Piše: Mihail LEONTJEV*

“SVET se izmenio posle 11. septembra”. Gotovo svi su, bezmalo horski, pre deset godina, ovo izgovarali kao jednu od najbanalnijih formulacija. Istina, nakon deset godina neke promene su postale jasnije. Na primer, da imamo, makar nominalno, najveću krizu u istoriji čovečanstva. Međutim,…

Abdel Hakim Belhadž je čovek koji se kočoperi u ulozi pobednika nad Gadafijem, ruku pod ruku sa američkim komandosima koji su ga svojevremeno obučavali. Upravo je on šef libijske “Al Kaide”. Ne zato što Amerikanci to nisu znali! Oni su ga čak hapsili i pustili da trune u zatvoru, dok nisu odlučili da ga predaju svom, tada ponovo stečenom, drugu Gadafiju koji ga, zajedno sa još 200 takvih boraca za demokratiju, pušta na slobodu u martu 2010. godine, uz obećanje da će prestati sa džihadom.

U kontekstu trujumfa NATO koalicije, ispostavilo se, da tom, manje više živom silom “ustanika” navodno komanduje pomenuto društvo gospodina Belhadža. Međutim, o tome nije umesno govoriti u pristojnom društvu demokratizatora.

Što je treblo i dokazati. Rat sa “međunarodnim terorizmom” je umro zajedno sa njegovim, na otpad bačenim, mitskim vođama. To univerzalno strašilo sada postaje deplasirano, jer je potpuno amortizovano.

Sekundarno korišćenje tog proizovda i njegovih produkata, kada naručilac ima interes, nije zabranjeno. I nad gazdom pospoji gazda. Ipak, osećaj da se krug zatvorio, vara. Ovih deset godina borbe sa međunarodnim terorizmom su bukvalna ilustracija funkcionisanja hegelijanske spirale na čijoj novoj etapi (tobožnje borbe sa globalnim terorom) proverenim konjima (Belhadžu i Al Kaidi) treba dati novu priliku.

Pre deset godina kada su stvorene pretpostavke za globalnu krizu, “međunarodni terorizam” je korišćen kao okidač za novi veliki rat. U strateški najvažnijem regionu, kako je tada izgledalo. Ipak, terorzam je loš sparing partner za pravi sveobuhvatni – svetski rat. Nekako je nesolidno i neubedljivo da svetski rat bude baš rat protiv Al Kaide? Druga je stvar zaštita civilnog stanovništva koje je ustalo protiv krvavog diktatora. Iako su dokazi slabi i sa ogromnim tehničkim smicalicama, to je potpuno dovoljno. Pošto je Pandorina kutija već otvorena.

Dakle, već deset godna gledamo poniranje u krizu, kao u onom vicu gde se govori da “SAD izlaze iz krize koju je izazvala katastrofa 11. septembra”. Šta je realna kriza, sada možemo jasnije da sagledamo. A kakav će biti izlazak iz nje, tek predstoji da vidimo. Ona sada sazreva.

U svakoj krizi uvek sazrevaju forme izlaska iz krize. Društveni poreci, tehnologije, “dominantne zemlje”… Izlazak iz sistemske krize uvek rezultira promenom uređenja: ekonomskog, tehnološkog i sa njima povezanog socijalno-političkog. A propast starog društvenog sistema uvek znači rat.

Na putu ka tome izlazu mogu i moraju radikalno da se izmene ciljevi kao i čitava slika sveta. Na primer, u ratovima koji su počeli zbog kontrole nafte kao strateškog resursa na kraju će shvatiti da ta ista nafta više nije nikakav strateški resurs?

I, na kraju, ne daj Bože da je neko pomislio da mi veličamo rat i da smatramo da je on neophodna cena koju treba platiti na putu u blagostanje.

Blagostanje niko ne može da obeća. Ideja, da je izlaz iz krize svetlo na kraju mračnog tunela, apsolutno ni na čemu nije zasnovana. Zato što razmere i cenu krize manje-više shvatamo, dok razmere i cenu izlaska za sada, srećom, ne baš.

*Autor je ruski novinar i politikolog

Fakti