Kljucno pitanje jeste: kad cemo se osloboditi Voje manijaka? Dok to ne znamo, sve ostalo je nebitno. Cak i fucking predsednicki izbori

Piše: Petar Lukovic

Mentalni test ponudjen srpskim biracima u drugom krugu predsednickih izbora – hoce li odabrati ultra cetnika Tomislava Nikolica ili ce glasovati za doterano umivenog Borisa Tadica po svim politically correct (citaj hrvatski: bezivotnim) kriterijima tzv. Europe – okoncao se, za ovdasnje prilike, velikom pobedom ( 240.000 glasova) u korist predsednika Demokratske stranke, uz neocekivano veliku izlaznost mladjih glasaca koji su, valjda, po prvi put shvatili da ih gluvarenje po kaficima i izjave tipa “ne bavim se politikom” nece amnestirati od eventualne nacisticke pobede Seseljevog zamenika.
Pobeda Borisa Tadica, bar na papiru, otvara Srbiji mogucnost da i dalje veruje da je mogucno da ova zemlja jednom/nekad postane integralni dio Europe, ali kako su njegove predsednicke ovlasti male (hrvatski: minimalne) ili nikakve – koliko god su nas kandidati u kampanji uveravali da je rijec o Supermen Prezidentu koji moze bukvalno sve: da otvara i zatvara fabrike, projektuje ekonomsku politiku, odlucuje o isporuci haskih optuzenika, dovodi investitore, smenjuje generale – pitanje je koliko Tadic moze ili hoce da se mesa tamo gde mu nije mesto.

Nakon dvomesecne kampanje s dvocifrenim brojem ludackih kandidata za mesto The Presidenta, politicka scena u Srbiji vise nije ista; serija neocekivanih happeninga, kao u svakoj venecuelanskoj ljubavnoj seriji, obelezila je ne samo sadasnje vec i buduce politicke pozicije, zanimljive cak i onim Hrvatima koji tradicionalno zabole njeznik glede njihovih najpostenijih istocnih susjeda. Drugim slikovitim rijecima, to otprilike ovako izgleda.

NAJVECI GUBITNIK: Dr. Vojislav Kostunica. Ne samo da je njegov tj. Vladin kandidat Dragan Marsicanin (slucajno potpredsednik Demokratske stranke Srbije) ispao u prvom krugu, nego je osvojio najbednije cetvrto mesto, daleko iza Tomislava Nikolica, Borisa Tadica i Bogoljuba Karica. Vlada Srbije – fiktivno cirkusko telo kojem u svojstvu nesrecnog premijera/klovna predsedava pomenuti dr. Kalasnjikov – s jos nesrecnijih 13,4 odsto glasova za druga Marsicanina u prvom krugu, vidjena je za odstrel na prvim sledecim parlamentarnim izborima. Njeno danasnje virtuelno postojanje, uz podrsku Milosevicevog SPS-a, rezultat je klasicne Tadiceve “pickaste politike”: da ne talasamo, da ih ne rusimo, interes Srbije je bla-bla iznad partijske politike, srpski glasaci su umorni od podela i novih izbora… a da u projekciji vidimo kako se Tadic priblizava Kostunici, makar i zato sto lobby iza Tadica (Dobrica Cosic & Srpska akademija nauka i umetnosti & srpski naci-intelektualci) veruje da Predsednikom moze da upravlja na isti nacin na koji je upravljao Milosevicem u prvim godinama rata.

U svakom od pomenutih slucajeva, Kostunica je gubitnik, sto je savrsena vijest; manje je savrsena vest da Tadic nije imun na pritiske, makar od strane svog oca, akademika Ljubomira Tadica, poznatog hard-core nacionaliste, cija je ljubav ka Milosevicu, pocetkom devedesetih, prelila casu cetnicke strasti i razlila se, kao krvavi slag, po Hrvatskoj i narocito “srpskoj” Bosni do koje je, nekad, akademiku Tadicu i te kako bilo stalo.

