Legija i ortaci

Objavljeno: 14.06.2004, 15:39h

Milorad Ulemek mnogo je putovao i svasta radio; sigurno nije ziveo samo od plate u Jedinici za specijalne operacije Drzavne bezbednosti MUP-a Srbije; sigurno nije imao samo nase pasose, onaj obicni i onaj sluzbeni na kome pise da je po zanimanju ekspert

Milorad Ulemek mnogo je putovao i svasta radio; sigurno nije ziveo samo od plate u Jedinici za specijalne operacije Drzavne bezbednosti MUP-a Srbije; sigurno nije imao samo nase pasose, onaj obicni i onaj sluzbeni na kome pise da je po zanimanju ekspert

Piše: Milos Vasic

Milorad Ulemek mnogo je putovao i svasta radio; sigurno nije ziveo samo od plate u Jedinici za specijalne operacije Drzavne bezbednosti MUP-a Srbije; sigurno nije imao samo nase pasose, onaj obicni i onaj sluzbeni na kome pise da je po zanimanju “ekspert”. Putovanja i poslovi dovodili su ga u vezu sa nadasve zanimljivim licima: kako u Makedoniji tako i u Hrvatskoj, ali i drugim zemljama

U proslom broju “Vremena” videli smo da su Dusan Spasojevic i Milorad Ulemek Legija imali osnove za sumnju da se Ljubisa Buha Cume krije u Hrvatskoj, pa su po toj liniji angazovali svoje prijatelje i poslovne partnere Hrvoja Petraca i kompaniju. Naime, prijatelj Cume je u leto 2002, pobegavsi posle drugog pokusaja ubistva (u Zemun Potoku) dva i po meseca proveo u Bolu na Bracu kod svog prijatelja Igora Stimca. Poznati fudbaler splitskog Hajduka Igor Stimac poznat je po nasilnickom ponasanju, bliskosti sa splitskom narkomafijom i drugim zlocinackim organizacijama, zucnoj odbrani hrvatskih branitelja od Haskog tribunala i po sovinistickim ispadima protiv Srba. To sto Stimac iz principa mrzi Srbe nije nikakva smetnja: svaki dobar sovinista ima svog “postenog Srbina” (Hrvata, Albanca, Jevrejina itd.). Ta potraga za Cumetom nije uspela, jer se on na vreme udaljio sa Braca u druge krajeve.

U medjuvremenu se dogadjaju razne stvari koje opet ukazuju na “vecno kruzenje” (Danilo Kis), ovoga puta zlocinaca i zlocina. U to vreme bivsi legionar, a hrvatski general i “vitez” Ante Gotovina bezi od Karle del Ponte: prvo u Svajcarsku, a posle u Austriju, sve uz pomoc nove, balkanske, verzije organizacije ODESSA (kanal za izvlacenje SS-ovaca iz Evrope od 1945. na dalje, u koji je bila umesana i sveta matera Rimska katolicka crkva); pomaze mu fra Simun Sito Coric, hercegovacki franjevac sa gitarom, inace brat Valentina Corica, komandanta vojne policije HVO (trenutno u Seveningenu, Holandija). Gde se Gotovina krije u Austriji? U kuci istog onog generala Vladimira Zagorca, cijeg sina je Hrvoje Petrac oteo proletos uz pomoc Ivice Ice Matekovica i jos neke gospode (Ico je onaj gost “crvenih beretki” od 11. marta 2003, ciji je dolazak i odlazak otkrio nacelnik Centra BIA za Sremsku Mitrovicu Trbojevic). Svoj cuveni intervju sa Gotovinom vlasnik zagrebackog “Nacionala” Ivo Pukanic napravio je navodno u toj kuci u Austriji. Ko je spojio Pukanica i Gotovinu? Hrvoje Petrac, Pukanicev omiljeni “zestoki momak sa vrelog zagrebackog asfalta”. Ko je spojio Gotovinu i Petraca? Zeljko Dilber iz Zadra, Petracev “poslovni prijatelj” i vencani kum Ante Gotovine. Pukanic je posle za taj intervju dobio godisnju nagradu Hrvatskog novinarskog drustva… Toliko o legionarsko-hasko-gangsterskom bratstvu u Hrvata.

