Drzava treba da stvori institucionalni okvir koji omogucava vodjenje organizovane i sistematske brige o jeziku. Jezik mogu najbolje cuvati i razvijati samo njegovi govornici

Piše: Milan Zivanovic

Drzava treba da stvori institucionalni okvir koji omogucava vodjenje organizovane i sistematske brige o jeziku. Jezik mogu najbolje cuvati i razvijati samo njegovi govornici

Redovni profesor Filoloskog fakulteta u Beogradu dr Ranko Bugarski spada u sam vrh nase i svetske nauke o jeziku. Objavio je veliki broj radova iz anglistike, opste i primenjene lingvistike i sociolingvistike, ukljucujuci i 15 knjiga ( ““Jezik i lingvistika”“, „“Jezik u drustvu”, ““Lingvistika u primeni”“, ““Lica jezika”“, “ „Nova lica jezika”“, „“ Zargon”“ i druge). Cigoja stampa i Biblioteka DZDZ vek zajednicki su objavile njegova Sabrana dela u 12 knjiga 1996-1997. godine. Predavao je na mnogim inostranim univerzitetima. Bio je potpredsednik Medjunarodnog udruzenja za primenjenu lingvistiku (AILA) i predsednik Evropskog lingvistickog drustva (SLE). Clan je Evropske akademije nauka i umetnosti (Bec). U njegovu cast objavljena su dva zbornika radova, jedan internacionalni (Amsterdam/ Filadelfija 2000) i jedan njegovih studenata (Beograd, 2003.)

Svoje ideje o jeziku profesor Bugarski rado saopstava, usmeno i pismeno. Ovoga puta, vrlo ljubazno, za citaoce” “Dnevnika”“ odgovorio je na nekoliko pitanja koja su se u ovom trenutku nametnula.

l Nedavno ste se vratili sa tronedeljne turneje po SAD, gde ste odrzali predavanja na sest univerziteta. Teme su bile vezane za oblast jugoslovenske sociolingvistike. S obzirom da Jugoslavije vise nema, u kom smislu su bila intonirana vasa predavanja i kako su prihvacena?

-Govorio sam o ulozi jezika u raspadu jugoslovenske drzave, o jezickim politikama u njenim naslednicama, te o sudbini srpskohrvatskog i o njegovom danasnjem statusu naspram srpskog, hrvatskog i bosansko/bosnjackog. Nastojao sam da ovu teorijski zanimljivu ali i politicki osetljivu tematiku predstavim objektivno, kao lingvist, ne zagovarajuci bilo kakve posebne nacionalne programe ili ideoloske platforme. Sva predavanja bila su dobro posecena i pracena zivom diskusijom, sto pokazuje da u americkoj univerzitetskoj javnosti postoji znacajno interesovanje za ovu problematiku. Raznovrsnu publiku cinili su studenti, postdiplomci i profesori slavistike i opste lingvistike, sociolozi, antropolozi i politikolozi, istoricari i balkanolozi, kao i predstavnici nase akademske dijaspore iz drugih disciplina. Mislim da i sama realizacija ovakve turneje, na poziv i o trosku uglednih univerziteta (NJujork- Kolumbija, Pitsburg, Kalifornija-Berkli, Cikago, Norvestern, Kornel) a uz ucesce i nekih svetski poznatih strucnjaka, svedoci o izvesnom otopljavanju akademskih odnosa izmedju nasih zemalja i o mogucnosti za dalju saradnju.

Jezik kao zrtva rata

l U burnim dogadjanjima dvadesetog veka srpski jezik je ponovo dobio svoje staro ime. Kakva je bila uloga/sudbina srpskohrvatskog jezika u raspadu federacije?

– Jugoslavija se nije raspala zato sto je bila visejezicna, pa jezik nije bio uzrok njene propasti. U prvoj fazi on je bio samo paravan za nacionalne i politicke sukobe ( posebno u godinama sporenja oko varijanti standardnog srpskohrvatskog), a potom je zloupotrebljen kao instrument raspaljivanja ratne histerije, da bi konacno i sam postao zrtva rata, tokom kojeg je srpskohrvatski jezik sahranjen u zajednickoj grobnici sa jugoslovenskom federacijom.

l Pa sta je onda sa njegovim danasnjim statusom?

– On je administrativno ukinut i zvanicno vise ne postoji u politicko-simbolickom smislu, jer nove samostalne drzave nastale na njegovom tlu priznaju samo srpski, hrvatski i bosanski/bosnjacki. Medjutim, to nije kraj price, jer jezici kao sistemi komunikacije ne nastaju niti nestaju politickim dekretom, pa on u lingvisticko-komunikacijskoj ravni nastavlja da zivi, koliko god nezvanicno. Govornici triju nacionalnih jezika na koje je on rastocen sporazumevaju se glatko kao i ranije, a neki ga psiholoski i dalje dozivljavaju kao svoj maternji jezik. Ovu cinjenicu priznaje i internacionalna nauka, nastavljajuci da operise pojmom i imenom srpskohrvatskog jezika. U najkracem, srpskohrvatski je danas jedan lingvisticki jezik u oblicju triju politickih jezika.

l Mnogo se govori o buducnosti lingvistike, pa i sociolingvistike. Sve vise prevladava uverenje da je kljuc u reintegrisanoj, kontekstualnoj lingvistici. Tome ste znatno doprineli i vi, svojim dvema knjigama „Ka jedinstvu lingvistike” (1997) i „Jezik u kontekstu” (1997). Kako se ta ideja razvija i da li donosi rezultate?

