Piše: Julijana Mirkov

Znamo da je Grčka počela da „seče“ po državnom budžetu. Uzmimo samo najeklatantniji primer: socijalni turizam,(tj. pravo na besplatno letovanje od nedelju dana za sve građane) je radikalno smanjen na samo dva noćenja godišnje na teret državnog budžeta. Uveliko se razmišlja i o redukciji broja mesečnih penzija, koje će sa tekućih 14 preći na 13. I obračun penzija će se izmeniti, iako se još ne zna u kom obimu. Zasad je to još uvek 80% od prosečne plate, naspram 46% u Nemačkoj. Sa platama i penzijama teško ide, ali sa Akropoljem nije bilo problema – koncesiju su kupili finci. Perikle se pritom prevrnuo u grobu, ali je važno da je privatizacija krenula.

Naviknuti smo na velike naracije o Evropi. Politički demokratska, ekonomski liberalna, socijalno solidarna, sa stabilnom valutom iza koje stoji granitni autoritet ECB, a ne neka mala, anonimna, centralna banka sa svojim sitnim egoističkim, nacional-političkim interesima. I opet, kad će nas primiti u Evropu? Da li će nas uopšte i primiti? Hoćemo evro. Šta će nam ovaj balkanski sitniš!

Ali da li znamo o kojoj Evropi govorimo? Jer postoje dve vizije Evrope. Da li svi govorimo o istoj Evropi?

Liberalna vizija Evrope, ona na kojoj su izgrađeni njeni temelji, počiva na garanciji četiri osnovne slobode: slobodne cirkulacija robe, usluga, kapitala i ljudi (Treaty of Rome, 1957), što je u suštini restauracija sloboda iz XIX veka, uglavnom ukinutih u mnogim Evropskim zemljama pod talasom protekcionizma u XX veku. Zajedničku valutu niko tada nije ni pominjao. Valute zemalja članica su trebale biti i ostati deo kompetitivnog sistema (zajedno sa poreskim sistemom i bilansnom disciplinom). Zemlje EU koje su izabrale liberalnu viziju Evrope (bez evra) i ostale joj verne su Engleska, Švedska, Danska i Češka.

Socijalistička vizija Evrope je umnogome mutirala orginalni koncept EZ, unoseći elemente spoljnog protekcionizma i unutrašnjeg interventizma, centralizacije političke moći i birokratizacije institucija, tako da danas mnogi govore o vaskrsenju srednjovekovnog ideala Karla Velikog i „Evropskog imperijalizma“, propraćenog dodatnim modernim elementima neograničene ponude novca (obećanja) i jakim redistibutivnim efektima.

Nemačka, koja je iskusila dve hiperinflacije (1923 i 1948, nakon monetarne reforme), je u vreme stvaranja EZ vodila rigoroznu monetarnu politiku. Bundesbank jeuspela da pretvori DM u vodeću svetsku valutu i do uvođenja evra je redovno podsećala ostale zemlje ćlanice EZ na njihove slabosti (prekomerno štampanje novca kojim su finansirane političke ambicije vladajućih političkih partija u Evropi). Francuska, Italija, Španija, Grčka, itd su bile prinuđene da u redovnim vremenskim razmacima devalviraju svoju valutu u odnosu na DM. Vrlo neugodno za vladajuće političke partije (desne i leve) koje su svakom novom devalvacijom implicitno priznavale slabost svoje unutrašnje politike i gubitak kompetitivnosti na globalnom planu. Kad se ukazala prva pogodna prilika (rušenje Berlinskog zida), Nemačkoj je pružena mogućnost ujedinjenja uz protivuslugu – napuštanje DM. Podsetimo se da je Nemačka bila pod direktnom kontrolom 4 atomske sile (Francuske, Engleske, SAD i SSSR). To je bio i poslednji, definitivni čin „razoružanja“ Nemačke i njena treća kapitulacija pred Francuskom u toku samo jednog veka (Versajki ugovor, Potsdamski Ugovor i konačno Maastricht). Savršeno prilježno duhu vremena u kojem je teritorijalna kolonizacija zamenjena ekonomskom kolonizacijom.

Ulogu regulacije likvidnosti sistema je preuzela ECB. Svi znamo da je ova deklarativno trebala proslediti rigoroznu monetarnu politiku Bundesbanke. I tako je svugde bilo i predočeno, jer biti naslednik politike DM je davalo prestiž novoiskovanom evru. Iza te propagandne zavese stajao je samo jedan glas Nemačke u ECB board-u, iste vrednosti i težine kao recimo jedan glas Malte. Konverzija nacionalnih valuta u evro je izvršena po nerealno visokim kursevima, što je proizvelo visoki nivo primanja (plata i penzija) u zemljama sa već kompromitovanim državnim bilansima i visokim dugovima. Ova prva redistribucija je proizvela pozitivne neposredne psihološke efekte i dugoročne negativne posledice. Cena rada je postala preskupa u zemljama u kojima je bila niska produktivnost rada (odnos radnog i kapitalnog uloga po proizvodnoj jedinici), što je izazvalo seobu proizvodnog kapitala u zemlje u kojima je taj odnos povoljniji. Istovremeno priliv likvidnosti je prouzrokovao jak porast cena potrošne robe u periodu od 2001-2007, kad ga je prvi veliki krizni talas privremeno zaustavio. „Periferne zemlje evro-zone“ ( politički korektno ime za PIIGS) su nastavile da uživaju u blagodetima „kupljenim“ rastućim državnim dugovima: nova radna mesta u svakolikoj državnoj administraciji koja se množila i u neproizvodnim investicijama.