“JUGOMAFIJASI”: Sada malo o “oruzanom bratstvu i jedinstvu hrvatskog i srpskog naroda” (natpis iz 1944. na zidu u centru grada Visa): prema izvesnim pouzdanim izvorima, Miloradu Ulemeku je jedan od vise setova hrvatskih dokumenata sredio izvesni Vladimir Milankovic, tokom rata pomocnik nacelnika Policijske uprave sisacke; u operaciji Bljesak u maju 1995. predvodio je jedinicu Specijalne policije iz Siska i tom prilikom “oslobodio” automobil gen. Milana Celeketica, nacelnika staba Srpske vojske Krajine. Posto su nacelnik Policijske uprave sisacke DJuro Brodarac i Vladimir Milankovic najodgovorniji za nestanke (ubistva) Srba iz Siska i okoline, njih barem stotinak, ministar Ivan Jarnjak sklonio ga je i 1997. zaposlio u Uredu za nacionalnu sigurnost (krovna bezbednosna organizacija u Hrvatskoj u to doba). Po saznanjima “Vremena”, Milorad Ulemek posecivao je Hrvoja Petraca najkasnije od 1998: vidjan je u drustvu Vladimira Milankovica u baru “Dijana” hotela Interkontinetal (danas “Opera”); tada je Milankovic vec u poslovnim vezama sa Hrvojem Petracem; zna se i da je Legija u Milankovicevom drustvu dolazio tokom 1999. i 2000. u Petracev kazino u hotelu Seraton u Zagrebu. Vladimir Milankovic zbog tih svojih veza, ali i zbog razgranavanja reketa po Sisku i Zagrebu, kao i zbog trgovine ljudima preko Bosne i Hercegovine i cigaretama u saradnji sa Petracem najuren je (“necasno otpusten” je sluzbeni izraz) iz MUP-a Hrvatske 2001. godine. Po proceni zagrebackih izvora “Vremena”, hrvatska policija vise je volela da zataska Milankoviceve kontakte sa Legijom nego da u javnosti objasnjava kako i zasto je Milankovic toliko dugo ostao u sluzbi. Prica se takodje da su Ulemek i Milankovic imali zajednicki kafic u Glini, ali to jos nije provereno do kraja. Posebno im je neprijatna bila Petraceva veza sa Ulemekom, jer je Petrac obavestajno “probusio” delove MUP-a Hrvatske, pa bi tu mogla ispasti velika bruka; vec je objavljeno da su tokom pretresa njegovog stana i sluzbenih prostorija pronadjene kopije Interpolovih dokumenata kojima se traze provere za njega, Matekovica i jos neka lica, a u vezi sa istragom o ubistvu Zorana DJindjica. Hrvoje Petrac bio je inace upetljan i u velike poslove sa cigaretama; kazu i da je zbog toga dosao u sukob sa konkurencijom, pa da odatle poticu napadi na Stanka Caneta Subotica u Pukanicevom “Nacionalu” tokom 2001. Ivica Ico Matekovic, desna ruka Hrvoja Petraca, ima u Nemackoj oca, bivseg boksera, koji je povezan sa tamosnjim “jugomafijaskim” krugovima…

Ministar unutrasnjih poslova Dragan Jocic vec je prosle nedelje pomenuo i podatak da se Milorad Ulemek u prolece 2003. krio i u juznoj Svajcarskoj, u St. Galenu. Kaze i da je to podatak Interpola, ali ne kaze zasto Interpol po toj informaciji nije postupio: da li zato sto za Legijom nije raspisana “crvena” poternica (po kojoj se lice hapsi i odredjuje ekstradicioni pritvor); da li zato sto je informacija stigla prekasno, pa je pticica odletela dalje; ili iz nekog drugog operativnog razloga (takvi se razlozi dadu zamisliti). Svajcarska inace ima veliki procenat gastarbajtera iz bivse Jugoslavije, ali se u Svajcarsku takodje veoma tesko ulazi sa pasosima bivsih republika… Sto se raznih pasosa tice, medjutim, malo je izvesno da je Milorad Ulemek sa tim imao problema.