JOS VECI GUBITNIK: Stranka G17 . Po istrazivanjima, danas/ovog casa, nisu u stanju da predju cenzus, sto govori o moralnim (hrvatski: nemoralnim) kodeksima partije koja je s nevidjenom lakocom podrzavala Zorana DJindjica, da bi s istom nevidjenom lakocom napadala partiju Zorana DJindjica, ekstremno bila protiv Kostunice i desetak meseci kasnije s Kostunicom ekstremno bila u Vladi, kao da se nista nije desilo; pljuvali Tadica iz svih oruzja u prvom krugu predsednickih izbora, a nakon poraza njihovog kandidata (Marsicanina), odmah podrzali istog Tadica… i sad se nude da budu veza izmedju Tadica & Kostunice, a sutra ce, ako treba, podrzati Tomislava Mercepa ili Antu DJapica ili Don Antu Bakovica, samo ako su uvereni da ce im Mercep/DJapic/Bakovic pokloniti Ministarstvo finansija gde ce se, s parama, osecati kao kuce, a u vlasti. Shit Of The Decade!

DOBITNIK: Bogoljub Karic, The Businesman. Do juce poverljivi kadar Slobodana Milosevica & Mire Markovic – njihovo objasnjenje: srpski primer protiv nepravednih sankcija; vlasnik tisuce kompanija po svijetu; ugledan i cenjen privrednik; covek iz naroda; multimilijarder po americkom receptu – na ovim je izborima, u prvom krugu, osvojio impresivnih 18 odsto glasova, sto mu daje za pravo da se na narednim parlamentarnim izborima nada mestu premijera u odresenim koalicijskim okolnostima. Za razliku od tekuceg premijera koji se nigde ne pojavljuje i trudi se da ga nigde nema, Bogoljub Karic – nema sumnje – bio bi po svakom random/radnom defaultu bolji od dr. Kalasnjikova cije ga fiksacije (Kosovo/Hilandar) svakog dana sve vise udaljuju od glavnog grada Srbije (hrvatski: Haag) koji mrzi po svakom akademskom nivou.

Karicev populizam i njegov optimizam – da bi kao premijer Srbiju prenuo iz Kostunicinog sna – ima smisla, makar na nivou prakticnih premijerskih poteza; ovoj zemlji treba budjenje a ne spavanje, a Kostunica je lik koji ovaloplocuje dremez, popodnevni a bogami i prepodnevni odmor, kad covek vidi dr. Vojislava njemu se automatski spava, takav je nas premijer-hipnotizer, Srbija spava dok on suti sa sovama!

POBEDNIK: Boris Tadic. Njegova nezapamceno mirna kampanja, puna opste-opstih mesta (Evropa, bolji zivot, saradnja sa institucijama – sta god to znacilo, ili insistiranje na demokratskoj proceduri, uz price o boljem zivotu i nasoj obavezi da suradjujemo s Hagom) oblikovala se kao Moderna Opcija spram fasiste Nikolica ili zbunjenog Marsicanina, sto je, na kraju, izgledalo kao prosta dilema. Ili ces biti za Tadica (navodno Europa, navodno bolji zivot, nekakva nada da ces jednog dana dobiti sengensku vizu) ili ces glasati za Nikolica i prihvatiti izolaciju, sankcije ili sta god; u tom sistemu vrednosti cak se nije govorilo o Tadicevim idejama za, vec o Nikolicevim protiv.

Drugim recima, predsednicki izbori 2004. bili su nalik onima iz 2000. kad se glasalo protiv Milosevica, a danas protiv Nikolica; svi znaju zasto glasaju protiv, malo je onih koji imaju predstavu sta je to “za”. A da li je Tadic radikalan kao Mesic, spreman da udje u bitku za svoje ideje? Mislim da nije, ali ima vremena da me demantuje. Ako sme.

A STA SAD: Sad cekamo nove parlamentarne izbore do kraja godine gde ce – ako se ovaj izborni trend nastavi, gro glasaca imati Tadic, Karic i, naravno, Nikolic. Imamo, dakle, novu politicku sliku Srbije, bez Kostunice (sto je napredak, svakako). Ali, kako je pomenuti jos uvek premijer – prica o tome kako bi Tomislav Nikolic unistio Srbiju da je dosao na mesto predsednika drzave vise ne vazi; vec imamo akutnog ludaka/premijera koji je opasniji od svakog predsednika drzave, coveka s kojim se Srbija brzopotezno vraca u svoju mracnu proslost. Dok je dr. Vojislav Kalasnjikov Kostunica predsednik Vlade, vise nije bitno imamo li Predsednika Srbije, zvao se on Boris ili Tadic.

Kljucno pitanje jeste: kad cemo se osloboditi Voje manijaka? Dok to ne znamo, sve ostalo je nebitno. Cak i fucking predsednicki izbori.

FERAL TRIBUNE