Johnathan Haidt, 48, renomirani socijalni psiholog sa Univerziteta New York, u svojoj novoj knjizi The Righteous Mind tvrdi da moralni kompas čoveka poznaje šest osnovnih intuicija (ubeđenja). Konzervativni i levičarski nastrojeni birači (i u Evropi) su usled toga različito „nabaždareni“ te čine dva nepomirljiva, protivstojeća tabora.

Po vašem mišljenju, u osnovi ekstremno polarizovanih mišljenja na američkoj političkoj sceni leži moral. Kako to?

Nekada su partije bile koalicije različitih interesnih grupa, na primer fabričkih radnika sa Severa ili farmera sa Juga. Ono što ih je ujedinjavalo bili su materijalni, ekonomski i politički interesi. Zato je u svakoj partiji, kao i među njenim glasačima, postojala izvesna moralna raznovrsnost, od konzervativnih hrišćana do progresivnih političara.

Od šezdesetih godina prošlog veka, nacionalne debate u SAD „vrte“ se pre svega oko vrednosti: oko prava Afroamerikanaca, oko pomoći za socijalno ugrožene ili prava na istopolni brak, kao i uloge koju u tome igra država. Toga ranije nije bilo. Zbog toga u naše vreme moralni pogled na svet nekog pojedinca određuje kojoj partiji će se on osećati blizak.

Kako onda po vašem mišljenju izgleda moral jednog demokrate danas?

U moralnom središtu onih ljudi u SAD koji politički stoje levo nalazi se briga za ugrožene i slabe. Osim toga oni se zalažu za socijalnu pravdu, dakle socijalnu ravnopravnost, naročito između etničkih grupa, kao i za slobodu neprivilegovanih koje treba da zaštiti država.

To zvuči razumno.

Naravno, i veliki broj psihologa i akademskih filozofa, od kojih velika većina zastupa leve stavove, smatra ovu poziciju za sâmo jezgro morala. Ali ove tri vrednosti su samo polovina istine. Moralni spektar čoveka je mnogo širi.

Iz ispitivanja koja smo radili otkrili smo da konzervativni ljudi slobodu razumeju drugačije. Za njih je sloboda pre svega sloboda od mešanja države. Ali pored toga, za njih su važne i sledeće tri stvari: lojalnost prema grupi, poštovanje autoriteta i tradicije, i pored toga verovanje u čistotu i nedodirivost određenih koncepata, npr. predstava o seksualnosti ili nekih simbola, kao što je državna zastava. Zbog toga konzervativci imaju realističniju i potpuniju sliku o čoveku. I zato mnogi američki birači koji potiču iz srednje klase osećaju da republikanci bolje reprezentuju njihove vrednosti, čak i onda kada ta partija zastupa privrednu politiku koja uglavnom ide na ruku bogatima.

Ali čak i ako postoje razlike u mišljenju, nije neophodno da postoje takva neprijateljstva kakva danas vidimo u SAD?

Problem je u tome da ljudi ne prepoznaju prave razloge ovih razlika. Oni uglavnom žive u zajednicama koje dele njihove moralne stavove. U takvim okolnostima moralna intuicija smatra sopstvene stavove podjednako istinitim kao matematičke propozicije. To vam je isto kao u poznatom naučno-fantastičnom filmu Matrix: u pitanju je konsenzualna, sporazumna halucinacija.

O tome bi se moglo diskutovati.

Da, ali stvari nisu tako jednostavne. Moralna intuicija nije racionalna. Ona se oslanja na „emocije iz stomaka“. A teško je nekog drugog ubediti u svoje emocije. Evolucija nas nije opremila razumom kako bismo otkrili istinu, već da bismo uspešno delovali. Kada je korisno otkriti istinu, mi to brzo činimo, kao npr. kada hoćemo da pronađemo najbrži put do železničke stanice. U jednoj debati, međutim, najčešće se radi o tome da ispadnemo u pravu. Zbog toga ljudi u moralnim debatama ne pokušavaju da otkriju istinu, već se staraju da odbrane i opravdaju svoju intuiciju.

