Zbignjev Bzezinski: Amerika ne moze da prisili druge da je slijede. Dakle, vodjstvo je znatno djelotvorniji nacin postizanja jedne odgovorne, konstruktivne hegemonije, dok se unilateralizam zasnovan na sili, odnosno dominacija, na kraju pokazuje kao kontraproduktivan

Piše: Revija Nove Evrope

Profesor Zbignjev Bžežinski je savetnik u Centru za strateške i međunarodne studije u Vašingtonu i profesor spoljnopolitičkih nauka na Univerzitetu Džons Hopkins. U administraciji predsednika Džimija Kartera nalazio se na položaju savetnika za nacionalnu bezbednost. Autor je devet knjiga o međunarodnoj politici.

Revija Nove Evrope: Gospodine Bžežinski, Sjedinjene Države su trenutno na vrhuncu svoje ekonomske, političke, vojne i kulturne moći. Pred njima je izbor: da preuzu globalno vodjstvo ili pak streme globalnoj dominaciji. Kako da se napravi razlika izmedju jednog i drugog pojma? Šta je lakmus test istinskog vodjstva?

Zbignjev Bžežinski: Razlika je vrlo bitna i nije teško da se razluči. Dominacija se mahom zasniva na sili. Vodjstvo može da koristi silu da bi potpomoglo ili usmerilo pravac kretanja, koji se zasniva na konsenzusu. Vođa je taj koji inicira konsenzus. Mislim da je važno da Amerika pridobije druge da prihvate njene vrednosti, njenu ulogu u rešavanju osnovnih globalnih problema. Amerika, međutim, ne može da prisili druge da je slede. Dakle, vodjstvo je znatno delotvorniji način postizanja jedne odgovorne, konstruktivne hegemonije, dok se unilateralizam zasnovan na sili, odnosno dominacija, na kraju pokazuje kao kontraproduktivan.

Revija Nove Evrope: Kao najbolji primer potrebe za vodjstvom i koncenzusom navodite problem takozvanog «globalnog Balkana», u kojem vidite najveći izvor nestabilnosti u modernom svetu. O čemu se zapravo radi i kakve izazove on predstavlja u svetskoj politici?

Zbignjev Bžežinski: Kao prvo potrebno je da razjasnim o kom delu sveta govorim. Radi se o ogromnom području Evroazije koje se proteže od Sueckog kanala do zapadne granice Kine, od južne granice Rusije, Kazahstana, do pakistanske obale na Arapskom moru i Indijskog okeana. Tu je znatan broj zemalja, tu živi 550 miliona ljudi i vladaju izuzetna nestabilnost i mnogobrojni sukobi. Sjedinjene Države su direktno – i politički i vojno – uključene u problem Iraka i Afganistana, a uz to, u širem smislu, i u problem stabilnosti Pakistana. Uključene su u izraelsko-palestinski sukob, a tu je i odnos sa Iranom koji je jedan od glavnih aktera u tom regionu. Ukratko, latili smo se izuzetno velikog posla, prihvatili izuzetno veliki izazov. Po mom mišljenju, mi nemamo saveznike. Ukoliko ne preuzmemo ulogu vodje koji stremi koncenzusu o kojem pišem u svojoj knjizi, verovatno ćemo pretrpeti neuspeh.

Revija Nove Evrope: U tom području muslimani čine većinsko stanovništvo. U svojoj knjizi iznosite neke zanimljive stvari o islamu. Kažete da se radi o velikoj civilizaciji, koja se ponovno komeša. To komešanje uzburkava čitav «globalni Balkan», a kako smo tokom poslednjih godina mogli da se uverimo, odzvanja i širem sveta. No, vi ne smatrate da bi ta nova prodornost islamskih naroda neminovno morala da dovede do «rata civilizacija». Kako da se mi, zapadnjaci, postavimo prema ponovnom buđenju islamske civilizacije?

Zbignjev Bžežinski: U prvom redu, poštivanjem muslimanskog dostojanstva. Ne možete da se odnosite prema jednoj temperamentnoj, povremeno vrlo strasnoj, narodskoj religiji zauzimanjem polukolonijalističkog ili imperijalističkog stava. Potrebno je da se shvati da je takav odnos, takva vrsta politike stvar prošlosti. To je istorija, to nije budućnost. Ukoliko ne budemo pažljivi i politički oprezni, ukoliko pokušamo da delujemo mahom oslanjajući se na silu, tu ogromnu populaciju ćemo okrenuti protiv sebe. Tada će zaista i doći do sukoba. Mi ćemo pobediti u direktnom vojnom sukobu, ali ćemo, na kraju, ipak izgubiti. Na kraju će nas takva situacija uništiti, kako naše vodjstvo u svetu tako i kvalitet života unutar našeg sopstvenog društva. Sama suština demokratije mogla bi da se nadje u smrtnoj opasnosti.

Revija Nove Evrope: Vratimo se Americi koja je u krajnjoj liniji glavni predmet vaše knjige. Amerika koju predstavljate kao modernog, dinamičnog zagovornika globalnih promena, na više načina je i izvor nestabilnosti s kojom onda mora sama da se nosi. Pored toga, mnogi kritičari zameraju Americi da sama izaziva poremećaje koji imaju globalne posledice. Postoji li rešenje ovog problema? Može li Amerika prestati da bude ono što jeste – sila u čijoj su srži savremenost i promena?

Zbignjev Bžežinski: Mislim da ste predočili vrlo složenu dilemu i to je možda nerešiv paradoks američke situacije. Ali nemojte zaboraviti da u međunarodnim odnosima ne postoje trajna rešenja, s obzirom da istorija nikad ne prestaje. Postoje samo delimična rešenja, dok se ne pojave novi problemi. Naš trenutni izazov je da rešimo ovu dilemu, ovaj paradoks Amerike koja je s jedne strane uvek u potrazi za stabilnošću, a s druge strane sama proizvodi revoluciju, nestabilnost. Tom paradoksu treba da pristupimo na najbolji mogući način. Ponovo tvrdim da vodjstvo utemeljeno u konsenzusu, koje u velikoj meri možda i jeste plod američke moći – ali koje tu moć ne koristi kao batinu — predstavlja najbolji način da se uhvatimo u koštac s tim paradoksom.

Revija Nove Evrope: Često ističete da danas ne postoji neka pozitivna alternativa američkom vodjstvu u svetu. Takođe tvrdite da nema alternative američko–evropskoj saradnji. Da citiram iz «Izbora»: «Delujući zajedno, Amerika i Evropa su, u načelu, globalno omnipotentne». Međutim, posle Hladnog rata, izgleda da postoji problem izostanka opštih okvira unutar kojih bi ta jedinstvena veza ponovo bila oživljena. Da li su nam možda potrebne nove organizacione strukture, nove ideje, vizije?

Zbignjev Bžežinski: Mislim da na tako dugo pitanje mogu jedino kratko da odgovorim: Pozivam vaše čitaoce da pročitaju moju knjigu. Ona pokušava da pruži odgovor na to pitanje.

Revija Nove Evrope: Hvala vam na razgovoru.