Postavlja se logicno pitanje: iz kojih je razloga gradjanin Ulemek, Milorad Legija toliko putovao po susednim i prijateljskim republikama bivse Jugoslavije, stvarajuci i odrzavajuci razna veoma interesantna prijateljstva? Mozda kaze – ako ga iko bude pitao, to jest, a trebalo bi – da je “stvarao obavestajne pozicije”; neka u to veruje ko bude hteo. Uzmimo, medjutim, makedonski ugao (videti okvir): Makedonija je vazna tacka u heroinskom putu, kao i Bugarska, gde su i Legija i Zemunci i Sreten Jocic Joca Amsterdam (vidi okvir) imali jake pozicije; Makedonija je drzava ciji je tadasnji rezim (VMRO) bio podjednako blizak tajnim sluzbama i Srbije i Hrvatske. Uostalom, bivsi makedonski ministar unutrasnjih poslova (i prethodni nacelnik Drzavne bezbednosti) Ljube Boskovski, trenutno se u Hrvatskoj (ciji je drzavljanin i saradnik svih njenih tajnih sluzbi) krije od optuzbe da je dao ubiti nekoliko jadnih ilegalnih imigranata iz Pakistana da bi to predstavio kao “likvidaciju teroristicke grupe Al Kaide”. Sve sto se dogadja na liniji Bugarska–Makedonija–Kosovo–Srbija, pa dalje na severozapad – automatski je, po definiciji, sumnjivo na drogu, oruzje, ilegalne imigrante i ostalo; to zna svaki carinik. Pogotovo ako se u tim vezama i poslovima sistematski pojavljuju lica iz tajnih sluzbi, paravojnih formacija, bivsi legionari i ostali obavestajno-policijsko-politicki polusvet tipa Avramskog, Ulemeka, Petraca i istih takvih kao oni.

Zato nije beznacajno gde je Milorad Ulemek boravio tokom ovih cetrnaest meseci do predaje. Znacajno je zbog dalje medjudrzavne saradnje u borbi protiv transnacionalnog organizovanog kriminala, sverca narkotika, ljudi i oruzja, pranja novca i ostalih obaveza ove drzave. Makedonska veza

U aprilu 2003. makedonski nedeljnik “Svedok”, vlasnistvo izvesnog Tome Avramskog, objavio je nesto sto je proglasio za “megaekskluzivni” intervju sa beguncem Ulemekom Legijom. Beogradski bratski “Svedok” preneo je to, pa je bio zabranjen brzopletom i nezgrapnom odlukom vlasti. Donosimo delove teksta koji je “Vreme” tada objavilo o tome kao i dalje aktuelne