Neki moralni filozofi vide to drugačije. U njihovim očima razum odlučuje šta je dobro, a šta je zlo.

U pitanju je klasična razmirica između idealiste Immanuela Kanta i empiričara Davida Humea. Ipak, ko veruje samo u razum, bez sumnje se predaje vlasti jedne iluzije. Naše osnovne moralne intuicije nikako nisu uvek razumne.

Kada republikaci žele da objasne zašto su protiv istopolnih brakova, ne uspevaju da smisle bilo kakave argumente koji bi mogli da ubede ljude koji politički „stoje“ levo. Pre svega ne umeju da objasne kako bi to istopolni brakovi naneli štetu drugim ljudima. Neka istraživanja pokazuju da ovo odbacivanje od strane konzervativaca ima veze sa jakim osećajem gađenja koje oni doživljavaju kada pomisle na homoseksualnost.

Da li je onda uopšte ikako moguće ubediti nekoga da promeni svoje moralne stavove?

Jeste, ali to nije tako jednostavno. Brojne studije rađene na blizancima kao i genetske analize u međuvremenu su pokazale da ličnost i nasledne osobine snažno koreliraju sa našom političkom slikom sveta. To znači da je način na koji mi politički i moralno doživljavamo svet u jednom visokom stepenu urođen.

Naša genetska predodređenost samo povećava verovatnoću da ćemo prihvatiti određene moralne vrednosti. Mi nismo biološki predeterminirani da usvojimo neko mišljenje. Konkretni moralni stavovi mogu doživeti korenitu promenu.

Zamislite da je racionalno „Ja“ patuljasti jahač koji sedi na ogromnom slonu. Taj slon, to je naše nesvesno i u njemu leže koreni naših moralnih intuicija. Tog slona jahač može, da se tako izrazim, da masira. Tako su mnogi ljudi s godinama promenili svoje mišljenje o homoseksualnom braku, pod uticajem npr. serija u kojima se pojavljuju homo-parovi ili zato što se puno poznatih ličnosti autovalo.

Ali kako onda dolazi do dubinskih promena vrednosti u jednom društvu?

Politički identitet jedne osobe se najozbiljnije formira, kako pokazuju studije, između petnaeste i tridesete godine života. Ona generacija koja je u ovoj fazi doživela svetsku ekonomsku krizu s kraja dvadesetih godina prošlog veka bila je nedvosmisleno formirana ovim iskustvom. Zbog svog iskustva, pripadnici ove generacije cenili su saradnju i socijalni angažman. Zbog toga tu generaciju u SAD zovemo „Najvećom generacijom“ („The Greatest Generation“). Takvu pohvalu ne možemo, međutim, izreći njihovoj deci, koja u međuvremenu upravljaju zemljom. Na njih je uticala ideološka rovovska borba. A pored svega toga oni su propustili priliku da 11. septembar 2001. ili finansijsku krizu iskoriste za jačanje solidarnosti.

To otprilike zvuči kao da vi smatrate da je bolje kada svi članovi jednog društva dele iste poglede na moral?

To je teško postići, a ne bi bilo ni poželjno. Mislim da je dobro kada članovi jedne nacije dele zajednički sistem vrednosti i kulturni indentitet, što omogućava postojanje međusobnog poverenja. Ali u svakom društvu ima ljudi koji imaju preovlađujuće konzervativan stav i koji rade na tome da sačuvaju institucije i tradicije i one druge, koji stoje „levlje“ i koji teže da promene stvari. Ova konkurencija je zdrava sve dotle dok se ove grupe međusobno ne satanizuju.

Ali u različitim zemljama vladaju potpuno drugačije vrednosne predstave.

Naravno. Pri tome nas evolucija uči da nije svaki moralni sistem sposoban da preživi. On mora u svakom slučaju da podstiče kooperaciju. Već je Darwin spoznao da grupe koje deluju zajednički pobeđuju grupe u kojima preovlađuje egoizam. To znači da nas razvoj ljudske vrste primorava da ne zastupamo samo svoje lične interese, već da se ponekad založimo i za interese zajednice. To takođe objašnjava altruizam koji je najčešće uperen ka članovima sopstvene grupe.

