Kostubica

Objavljeno: 22.06.2004, 14:40h

Za samo 24 casa, kako i prilici ozbiljnim drzavama poput Srbije koje primitivni hedonizam europskog nogometa ignorisu spram kljucnih nacionalnih pitanja, moja voljena i odavno napacena domovina suocila se sa licnim, gotovo tragicnim sudbinama dva mitska junaka

Za samo 24 casa, kako i prilici ozbiljnim drzavama poput Srbije koje primitivni hedonizam europskog nogometa ignorisu spram kljucnih nacionalnih pitanja, moja voljena i odavno napacena domovina suocila se sa licnim, gotovo tragicnim sudbinama dva mitska junaka

Piše: Petar Lukovic

Za samo 24 casa – kako i prilici ozbiljnim drzavama poput Srbije koje primitivni hedonizam europskog nogometa ignorisu spram kljucnih nacionalnih pitanja – moja voljena i odavno napacena domovina suocila se sa licnim, gotovo tragicnim sudbinama dva mitska junaka. Prvi je nesrecni Dragan Marsicanin, predsednicki kandidat Vlade Srbije, licni zamenik jos nesrecnijeg srpskog premijera Vojislave Voje Kostunice; drugi je Milorad Ulemek (devojacko: Lukovic), takodje politicki kandidat Vojislava Kostunice, prvooptuzeni u procesu za ubojstvo Zorana DJindjica.

Hronologija dramaticne tragedije s komediografskim elementima u prvom slucaju (Marsicanin) zapocela je onog casa kad je pala odluka da se isti lik kandiduje za buduceg srpskog predsednika, uz neobaveznu glumacku podrsku koalicionih partnera (Vuk Draskovic, Velimir Ilic, Mladjan Dinkic, Miroljub Labus) koji su na predizbornim mitinzima pod pikado-sloganom “U centar, Srbijo” smirali entuzijazam, zajednistvo, inspiraciju, viziju – ubedljivi koliko i Ljupka Dimitrovska u heavy metal vodama. Zastrasujuce fijasko-finale: da je Kostunicin potpredsednik Dragan Marsicanin osvojio ugledno cetvrto mesto, iza Bogoljuba Karica, Borisa Tadica i Tomislava Nikolica – i to samo nakon 100 dana Kostunicine Vlade – vise je od poraza, o cemu govore reakcije Vojinih partnera koji su odmah, posle 10 minuta od objavljenih rezultata, preporucili sebe, podrzavajuci u drugom krugu Borisa Tadica.

Ta sofisticirana ljigavost: da, recimo, G17 pod vodjstvom Labusa, istog sekunda po objavi katastroficnih rezultata u drugom krugu podrzi Borisa Tadica cijoj su partiji mesecima spocitavali kriminal, korupciju, kradju glasova – kazuje da je Vladina Koalicija od samog pocetka, uz podrsku Milosevicevih socijalista, bila neprirodna tvorevina, kancerogeno tkivo na kojem su rasli Seseljevi radikali, uvek jasni i dosledni u svom fasistickom programu.

Usamljeni Kostunica kojem su svi okrenuli ledja – danas je u dilemi: da li da podnese ostavku, da li da se umije ili da se ubije, ili da fingira da je i dalje The Premijer koji se gadi svog posla ili, da, konacno, odustane od politike u koju je zalutao, uveren da je mrzovolja uslov uspeha, o cemu govori i incident kad je pre neki dan okupljenim novinarima, na ivici besnog placa, pokusao da objasni kako nitko nema prava da se interesuje za rad njegove partije! Ovakav psycho ispad – tipican za mentalno obolele koji svakodnevicu projektuju u lobotomicne predstave o mnogobrojnim neprijateljima – determinira i buduci stav dr. Kalasnjikova koji ni u ludilu nece podrzati Tadica u drugom krugu, jer je njegova licna fiksacija protiv mrtvog DJindjica i zivog Tadica premijerska surealnost, hologramska projekcija poremecene svesti u kojoj je on najvoljeniji i najposteniji. Kad bismo se zajebavali!
Ukratko: 27. juna biraci from The Serbia imace priliku da odluce – hoce li Borisa Tadica ili Tomislava Nikolica; izbor je, naravno, teoretski prost: Evropa ili izolacija, demokratija ili sankcije… ali je gorko osecanje u ustima – da Tadic nikakve veze nema sa DJindjicem, da je pomirljiv preko svake mere i totalno bezbojan, gotovo bezivotan – onaj feeling koji oduzima politicku karmu, neophodnu u ovakvim situacijama.