Toma Avramski, bivsi vojnik francuske Legije stranaca (tvrdi da je tamo proveo sest godina) pojavljuje se u Beogradu negde 1987–1988. kao “poslovni covek” i otvara neko predstavnistvo za racunarsku trgovinu u Sava centru. Smuvao se, a mozda i ozenio, sa kceri jednog zastavnika iz Uprave bezbednosti SSNO-a, coveka na “izuzetno osetljivom polozaju u Generalstabu”. Ti zastavnici inace rade vazne stvari, bez obzira na naizgled nizak cin. Preko tasta se polako infiltrirao u SSNO i vojsku; nije bilo tesko: Toma je omalen, ali veoma sarmantan, simpatican, druzeljubiv i nadasve velikodusan covek; osim toga, svasta zna o racunarima. Zbog svog prisustva na sve zanimljivijim mestima, u i oko vojske, uskoro je privukao neizbeznu paznju Uprave bezbednosti: napravljen je plan obrade lica, a sarmera Tomu dobio je u rad izvesni kapetan koga cemo zvati Rile, ciji sektor rada je, izmedju ostalog, i Legija stranaca, to jest nasi drzavljani koji tamo sluze ili su sluzili. U cestim i prijateljskim kontaktima Toma Avramski ispricace kapetanu Riletu kako u Parizu drzi detektivsku agenciju koja sjajno radi jer je on, Toma, saradnicka veza francuske sluzbe bezbednosti DST (Direction de securite de territoire), njihove Udbe. O Legiji stranaca i jugoslovenskim drzavljanima dao je mnoge i zanimljive podatke. Osim toga, Toma Avramski veoma je blizak i sa pariskim centrom VMRO; o tome je, kaze Rile, “pruzio dragocene podatke koje je Uprava bezbednosti podelila sa Upravom za jugoslovensku neprijateljsku emigraciju SSUP-a i sa Sluzbom drzavne bezbednosti RSUP-a Makedonije i Srbije”. Po toj liniji VMRO-a on cesto putuje iz Beograda i Skoplja u Bec i Pariz; izgleda za racun i DST-a i SDB-a i UB SSNO-a.

Toma Avramski ima para u to vreme: iznajmljivao je helikoptere od Ratnog vazduhoplovstva i leteo okolo, po susednim zemljama, uglavnom na razne fudbalske utakmice. Sasvim prirodno se zblizio i sa Zeljkom Raznatovicem Arkanom, sto je bio pocetak jednog lepog prijateljstva.

Toma Avramski poceo je uskoro da iritira operativce Uprave bezbednosti, jer se nekako uvukao u posao servisiranja njihovih racunara – na sarm, naravno, a uprkos upozorenjima kapetana Rileta i njegovih kolega. Visi cinovi, medjutim, verovali su mu. Stvar je postala ozbiljna kada je Avramski, “da ustedi pare vojsci” predlozio da racunarske hard-diskove iz Uprave bezbednosti nosi na dubinsko ciscenje u Bec. Svaki bolji softveras zna sta se sve moze rekonstruisati od obrisanih podataka dobrom analizom hard-diska. Stavise, pokusava da dobije pristup najdelikatnijem delu Uprave bezbednosti SSNO-a, CDOK-u (Centru za dokumentaciju, glavnoj arhivi Sluzbe). Osim toga, pokusao je da potplati kapetana Rileta “sumom novca od koje sam tada mogao da kupim dva auta”. Rile je novac uzeo i predao ga u Upravu bezbednosti sa sluzbenom zabeleskom o celom dogadjaju; tada su se odnosi ohladili, a Toma Avramski zatvara ducan u Sava centru i nestaje iz opticaja. Ponovo ce se pojaviti tek u Skopju, po proglasenju nezavisnosti Makedonije, hvalisuci se da je bio “likvidator KOS-a, glavni covek za softver cele bivse JNA” i u tom pravcu. U haosu nove drzave, a uz podrsku stare SDB RSUP-a Makedonije, kojoj je mnogo pomogao, Avramski se plasirao na dobru startnu poziciju za buduce poslove.