Zar religija ne ispunjava sličnu funkciju?

Religija može dati potporni skelet moralnom sistemu, i to dosta uspešno. Božije zapovesti su obavezujuće i ne mogu se tek tako stavljati na ispit. Zbog toga religiozni ljudi kritikuju pokušaje sekularnog zasnivanja morala s obrazloženjem da su temelji slabi. Ali jedan sekularni pogled na svet može iskoristiti kvazireligiozne simbole oko kojih se okupljaju određene grupe, kao što je recimo državna zastava, ustav ili osnivački mit.

Moralno razmišljanje u stereotipima međutim često vodi tome da se unizi sopstveni neprijatelj. To je očito i u američkoj izbornoj borbi.

Levica se često oseća neprijatno pri pomisli na konkurenciju među grupama, desnica ne. Eksperimenti pokazuju da čovek više ceni članove neke grupe ukoliko joj se i sâm priključi. Istovremeno, zbog toga ne dolazi do rasta mržnje prema drugim grupama. Ovo se vidi na primeru timskih sportova. Pojedinac navija za svoj tim, ali ne želi uništenje svog protivnika. Zato posle utakmice svi mogu zajedno da odu na pivo. Poneki zaboravljaju da se mora živeti zajedno: huligani ili političari. I ponekad se zaista želi uništenje protivnika: to se dešava u slučaju rata ili genocida.

Neka naivna duša mogla bi da primeti da bi ipak bilo lepo kada bi, za promenu, bilo malo više tolerancije.

Sigurno. Pomislite samo na pesmu Johna Lennona „Imagine“ – ona bi mogla biti himna mnogih levičara. Ali svet koji dočarava ta pesma vodio bi pre u anarhiju, nego u sreću. Ko ima decu, pre naginje konzervativnijem mišljenju. Red i jasne posledice za učinjene postupke na iznenađujuće pozitivan način utiču na ponašanje adolescenata. „Slepa mrlja“ levice je da ona ne razume ovaj moralni kapital. Ne može se organizovati jedno društvo samo na temeljima ljubavi, poverenja i saosećanja. Potrebne su institucije, zakoni, norme, autoriteti i granice.

Mnogi konzervativni Amerikanci s nipodaštavanjem označavaju zapadnoevropske države kao „socijalističke“.

Američka levica se divi Evropi i već dugo pokušava da sopstvenu zemlju učini što sličnijom Evropi. Ne bez razloga: činilo se da evropska država blagostanja iz perioda nakon II svetskog rata funkcioniše. Pa ipak, desnica od sedamdesetih godina objašnjava da se država blagostanja prema evropskom modelu ne dâ isfinansirati. Sada vidimo da su imali pravo.

Mnogi to sigurno vide drugačije. Nevezano za to, vrednost socijalne solidarnosti u Evropi je mnogo naglašenija nego u SAD.

Homogena društva izgledaju kao porodice. Postoji spremnost da se pomogne. Pripadnost grupi jeste i ostaje jedan od najjačih motiva naših postupaka. Ali mnoge partije u Evropi žele da podrže kulturnu raznolikost i istovremeno umanjuju značaj nacionalnih mainstream kultura. Ovo je mešavina koja će možda dugoročno dovesti do toga da poreski obveznici više neće biti spremni da finansiraju velikodušne socijalne države.

Ali upravo su Sjedinjene Države obeležene ovom raznolikošću.

Tačno. Utoliko je važnije da stvarima koje stvaraju jedinstvo, kao što su npr. Očevi nacije ili jezik, pridajemo visoki značaj.

Zvučite kao pravi konzervativac.

Kada sam započeo sa pisanjem knjige, bio sam ono što u Americi zovu liberal, glasač Demokratske partije. Sada bih rekao da stojim u sredini. To nikako ne znači da sam postao republikanac. Ta partija se danas nalazi u jednom haotičnom stanju, kako moralnom, tako i intelektualnom. Zato nameravam da u novembru svoj glas dam Obami.

Peščanik