Kako je bilo moguće nastaviti spiralu zaduživanja uprkos ECB?

To uistinu nikad i nije bilo nemoguće. Treba razlikovati ono što izgleda od onog što jest. Ako ostavimo na stranu parametre Mastriškog ugovora i statut ECB i vratimo se papirnom i digitalnom novcu (dolaru, evru, jenu, itd) primetićemo da je klasičnoj funkciji novca neko u međuvremeno ponešto dodao, a mnogo toga oduzeo.

Novac u klasičnoj ekonomskoj teoriji je trebao da osigura tri funkcije – da bude istovremeno sredstvo razmene, rezerva vrednosti i obračunska jedinica. U vreme zlatnog standarda i privatnog novca, novac je bio naročita vrsta robe i kao takav imao je i svoju intrinsektnu vrednost.

Danas je u opticaju socijalizovani novac, papirni i digitalni. Fiat novac – jeftin, abundantan, lako dostupan novac. Iza ovog novca stoji politika i njeni kratkoročni interesi: do sledećih izbora.

Funkcija sredstva razmene i obračunske jedinice je zakonom osigurana. Svaka nacionalna valuta mora biti prihvaćena u lokalnoj robnoj razmeni. Uknjiženja iste se vodi u nacionalnoj monetarnoj jedinici. U međunarodnoj razmeni izbora ima, ali i on je veoma slab. Monetarna politika vodećih zemalja je ekspanzivna: sve veće količine novca se ubacuju u opticaj radi pokrića budžetskog deficita.

Funkciju rezerve vrednosti niko pametan neće više poveriti današnjem papirnom i digitalnom novcu. Tu se sve češće vraća zlatnom standardu, što objašnjava nagli porast cene zlata na svetskom tržištu. To važi uglavnom za privatna lica u globalnom svetu, jer je tržište zlata u XX veku nacionalizovano u mnogim evropskim zemljama. Rezerve vrednosti koje banke drže (frakcione rezerve) odavno više nisu u zlatu, nego u državnim obveznicama (dugovima). Zašto banke kupuju državne dugove? Prvo, zato što su u dobrom delu sveta pod državnom kontrolom (direktnom ili indirektnom). Drugo, zato što im ECB u Evropi i Fed u USA odobrava kredite na osnovu deponovane garancije, a ECB i Fed privileguju držane obveznice (dugove)!!! Na osnovu deponovane „garancije“ od recimo 1.000.000 evra u desetogodišnjim italijanskim državnim obveznicama (BTP), ECB će odobriti italijanskoj banci kredit od recimo 900.000 evra. Razlika od 100.000 evra je oprezna dekurtacija, koja u slučaju neizvršenja treba da zaštiti ECB od oscilacija na tržištu obveznica. Ova redukcija garancije u finansijkom žargonu je poznata kao „haircut“ – šišanje položene garancije. U slučaju jačih tržišnih poremećaja, šišanje postaje radikalnije. U vreme jakih tržišnih turbolencija banka mora položiti i 2.000.000 evra u obveznicama da bi dobila istu količinu kredita (900.000 evra), što će naterati banke da potpisuju dodatne državne obveznice.

Da li ste ikad čuli bankare koji se žale na politiku svoje vlade? Nećete ih ni čuti. Banke su, zajedno sa vladom, prvi korisnici novih novčanih emisija. Oni koji ubiraju šlag. Kupuju i ulažu po starim cenama dok ubacuju novi novac u opticaj. Kad se ova dodatna likvidnost raširi kroz sistem, cene će porasti i „usrećeni“ krajnji korisnici (kroz povećanje penzija, plata itd) će osetiti tek marginalnu psihološku, ali ne i realnu dobrobit.

„Quantitative easing“ je termin koji političari koriste za ubacivanje dodatne likvidnosti u sistem. Iza ovog termina se krije „Qualitative easing“, gubljenje kupovne moći novca, osiromašenje, inflacija i, za slučaj da se pretera, hiperinflacija.

Kako se zaštiti? Mnogi savetuju ulaganje u nekretnine u Rusiji i drugim ne-zapadnim zemljama. Možda ni za zlato nije još kasno. A tu je i Švajcarski franak. Ali najbolja zaštita je u znanju i poznavanju perverznosti mehanizma: kratkoročnih interesa političara koji stoje iza svake dodatne emisije obveznica. Dugovi se ne mogu večito otplaćivati novim zaduživanjem i novim obećanjima. Rolling over, kako se tehnički naziva obnavljanje tekućih dugova, je stvorio lavine koje se opasno valjaju.

Za one koji ne žele da se sutra pod tom lavinom i nađu korisna lektira je on-line: Philipp Bagus „The Tragedy of the Euro“, Ludwig von Mises Institute.

Pollitika.com