Sto se drugog junaka tice, Milorad Ulemek Legija vec u prvom javnom nastupu pred Specijalnim sudom u Beogradu – potvrdio je ono sto su specijalne medijsko-tabloidne sluzbe, Kostunicini friendovi, delovi policije ili otudjeni centri ds moci iz bezbednosno-kriminalnih agencija vec tvrdili mesecima, pripremajuci teren za Legijinu predaju: da je gospodin Legija nevin, da su DJindjicevi suradnici Ceda Jovanovic i Vladimir Popovic dilovali heroin (circa: 700 kilograma), da je pokojni DJindjic bio dio Zemunskog klana, da on (Legija) nije imao pojma da je Zoran DJindjic ubijen jer je u tom casu cuvao bolesnu decu (detalj iz romana Danielle Steel: brizni otac koji brine nad klincima pod temperaturom), te je onda, ogrnut bijelim plahtama, kao zloduh krenuo Beogradom, preskacuci ograde, zidove, reke i planine, stiteci se od snega kojeg nije bilo… da konacno nadje svoje ognjiste (hrvatski: kucu) u kojoj je, gle, neometan boravio punih 14 meseci.

Ovaj senzacionalni scenario – mesecima detaljno obradjivan u ovdasnjim nacistickim tabloidima – zajednicko je delo Vojislava Kostunice, njegovih prijatelja u vojnim i ostalim paravojnim agencijama, sve uz pomoc organizovanih kriminalnih grupa ciji jeste interes da se svaka prica o ubistvu relativizuje i potvrdi da su DJindjica ubili njegovi najbolji prijatelji.

Umesto da javnost nasedne na celu pricu i kolektivno uzdahne “jebote”, desilo se da Legijino svedocenje ima verujuci rang sizofrenicnog ludaka koji tvrdi da je bio u kosmosu dok su ubijali DJindjica, jer je on, u tom casu, bio van Planete Zemlje; sve Legijine price – da su umesani ovi ili oni iz DJindjiceve koalicije – ne samo da ne korespondiraju sa stvarnoscu ili datumima ili meteoroloskim uslovima ili bilo kakvim dokazima, vec govore o scenaristickoj grandomaniji na koju se naslonio Vojislav Kostunica, uveren da mu je Legija jedini adut u predsednickoj pobedi i opstanku na vlasti.

Kako se zavrsilo, znamo; danas, Legija moze da izjavi sta mu god padne na pamet – da je licno Vladimir Seks u srpskoj prikolici primio 700 kilograma droge, kao poklon od DJindjica za Tomislava Mercepa; ili da izjavi da su mu navodno bolesna deca, u stvari, primala drogu dok je on bio odsutan na putu za Mars, gde je kao prvi Srbin ostavio drogu da istu u kosmickom odelu pokupi Vladimir Popovic koji ce “Enterpriseom” tu istu drogu predati Cedomiru Jovanovicu… ili pokojnom Tudjmanu, zasto da ne, kod Legije je sve moguce, cak i da mu Kostunica od srca veruje, kao sto mu je do prvog kruga predsednickih izbora verovao, uzdajuci se u njegov epski iskaz.

Drugim recima, dok se Hrvatska ovog tjedna bude bavila nogometnim zajebancijama tipa France ili England – mi cemo se, kao vaseljenski narod, baviti Legijinim fantazmima: masta radi svasta, mozda Legija ima veze u francuskom timu pa vam obezbedi casni poraz od 0:7, tko zna?

Feral Tribune

Pratite nas na Fejsbuku, Instagramu i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Prije nego ostavite komentar, molimo vas da pročitate Pravila komentarisanja na Portalu PCNEN

Leave a Reply