Epilog slucaja: pukovnik Stojanovic avanzovao u generala\r\nSlucaj pukovnika Momira Stojanovica nije samo slucaj

Piše: Stipe Sikavica

Epilog slucaja: pukovnik Stojanovic avanzovao u generala
Slucaj pukovnika Momira Stojanovica nije samo slucaj. Kao prvo, to je dokaz da je Blagoje Grahovac, ex savetnik za vojna pitanja predsednika Svetozara Marovica, bio u pravu kad je tvrdio da je vojni vrh zapravo jos uvek nenarusena “arhitektura Slobodana Milosevica”; kao drugo, to je takodje dokaz da su vojne tajne sluzbe, alias agencije, izvan ikakve javne, a kamoli demokratske kontrole; i kao trece, epilog ovog neverovatnog slucaja ubedljiv je dokaz da se reforma vojnih sluzbi (osim sto su preimenovane u agencije!) nije pomerila s mrtve tacke.

Dakle, kada su narocito oni gradjani koji su se osecali pogodjeni Stojanovicevim nimalo bezazlenim, a po svemu sudeci neutemeljenim tvrdnjama (u smislu da predstavljaju oslonac teroristima) ocekivali da ce politicki i vojni vrh drzavne zajednice argumentovano i javno opovrgnuti te tvrdnje (na sta su upucivale i neke zvanicne natuknice iz Ministarstva odbrane i analize nekih vojnih eksperata), i da ce njihov autor snositi odgovornost – Vrhovni je savet odbrane 26. maja, istina smenio pukovnika Momira Stojanovica sa duznosti direktora Vojnobezbednosne agencije (VBA), ali ga je na istoj toj sednici nagradio “hrastovim liscem”, unapredivsi ga u cin general-majora, i instalirao ga u Komandu Niskog korpusa kao nacelnika Staba!

Slucaj je, inace, otvoren jos 25. marta 2003, kada je Vrhovni savet odbrane ustolicio Momira Stojanovica na celnu poziciju Uprave bezbednosti u Generalstabu, koja ce koncem te godine biti preimenovana u Vojnobezbednosnu agenciju, a pukovnik ce umesto nacelnika (Uprave) postati direktor (Agencije), koji ce biti na direktnoj vezi sa ministrom odbrane. Tih dana je Natasa Kandic, izvrsni direktor Fonda za humanitarno pravo, podsetila ovdasnju (zaboravnu) javnost na svojevremeno svedocenje Nika Peraja na procesu Slobodanu Milosevicu u Hagu, kada je taj svedok tesko optuzio i pukovnika Stojanovica za neka zlodela koja su pocinjena nad civilima na Kosovu tokom kvaziratnih dejstava 1999. Pukovnik je srocio neubedljiv demanti koji je u javnost lansirala Sluzba za informisanje Ministarstva vojnog, i ispostavice se da se sve na tome i zavrsilo: neki su mediji tim povodom propitivali generala Branka Krgu i tadasnjeg resornog ministra Borisa Tadica, ali su se oni pravili Englezi.

Balkanski spijun

Tako je pukovnik bezbrizno napredovao sve do 1. februara tekuce godine, kada je sokirao pucanstvo ovdasnje (a izvesno i sire javnosti) intervjuom Tanjugu gde je bilo receno da su pukovnik i Agencija instalirali novu ili “zakrpali” staru spijunsku mrezu u samom vrhu separatistickog pokreta i teroristickih organizacija na Kosmetu; da su otkrili da na podrucju Rasko-polimske oblasti i na severu Crne Gore deluju islamske teroristicke organizacije “Vehabija” i “Crvena ruza”; da se u narednom periodu moze ocekivati prodor radikalnog islama i terorizma na zapadni Balkan, ukljucujuci, dakako, i Srbiju i Crnu Goru, a sve sa strategijskim ciljem – stvaranja jedinstvene islamske drzave na Balkanu i izgradnju tzv. Zelene transverzale! I opet: Englezi! Ta su se pukovnikova “otkrica”, doduse, cinila odnekud poznatim, narocito onima koji su citali profesora Miroljuba Jeftica i ostale nase vrle islamologe i balkanologe.

Naravno, jedva da se moze i pretpostaviti da je Stojanovic na svoju ruku izasao u javnost recenim “otkricima”, dakle, bez da je dobio blagoslov iz nekog mocnog centra. Neki vidjeniji gradjani i prvaci politickih partija i verskih zajednica iz Crne Gore i Sandzka zahtevali su od nadleznih vojnih i civilnih vlasti da se hitno ispitaju navodi pukovnika Stojanovica, ali je iz raznih razloga “istraga” prolongirana do ovih dana. Da je kojom srecom ova drzava na iole visem stupnju demokratije kao sto nije, i da je i u glavama clanova Vrhovne komande prevladala svest o potrebi transparentnosti i u radu te institucije kao sto takodje izgleda da nije, onda bi Vrhovni savet odbrane radio drugacije.

Naime, ako je vec iz razloga zastite odredjenih podataka koji spadaju pod kapu vojne tajne sednica morala da bude zatvorena, onda su se Vrhovnoj komandi nudila dva prosta resenja: prvo, da javnosti potanko predoci sve cinjenice koje bi eventualno potvrdile Stojanoviceve navode, u kojem bi slucaju covek zasluzivao sva priznanja; i drugo, ako argumenti govore drugacije, ako opovrgavaju pukovnikove nalaze – da ih takodje podastre javnosti, u kojem bi slucaju pukovniku sledovala – kazna!

Vrhovni savet odbrane, medjutim, nalazi solomonsko (zamalo da kazemo: orvelovsko!) resenje, ostavljajuci tako iza sebe ne male nedoumice i velike brese za spekulacije. Profesionalni nacionalni radnici i tzv. Patriote se toboze protive tome sto je Stojanovic pomeren sa komandnog pulta VBA, ali iza scene likuju jer je covek zapravo avanzovao, to je jedno; a drugo, sa osmatracnice nacelnika Staba Niskog korpusa, on ima vanredne mogucnosti da svoja “velika spijunska znanja i saznanja” prakticira na jugu Srbije i na Kosmetu, a u razlicite svrhe, dakako.

Bilo kako mu drago, ovakvo resenje slucaja Stojanovic nije na tragu reformi Vojske, a drzavnu zajednicu i njenu vojsku udaljava od Partnerstvu za mir, do cega je i zvanicnicima, bar deklarativno, toliko stalo!

Ekonomist magazin