Vreme za prave poslove – ne samo za sarmera Avramskog, nego i za mnoge druge slobodne umetnike – nastupilo je u junu 1992, kada su SR Jugoslaviji uvedene sankcije. Odredjenu infrastrukturu Arkan je vec bio postavio po Makedoniji, preko svojih mnogobrojnih kumova, fudbalskih veza, ali i preko vevcanske mafije, mocnog lobija iz Vevcana, bogatog pecalbarskog sela. Sada na scenu stupaju stare legionarske veze: Avramski i Milorad Ulemek-Lukovic Legija sluzili su u Legiji stranaca u isto vreme, kao – uostalom – Ante Gotovina i jos neki likovi iz nasih ratova. Osim njih i Vevcanaca, tu je i drzavna struktura VMRO-a, koja se na pare i spijune nikada nije gadila. Tako pocinje velika i slavna operacija sverca nafte i derivata, cigareta, a usput i narkotika, oruzja, osetljive elektronike i vojne opreme preko Makedonije u Srbiju. Profiti su toliko veliki (stanovnistvo Srbije placa i ne pita!) da se ugradjuju svi: od Arkana kao glavnog organizatora, preko investitora Vevcanaca i drugih, pa do makedonske policije i carine. U pricu je, kazu skopski izvori “Vremena” bio upetljan i izvesni Manoli, blizak prijatelj Ljupceta Georgijevskog, koji se nedavno iz razloga urodjene opreznosti odselio u Australiju, zatim osnivac i prvi urednik skopskog “Svedoka” Orce Korunovski, “kljucni Arkanov covek u Makedoniji”, “kogo lani pod nerazjasneti okolnosti go utepaa vo Varna, Blgarija” (razumeli ste). Arkan ima mnoge kumske i poslovne veze u Vevcanima, odakle poticu mnoga vazna imena makedonskog biznisa, ali i tajnih sluzbi. Glavna zvezda je, medjutim, Stanislava Cocoroska, televizijska lepotica-pinkusa i estradna pojava: ona je na televiziji A1 nedavno tvrdila da ima video snimke koji pokazuju povezanost makedonskih politicara sa srbijanskom mafijom. Iz Vevcana je i njen rodjak Slobodan Bogoeski, bivsi sef tajne sluzbe u Makedoniji i “jedno od najdubioznijih lica na makedonskoj sceni”.

Po toj istoj arkanovsko-legionarskoj liniji dolazi 1997. do bratske saradnje Jedinice za specijalne operacije i MUP-a Makedonije: Ulemek Lukovic i njegovi ljudi odlaze da obucavaju makedonsku specijalnu jedinicu Lavovi. Kako su ih obucili vidi se iz pojacanog zanimanja Haskog tribunala za Lavove, kao i iz ponovljenih oruzanih pobuna te jedinice poslednjih godina. Legija se, kazu nasi skopski izvori, prometao po Makedoniji veoma cesto; na Ilinden 1997. bio je prisutan na proslavi; “Da li kao predstavnik Legije stranaca ili francuske vlade”, pitao se skopski magazin “Forum” krajem aprila 2003. Po liniji velikog sverca, kazu u Skoplju, kumanovski VMRO se povezao i sa zemunskim klanom: Kumanovo je, preko prelaza Prohor Pcinjski, bilo jedan od najjacih kanala sverca nafte (preko firmi poput Interfalko, bliskoj Bogoeskom, sefu drzavne i Pavlu Trajanovu, sefu javne bezbednosti) i svega drugoga. Islo je i u drugom smeru: “Forum” tvrdi da je stoka iz Srbije isla u Evropu preko firmi izvesnog Vance Cifliganca (doktor nauka i pelivan), sa laznim deklaracijama porekla.

U medjuvremenu je MUP Srbije zamolio MUP Makedonije da sa Tomom Avramskim obavi informativni razgovor na okolnost gde je Ulemek Lukovic Legija. Avramski je opet odlucio da se ukloni i pobegao je u inostranstvo, tvrdeci odande da on sa Harijem Kostovim, makedonskim ministrom unutrasnjih poslova “nema sta da prica”; kaze da je poveo i svog novinara koji je intervju napravio (ako takav covek uopste postoji, to jest). Gospodo draga, on je nestao bez traga, sto rece DJordje Balasevic, sto celoj prici daje cudan ton: ko sad da mu veruje?

Gde je sad tu afera sa Legijinim intervjuom? Nasi izvori iz bivse uprave bezbednosti JNA ne sumnjaju da su Toma Avramov i Ulemek Lukovic bili i ostali u vezi: to je bivsim legionarima nekako svojstveno. Da li je Legija zaista skopskom “Svedoku” dao intervju – oni ne znaju. To sto je objavljeno je jednostavno kojesta.

VREME

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Prije nego ostavite komentar, molimo vas da pročitate Pravila komentarisanja na Portalu PCNEN

Leave a Reply