– U modernoj lingvistici je negde do polovine XX veka domiralo verovanje da se jezik moze proucavati kao autonoman sistem znakova ili pravila za povezivanje planova zvuka i znacenja. Taj misaoni okvir omogucio je velike uzlete lingvisticke teorije i metodologije, ali je ubrzo ispoljio i ozbiljna ogranicenja. Potonji razvoj interdisciplinarnih oblasti – psiholingvistike, sociolingvistike i drugih – pokazao je da je najproduktivnije na prethodno polozenim temeljima teziti jednoj objedinjenoj slici jezika u kontekstu drzave i kulture, interakcije i komunikacije, koja bi lingvistiku predstavila kao jednu od kljucnih nauka o coveku. Ja sam vec dugo zastupam takvu antropolosku orijentaciju, u knjigama koje umesno izdvajate ali i odranije – na primer, u knjizi karakteristicno naslovljenoj ““Lingvistika o coveku”“, prvi put izasloj pre tri decenije, kada je matica teorijskih istrazivanja isla drugim pravcima. Istaknutog istomisljenika imam u profesoru Miloradu Radovanovicu sa Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Ovakve tendencije danas su veoma uocljive i drugde po svetu, sireci horizonte jezickih proucavanja i donoseci vredne rezultate.

l U eri opste globalizacije na udaru su i jezici. Ipak, zasto Amerikanci ne nazovu svoj jezik americki, a znamo da je on, u vreme zasnivanja, mogao biti i nemacki?

– To o nemackom kao mogucem zvanicnom jeziku SAD je anegdota koju istorijski izvori ne potvrdjuju, ali je zanimljivo pitanje zasto taj jezik nije nazvan americkim. Takvih ideja je bilo, pa je i sam Noa Vebster u pocetku bio sklon takvom nazivu, ali se 1828. godine njegovo zivotno delo ipak pojavilo pod svakako prikladnijim naslovom “Americki recnik engleskog jezika”. Danas se niko ozbiljan ne zalaze za poseban americki jezik ( kao ni, blize nama, za austrijski jezik). Stvar je naprosto u tome sto se narodi engleskog, nemackog, spanskog i drugih svetskih jezika ne osecaju ugrozenim time sto sa drugima dele zajednicki jezik, a ostaju svesni ociglednih prednosti takve situacije. Kod nas, medjutim, jos uvek zivi inace prevazidjena romanticarsko-nacionalisticka ideja s kraja XVIII veka o “svetom trojstvu” jezika, nacije i drzave, po kojoj svaki narod mora da ima jezik koji pripada samo njemu. A sto se tice globalizacije, ona se izvesno nece odvijati pod okriljem americkog jezika, nego mozda – ako je to neka uteha – engleskog!

Katastrofalna nepismenost

l Briga o jeziku je osetljiva tema. Ko o tome vise vodi racuna – drzava ili struka/nauka? Koje je resenje optimalno?…

– Zadatak nauke je da jezik kao opstu pojavu i pojedine jezike kao njene manifestacije opisuje i tumaci, te da ugrozene male jezike i dijalekte koji velikom brzinom nestaju sa lica zemlje sacuva od zaborava. A drzava treba da stvori institucionalni okvir koji omogucava vodjenje organizovane i sistematske brige o jeziku. Pri tome jezik mogu najbolje cuvati i razvijati samo njegovi govornici, jer bez njihovog interesovanja i angazovanja nikakva resenja nametnuta odozgo ili ponudjena sa strane nemaju izgleda za uspeh. Zato je potrebno siriti drustvenu svest o vaznosti jezika i mogucnostima koje on pruza. Ovo se pak ne postize ideoloski ili politicki inspirisanim proklamacijama, nego dugorocnim delovanjem na podizanju opsteg nivoa pismenosti i jezicke kulture – a u tome, kao sto je poznato, stojimo veoma lose.

Sto se tice pismenosti, stvarno stanje je katastrofalno, ali se o tome manje govori jer se javnosti stalno namecu druge jezicke teme. A kad je rec o jezickoj kulturi, kod nas je jos na snazi tradicionalno restriktivno shvatanje kulture govora koje insistira na onome sto se u jeziku ne sme ( moraju se izbegavati strane reci, dijalektizmi, zargonizmi i sve drugo sto ne spada u idealizovanu sliku cistog knjizevnog jezika). Ali jezik se ne cuva zabranama; stoga bi se moralo ici ka modernijem i konstruktivnom poimanju jezicke kulture, koje unapredjuje svest o tome sta se sve u jeziku moze. Time mislim na sve bogatstvo njegove iznijansirane, stvaralacke i svrsishodne upotrebe u razlicitim registrima i stilovima u govoru i pisanju, na maksimalno koriscenje njegovih i njima odgovarajucih potreba. Mislim da je ovo pravac na kome bi trebalo tragati za optimalnim resenjima. Na nasim prostorima dosta se mahalo jezikom kao zastavom; verujem da je doslo vreme da se potpunije sagledaju, i iskoriste, i druge mogucnosti koje on pruza.

DNEVNIK