Ishod proslonedeljnih izbora izbacio je na povrsinu bar tri bitne stvari. Dve su i te kako pozitivne: izbegnuto je radikalsko useljenje u zgradu na Andricevom vencu i time nevolje koje bi iz toga proistekle

Piše: Ivan Torov

Svima je, po svemu sudeci, u nedelju uvece laknulo. Evropi, jer je u novom sefu drzave Borisu Tadicu dobila “kompetentnog proevropskog sagovornika”, Srbiji, jer je odolela iskusenju da udje u jos jednu izolacionisticku avanturu izborom radikalskog kandidata Tomislava Nikolica. Odahnuo je i sam Tadic, posto mu je poslo za rukom da za samo nekoliko meseci dobije jos jednu tesku bitku i popne na sam vrh srpske politike. Uzdah olaksanja mogao se uociti i kod Kostunice, Labusa i Draskovica, jer im Tadicev trijumf daje priliku da stalozenije i racionalnije porazmisle sta im je i kada ciniti.

Radikali su, normalno, ljuti. Ne samo zato sto je sunce isteralo radikalske seljake u polja umesto na biracka mesta, vec i zbog “krajnje neodgovornog” ponasanja nacionalnih manjina, koje, izgleda, nisu bas preterano bile impresionirane Nikolicevim “nicim izazvanim” izlivima “postovanja i ljubavi”. Kivni su i na medije, u kojima ih je, inace, ovog puta bilo mnogo vise, cak i afirmativnije, nego sto su i sami navikli. Iza te ljutite maske, medjutim, lako se da uociti njihovo zadovoljstvo sto su ponovo u jako prijatnoj situaciji izmedju uvecanog rejtinga i lagodnosti opozicionog delovanja. Ono sto njih posebno raduje, druge bi, ipak, moralo u istoj meri da zabrine: Srbija je i na ovim izborima pokazala da je raspolucena na dva gotovo podjednaka dela i samo je pitanje podsticaja i povoda koja ce od te dve antagonizirane celine i kada odneti prevagu.

Ishod proslonedeljnih izbora izbacio je na povrsinu bar tri bitne stvari. Dve su i te kako pozitivne: izbegnuto je radikalsko useljenje u zgradu na Andricevom vencu i time nevolje koje bi iz toga proistekle. Ujedno, stvoren je povoljan ambijent za takozvanu kohabitaciju dva po snazi i ingerencijama razlicita centra vlasti, oba iz takozvanog demokratskog bloka partija. Treca je, najblaze receno, kontroverzna i jako diskutabilna: svi dosadasnji (ne)uspeli predsednicki izbori, pa i ovi poslednji, nametnuli su klimu prevelikih ocekivanja i utisak da je izbor sefa drzave pitanje zivota ili smrti Srbije. Ko je, medjutim, procitao vazeci Ustav zna da je funkcija predsednika Republike, uglavnom, protokolarna i proceduralno-formalna. Precenjivanje njene vaznosti – sto se i u poslednjoj kampanji dogadjalo – pomalo nas vraca na stara, autoritarna vremena kada se snaga (i moc) jedne funkcije nije merila po njenim ustavnim nadleznostima, vec “sposobnosti” licnosti da ih (zlo)upotrebi.

Sada su i vlada i sef drzave na velikom iskusenju. Pre svega, da kohabitaciju ne shvate kao ukopavanje i gradjenje barikada, priliku za nastavak uobicajenih obracuna, vec kao sredstvo (i nacin) kojim ce, konstruktivnoscu i tolerantnoscu, pokusati da nadju relativno sinhronizovan odgovor na, nazalost, umnozene sumorne realnosti Srbije. Taj odgovor bi morao da razjasni, recimo, zasto je Srbija deklarativno “punim srcem” za Evropu, a cini sve da se udalji od nje. Zatim, hoce li se prema Haskom tribunalu za ratne zlocine – uprkos predizbornim obecanjima, pre svega, vlade da je pozitivan obrt preko potreban – i dalje odrzavati kurs opstrukcije, ignorisanja i odugovlacenja. Ili ce se konacno shvatiti da put u Brisel, ipak, vodi preko Haga. Dakle, bez trikova i bacanja prasine u oci. Da li ce se i dalje baviti jalovim dnevnopolitickim pricama o novom ustavu, pogotovo ako se zna da konsenzusa u postojecem rasporedu politickih snaga nema i da ga, kako stvari stoje, tek nece biti. Ili ce se vrhovi vlasti, ozbiljnije nego sto su do sada cinili, pozabaviti strajkovima i demonstracijama ispred zgrade vlade, umrtvljenom ekonomijom, dramaticnom socijalnom situacijom, obnoviti (i dovrsiti) proces privatizacije, koji su zaustavili zbog svojih egoistickih politickih, stranackih i predizbornih kalkulacija. Hoce li vlada i njen, kako se nagovestava, buduci “strateski partner” u liku sefa drzave, u nastavku srpske verzije tranzicije, delovati preventivno ili post festum, gasenjem pozara, sto znaci, i kasno i iznudjeno. Drugim recima, bice veoma zanimljivo videti imaju li vlada i predsednik neki uverljiviji odgovor na upozorenja koja vec stizu iz Njujorka (Savet bezbednosti UN) i Istambula (Samit NATO), a ticu se zaustavljene komunikacije sa Hagom, ili ce se nastaviti po starom.

Tadic je citavu svoju kampanju obojio jakim proevropskim bojama. Biracu su mu poverovali i verifikovali taj kurs i sada je na njemu da na delu pokaze da sve to nije bila puka predizborna igra. Pre svega, da dokaze da ima resenje kako da svest o evropskoj perspektivi Srbije, kao jedinoj njenoj alternativi, postane dominantna, sto ce reci, pravilo ponasanja i onih u cijim su rukama poluge vlasti. Predsednik to ne moze ciniti odlukama, ali moze i te kako ponasanjem i stvaranjem klime u kojoj ce se lako prepoznati koliko je kome stalo do izlaska Srbije u svet. Prica o “narodnoj kancelariji”, doduse, deluje dobro, ali ona ne resava problem Srbije. Njoj je potrebno nesto novo, produktivnije, drugacije, nesto sto ce je motivisati da ide dalje, a ne da je stalno vraca unazad, u zacarani krug nemoci i konfrontacija.

Politika