Ne smemo da dozvolimo da u evropskim prestonicama ponova zavlada umor od resavanja srpskih politickih enigmi i sujeta

Piše: Miroljub Labus

Ne smemo da dozvolimo da u evropskim prestonicama ponova zavlada umor od resavanja srpskih politickih enigmi i sujeta

Posle nedeljnih izbora Srbija napokon moze da odahne. Buduci da su tek zavrseni predsednicki izbori obavljeni po novom zakonu, koji je sadasnji sastav Narodne skupstine promenio na samom pocetku svog mandata, bilo je izvesno da ce posle dve godine pravnog vakuuma sve ustanove u Srbiji imati demokratski legitimitet. Nesto drugo je bilo neizvesno. Iako uspesne i za gradjane nesumnjivo korisne, reforme idu polako, uz velike otpore i opterecene su velikim sumnjama. Pitanje je bilo da li ce nas predsednicki izbori vratiti u 1999. ili 2001. godinu.

Srecom, vraceni smo u 2001. godinu. Dakle, imamo Narodnu skupstinu u kojoj preovladjuju reformisti, reformsku vladu i predsednika Republike koji je na istovetnom programu dobio podrsku narodne vecine. Ipak, vlada je manjinska, s nista vecim legitimitetom od Savezne vlade koju su obrazovali DOS i SNP 2000. godine, ciji sam imao cast da budem potpredsednik. Novi predsednik drzave, za razliku od g. Kostunice cija je stranka onda bila u vladi, nema nameru da udje u vladu i tako joj da podsticaj i podeli s njom breme odgovornosti. Razume se, takva politika deluje kao ispravna, a podrska koju on za sada pruza vladi mnogim gradjanima moze izgledati kao velikodusna. Cini se da, kao sto je nekada rec „transparentno” bila omiljen izraz politicke brzopletosti, tako ce i izraz „kohabitacija” izgleda biti rec kojom ce u narednih pola godine mnogi dokazivati politicku otmenost.

Kohabitacija… kako lepa i strana rec. U Francuskoj ona oznacava ravnotezu moci. Ali ta zemlja, u kojoj vec dve stotine godina postoji republika, nije u ekonomskoj krizi, njene ustanove su stabilne, nezaposlenost je tamo nekoliko puta manja nego kod nas, to je ukratko sila cije su granice odredjene pre sezdeset godina, dovoljno mocna da ne zavisi ni od koga, dok Evropska unija dise ritmom njenog politickog srca.

Kakva moze biti kohabitacija u Srbiji? Neiskrena, razume se. Vlast u nasoj zemlji deli samo onaj ko mora. Kad to, pak, neko zeli, cini to samo zato sto je to na neciju stetu. Kohabitacija, koju smo imali od 2000. do 2003. godine bila je losa za nasu zemlju: omogucila je obracun izmedju DS-a i DS-a, zaustavila je reforme 2002. i 2003. godine, sprecila sprovodjenje pravne drzave i uspostavu suverene Srbije. Od svega toga najvise su stetili gradjani, a korist su imali jedino radikali i profiteri.

I danas je slicna situacija. Cinjenica je da je ova vlada mnogo ucinila na stabilizaciji politickih i ekonomskih prilika u Srbiji. Valjalo je ocekivati da ce to biraci umeti da cene. Cinjenica je, takodje, da je g. Tadic bio dobar kandidat i da je veoma uspesnom kampanjom uspeo u drugom krugu predsednickih izbora da pobedi nereformskog i nedemokratskog kandidata g. Nikolica. I pored te dve nesumnjivo pozitivne cinjenice, danas za reformsku opciju u Srbiji glasa svega milion i sest stotina sedamdeset hiljada gradjana. Pre nepune dve godine, taj broj je presao tri miliona.

U takvim uslovima poigravanja nema. Ili cemo imati vecinsku vladu spremnu da proglasi nezavisnu Srbiju ili stvori ozbiljnu drzavu sa Crnom Gorom, sposobnu da bez korupcije nastavi reforme i podstakne privatizaciju, hrabru da istera pravdu u sukobu sa profiterima i finansijskim oligarsima, odlucnu da reformise sudstvo i nastavi punu saradnju sa Hagom u skladu sa nasim zakonom, ili cemo imati sve drugo samo ne stabilnu i jaku drzavu. Umesto kohabitacije vlasti radi podele uticaja u siromasnoj Srbiji, danas je potrebna drzavnicka mudrost i podela odgovornosti za sudbinu drzave i naroda.

Iz sveta nam stizu poruke da je Srbija rezultatom predsednickih izbora obnovila simpatije demokratskih drzava, ali i prijateljska upozorenja da ce novi „medeni mesec” trajati mnogo krace nego onaj posle oktobarskih promena. Ne smemo da dozvolimo da u evropskim prestonicama ponova zavlada umor od resavanja srpskih politickih enigmi i sujeta. I resenje duga nase zemlje prema Londonskom klubu poverilaca je isti znak pozitivnih ocekivanja, ali ovog puta poslovnog sveta. Ucinimo i mi nesto s nase strane. Uradimo ono sto je nuzno da ovaj dobar vetar promena ubrzo osete i svi oni koji su glasali za odrzanje demokratije i novog predsednika drzave. U suprotnom, sutra ce ih biti mnogo manje.

dr Miroljub Labus, potpredsednik Vlade Srbije

“Politika”