje ovakvog zakona u Skupstini znacilo da postoji sprega odredjenih struktura moci u Crkvi i drzavi koja je cisto politicke prirode. To bi, po njemu, nanelo stetu i Crkvi i drzavi, vodilo bi klerikalizaciji Srbije.

Duhovna sila iznad drustva

Reakcija „obicnih” ljudi, uglavnom, citalaca Internet sajtova, jos su zesce. Pominju se reci „srednji vek”, „anahronost”, „duhovni konzervativizam”, „ustolicenje fundamentalizma”, „ortodoksna glupost”. Nije malo ni onih koji su ubedjeni da se iza ovog zakona, u stvari, kriju namere da se imunitetom amnestiraju i zastite oni crkveni velikodostojnici za koje se tvrdi da su se ogresili i o zakon i o moral. Pominju se, naravno, vladike Pahomije, koji je optuzen za seksualno zlostavljanje dece, i Filaret, protiv koga je podneto vise krivicnih prijava. Za razumevanje prirode reakcija citiracemo samo jedno misljenje izvesne Slavice: „Ova zemlja se punom brzinom vraca u srednji vek. Ovaj zakon verovatno treba da zastiti svestenike koji saradjuju sa kriminalcima, koji su blagoslovili ratne zlocine i seksualno zlostavljali decu. Jedna stvar je zastita tajnosti ispovesti, a druga izuzeti svestenike od krivicnog gonjenja. Osim toga, odakle ministru podatak da 98 odsto gradjana SCG pripada crkvi?”

Svaka ozbiljnija analiza pokazala bi bar nekoliko krupnih promasaja pisaca zakona. Pokusaj da se ovim putem svestenici stave u isti rang sa, recimo, sudijama, nema samo formalno-pravni smisao. On sugerise nametanje kudikamo suptilnije ambicije dela vladajuce elite da se crkvi dodeli uloga arbitra ne samo u drzavnim poslovima nego i u svakodnevnom zivotu ljudi. Kategorija zasticenih svestenika – u drustvu u kome ne postoje iole cvrsca (zakonska, moralna i druga) pravila igre – prakticno ce legalizovati crkvenu oligariju kao „duhovnu silu” iznad drzave i naroda. Time se bitno skracuje put za ukidanje sekularnog kataktera drzave. I, naravno, obezvredjuje aktuelni Ustav, a i opsti konsenzus vodecih stranaka da princip odvojenosti Crkve i drzave bude zadrzan i u buducem ustavu. S druge strane, postavlja se jako slozena dilema: da li moralni dignitet svestenika treba graditi i stititi zakonskim normama, ili ce on, kao sto je uvek bilo, biti uslovljen njegovim ponasanjem, odnosno samom (moralnom) prirodom licnosti u mantijama.

Prebrzo trcanje

Cini se da se i ovog puta – kao i prilikom brzog i nesmotrenog ubacivanja dijaspore u izborni proces i krajnje neodgovornog i improvizovanog licitiranja ko i kako moze dobiti drzavljanstvo Srbije – neki vladini ministri prebrzo trce. Da li zbog neizvesnosti koliko ce ova vlada jos potrajati (pa, daj da sto vise toga iz stranackih ideologija pretocimo u zakone) ili zbog neobuzdane zelje da se narodu prikazu kao „od boga dati duhovni prosvetitelji i obnovitelji nacije i drzave”, tek jedino se ozbiljno ne razmislja o mogucim reperkusijama. Ne samo po buduci imidz Srbije, vec i verodostojnost ambicija nekih domacih vodecih politicara da je Srbiji preko potrebna politicka stabilnost. Jedan ovakav zakon nece biti doprinos tome, ali novim podelama, sasvim sigurno, hoce. Zato je mozda mudrije preispitati svrhu donosenja ovog zakona, odnosno odloziti ga bar dok se novim ustavom ne utvrdi karakter odnosa drzave i Crkve. Sve pre toga bilo bi puko prejudiciranje ustavnih resenja i stvaranje manevarskog prostora da Crkva na mala vrata dobije status drzavne.

I za kraj pitanje koje je postavljeno jos za mandata Vojislava Milovanovica: jesu li ministri vera zaista funkcioneri za komunikaciju i saradnju drzave sa crkvama ili, pak, crkveni delegati na radu u vladi? Dilema je, kako se cini posle publikovanja zakona Milana Radulovica, sve manja.

Politika

Pratite nas na Fejsbuku, Instagramu i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Prije nego ostavite komentar, molimo vas da pročitate Pravila komentarisanja na Portalu PCNEN

Leave a Reply

Blogovi

Logujte se ili registrujte




Forgot?
Register