Piše: Saša Stavretović

“Život nikad nije pošten, ali

budući da nas je većina

nepoštenih – to nam i odgovara.”

Oskar Vajld

Pisati o poštenju – pogotovo kada vas na to navede poštenje imenom i prezimenom – nije ni malo zahvalno. Naročito to nije kada je reč o čoveku koji je do juče predstavljao državu u kojoj živite, zemlju koju volite. Neko će reći da time ne samo da sebi dajete isuviše za pravo već i svoje poštenje stavljate na izvolte aparatu kojim predsednik, makar bio i ostao bivši – raspolaže. I to baš u kampanji u kojoj se ne štede ni saveznici, a kamoli oponenti. Ali možda upravo zato što je i predsednik ili pretendent na to mesto u pitanju – svako, bez straha da će ga iskrenost učiniti ranjivim, ima pravo da posumnja u reči toliko puta ranije obešćašćene.

Prve sumnje se već pojavljuju u vidu nelogičnih „kontrasta“ sa prebrojavanjem glasačkih listića. Hoće li veliki pretendent sumnji trajno zalepiti etiketu „podmetnuto“? Zašto ne bi časni demokrata sam pozvao da se utvrdi puna istina. Ne misli li da su ovakve sumnje ozbiljna stvar i da se, bez obzira od koga dolazili, dokazi moraju ozbiljno razmotriti. Vrhunac cinizma je proglasiti dokaze „neblagovremenim“. Da li ovakva vrsta zločina zastareva? Objašnjenje da prigovori moraju biti „izneti u zakonom propisanoj formi“ možda mogu da važe za RIK, ali ne i za policiju i tužilaštvo. Neko mora da pokrene istragu i da kazni ili počinioce (ako su krali) ili one koji su se pobunili protiv krađe (ako su lagali).

Ubrzo ćemo svi imati priliku da vidimo kako će izgledati nova koalicija, ovoga puta ne „prirodna“, već možda – „kontrastna“. Videćemo kako će se peglati predizborne optužbe jednih na račun drugih, kako će istina postati relativna, a laž samo đinđuva. Pa će ispasti glup onaj kome su uvalili đinđuve umesto dijamanata, kupac, a ne trgovac sa lažnom deklaracijom. Prodavac koji trguje robom kojoj je istekao rok trajanja će ponovo gledati da profitira uvaljujući zakrpu kao da je nova i sigurna. Tako reći sa doživotnom garancijom.

MERA ZA POŠTENJE Tadić se drznuo da Đinđićevu opasku „kome je do morala neka ide u crkvu“ relativizuje svojom kampanjom poštenog lidera. Naočigled svih ovozemaljskih, pre svega političkih laži i nemorala, Tadić govori o svom poštenju, valjda svestan da je poštenje u politici nešto što se ne podrazumeva, nešto što je retkost, u čemu je on valjda izuzetak. Da, zamislite samo neke ministre, političare ili privrednike kako sebe predstavljaju poštenim. Tadić je svoje poštenje uporedio sa (ličnim) materijalnim kompenzacijama koje po njegovom opisu deluju skromno. Iako mu je verovatno namera bila da se narod identifikuje sa njim, svojim izjavama nije pokazao mnogo saosećanja za veliki broj nezaposlenih, osiromašenih i poniženih. Ako se poštenje meri siromaštvom, onda narod može da bude spokojan.

Neviđeno je sa koliko se strasti bez ikakve mere u propagandno-psihodeličnim spotovima govori čak i o časti i poštenju. Ne ide li uz poštenje skromnost, obzirnost, smernost. Zamislite antičkog mudraca kako se euforično busa u grudi – „Moj glavni svedok da govorim istinu jeste moje siromaštvo“ (Sokrat). Zamislite sad poštenje iza kojeg ne stoji materijalna pohlepa, kompenzacija koja se ne meri novcem. Ambicija ne da se ima, već da se bude slavan, omiljen i uzdizan, da se zauzme kula, tron ili pijedestal.

AMBICIJA ILI STRAH Tu smo dakle. O tome se radi – gde se završava poštena ambicija, gde počinje bolesna? Nije li Boris Tadić prevršio meru dobrog ukusa, ako ne i prekoračio granicu zdrave ambicije kada je na veselju DS povodom dobijanja kandidature izrekao: „I to činim i zbog toga što je tu ideju među nas postavio Dragoljub Mićunović, a suštinski utemeljio Zoran Đinđić, a nakon mene neko će je nastaviti“. Šta god mislili o onima sa kojima se poredi, njegovo videlaštvo da je on taj ugaoni kamen, posle koga niko neće moći da skrene s puta razmetljivo je samoprecenjivanje i samoljublje. Na kraju, ideje se i ne sprovode kulta radi ili zbog inata na koji se sa iste govornice poziva, što je još jedan od primera samožive ambicije da se bude poštovan, makar i na takav iracionalan način. A postoji i još jača sila od ambicije ili inata, koja nas pokreće ili umrtvljuje – strah. Strah da možda postoje stvari kojima se treba sprečiti izlazak na videlo, da se kula od karata ne sruši, da se klupko ne razmrsi.

FER PLEJ Voleo bih videti predsednika kojem je reprezentacija ispred ekipe (država ispred partije), kapitena koji će na gostovanjima u inostranstvu da napravi pokoji faul, složi fintu, nagazi crtu ili opsuje sudiju. Pa da, dok god, postižući trojke, pobeđuje, svi zaboravimo na takvo „nepoštenje“. Umesto toga, on ovde promašuje, pravi greške u koracima i gubi lopte. On se u ime naroda stalno izvinjava drugima, a ako misli da se u svoje svom narodu nema zašta – imamo zajednički problem.

Možemo se sporiti oko svega napisanog – ali, kada želimo biti fer i prema sebi i prema drugima, onda priznajemo greške koje su učinjene, razotkrivamo zablude, i preispitujemo prijateljstva sa onima za koje postoji sumnja da im moral nije jača strana. Nije li dužnost predsednika da odgovori i na po njega diskreditujuće Vikiliksove depeše? Da na taj način pokaže ne samo svoje poštenje već i zbog dostojanstva Srbije. Ili su te beleške tek nešto što treba ignorisati? Šta će biti sa optužbama i dokazima da je bilo izbornih krađa? Hoće li se i to ignorisati, hoće li se tu oglasiti bivši predsednik i pretendent?

I da za kraj samo preformulišem pitanje koje sam postavio u jednom od svojih ranijih tekstova, koje upućujem svima, pa i Tadiću: koliko neistina, neispunjenih obećanja, nedoslednosti, obmana i zastrašivanja političar treba da izrekne da se dovede u pitanje njegovo poštenje? Šta će Tadić učiniti ukoliko mu se nabroji više nego što smatra da je u duhu vremena kojim vlada? Da li Tadić zaista nije svestan da je u eri digitalne tehnologije sve zabeleženo (pa je naivan) ili je toga svestan (pa je ipak nepošten)?

Standard.rs