Porodica Ćuković tvrdi da je njihov mačak Putko za osam mjeseci prešao više od dvije stotine kilometara.

Neobičan gost stigao je na slavu Ćukovića, tačno 2. avgusta na Svetog Iliju, u selo Žiču gde se ova porodica doselila iz planinskog sela Šapića kod Pljevalja.

Gost je iskočio iz grmlja pokraj puta, mjaukao, kako Ćukovići kažu „kao dete", i tu ostao i posle slavlja. Nije se odvajao od domaćina.

Reč je o mačku zvanom Putko, koji nije pristao da bude ostavljen, zaboravljen i usamljen i, ako je priča Ćukovića tačna, napravio je pravi podvig – da bi pronašao „svoje" morao je da prevali više od dve stotine kilometara.

Prepoznat po belegu, fotografiji…

– Niko od nas ne bi ni obratio pažnju na tu mačku – kaže Zoran Ćuković – da se ona nije uporno muvala oko nogu i tužno mjaukala. Posebno se privila oko moje dece Tanje, Sanje i Vanje. Tanja, inače đak trećeg razreda osnovne škole, odjednom je uzviknula: „To je Putko". Tako smo ga zvali zbog belih prednjih nogu. Najpre nismo poverovali, ali kad smo je bolje pogledali i videli tu karakterističnu tačkicu koju je imao na vratu, boju dlake, nešto duži rep nego što je to obično i prevelike brkove shvatili smo da je to naš Putko. Pronašli smo i fotografiju na kojoj je mačak snimljen sa decom. Uostalom, uvek se, čak i ako ode dalje od kuće, odazivao na ime Putko.

Tu priču potvrđuju i Zoranovi roditelji Dragica i Anđelko koji su se prošle godine ovde doselili. Došli su tu kod sina i snahe Nataše, pošto je Zoran, kada se oženio Natašom, došao, kako se to kaže, na miraz.

– Prilikom selidbe hteli smo i njega da povezemo, ali ga tog dana nije bilo u blizini i tako je ostao – priča nam baka Dragica.

– Istina, nismo ga videli ni kasnije, kad smo posle četiri meseca otišli ponovo u Šapiće, a to je na samoj granici između Crne Gore i BiH, da obavimo neke poslove. Rekle su nam komšije da ga nema otkad smo se odselili. Eto, pronašao nas je, a posebno je bio vezan za decu, najviše za Vanju, koja su, dok nisu pošli u školu, kod nas provodila leta, a kasnije školske raspuste. Tako je Putko uz njih odrastao.

Zoranova supruga Nataša nam još objašnjava da i sada svako jutro kad deca kreću u školu ona mora mačka da zatvori u kuću, jer obavezno kreće za njima. Neobično je i to što svoju teritoriju brani kao pas.

– Naroguši se na druge mačke, čak i na pse kad uđu u naše dvorište i uspeva da ih otera, a stvarno je odličan lovac – dodaje Nataša.

Stručnjaci potvrđuju priču

Da li je baš sve to moguće, zapitali smo se, a pitali smo i druge, komšije, lovce, veterinare… Prosto je neverovatno da za osam meseci mačak pređe put duži od dve stotine kilometara, da bezbedno „prepešači" brda, planine, reke… U selu gde ga, zbog neobično velikih brkova, zovu i Crnogorac sležu ramenima, neki tvrde da je moguće i navode primere kad su svoje mačke ostavljali po desetak kilometara daleko a one su se vraćale kući, neki, opet, odmahuju rukom.

Iskusni lovac Miloš Bogojević, iz Konareva kod Kraljeva, izričito tvrdi: „To je nemoguće, mačka zaboravi gazdu za pet, šest meseci, nije kao pas. Još, drugo bi bilo da je odnet tamo pa se vratio, ovako pre verujem da je reč o Putkovom dvojniku".

– To je moguće – kaže Siniša Gavrić, veterinar u veterinarskoj stanici u Kraljevu.

 – Životinje imaju određen nivo svesti što ljudi često ne shvataju. Mačka se, istina, teže veže za čoveka, jača je ličnost od psa, ali je i te kako privržena kad je mažena i pažena i kad čoveku ne služi samo da lovi miševe.

Tvrdeći da je to, najverovatnije, taj mačak, mr Božidar Maksimović, poznati kraljevački veterinar, kaže da je Putkov podvig moguć.

– Mačke su, doduše, manje privržene čoveku od psa, ali ima izuzetaka. One čoveka shvataju kao deo teritorije, a pas kao vođu čopora. Inače, imaju odlučnu orijentaciju, bolju od psa…

M. Dugalić/Politika