Mačak stigao na slavu

by | sep 19, 2006 | Svaštara | 0 comments

Porodica Ćuković tvrdi da je njihov mačak Putko za osam mjeseci prešao više od dvije stotine kilometara.

Neobičan gost stigao je na slavu Ćukovića, tačno 2. avgusta na Svetog Iliju, u selo Žiču gde se ova porodica doselila iz planinskog sela Šapića kod Pljevalja.

Gost je iskočio iz grmlja pokraj puta, mjaukao, kako Ćukovići kažu „kao dete", i tu ostao i posle slavlja. Nije se odvajao od domaćina.

Reč je o mačku zvanom Putko, koji nije pristao da bude ostavljen, zaboravljen i usamljen i, ako je priča Ćukovića tačna, napravio je pravi podvig – da bi pronašao „svoje" morao je da prevali više od dve stotine kilometara.

Prepoznat po belegu, fotografiji…

– Niko od nas ne bi ni obratio pažnju na tu mačku – kaže Zoran Ćuković – da se ona nije uporno muvala oko nogu i tužno mjaukala. Posebno se privila oko moje dece Tanje, Sanje i Vanje. Tanja, inače đak trećeg razreda osnovne škole, odjednom je uzviknula: „To je Putko". Tako smo ga zvali zbog belih prednjih nogu. Najpre nismo poverovali, ali kad smo je bolje pogledali i videli tu karakterističnu tačkicu koju je imao na vratu, boju dlake, nešto duži rep nego što je to obično i prevelike brkove shvatili smo da je to naš Putko. Pronašli smo i fotografiju na kojoj je mačak snimljen sa decom. Uostalom, uvek se, čak i ako ode dalje od kuće, odazivao na ime Putko.

Tu priču potvrđuju i Zoranovi roditelji Dragica i Anđelko koji su se prošle godine ovde doselili. Došli su tu kod sina i snahe Nataše, pošto je Zoran, kada se oženio Natašom, došao, kako se to kaže, na miraz.

– Prilikom selidbe hteli smo i njega da povezemo, ali ga tog dana nije bilo u blizini i tako je ostao – priča nam baka Dragica.

– Istina, nismo ga videli ni kasnije, kad smo posle četiri meseca otišli ponovo u Šapiće, a to je na samoj granici između Crne Gore i BiH, da obavimo neke poslove. Rekle su nam komšije da ga nema otkad smo se odselili. Eto, pronašao nas je, a posebno je bio vezan za decu, najviše za Vanju, koja su, dok nisu pošli u školu, kod nas provodila leta, a kasnije školske raspuste. Tako je Putko uz njih odrastao.

Zoranova supruga Nataša nam još objašnjava da i sada svako jutro kad deca kreću u školu ona mora mačka da zatvori u kuću, jer obavezno kreće za njima. Neobično je i to što svoju teritoriju brani kao pas.

– Naroguši se na druge mačke, čak i na pse kad uđu u naše dvorište i uspeva da ih otera, a stvarno je odličan lovac – dodaje Nataša.

Stručnjaci potvrđuju priču

Da li je baš sve to moguće, zapitali smo se, a pitali smo i druge, komšije, lovce, veterinare… Prosto je neverovatno da za osam meseci mačak pređe put duži od dve stotine kilometara, da bezbedno „prepešači" brda, planine, reke… U selu gde ga, zbog neobično velikih brkova, zovu i Crnogorac sležu ramenima, neki tvrde da je moguće i navode primere kad su svoje mačke ostavljali po desetak kilometara daleko a one su se vraćale kući, neki, opet, odmahuju rukom.

Iskusni lovac Miloš Bogojević, iz Konareva kod Kraljeva, izričito tvrdi: „To je nemoguće, mačka zaboravi gazdu za pet, šest meseci, nije kao pas. Još, drugo bi bilo da je odnet tamo pa se vratio, ovako pre verujem da je reč o Putkovom dvojniku".

– To je moguće – kaže Siniša Gavrić, veterinar u veterinarskoj stanici u Kraljevu.

 – Životinje imaju određen nivo svesti što ljudi često ne shvataju. Mačka se, istina, teže veže za čoveka, jača je ličnost od psa, ali je i te kako privržena kad je mažena i pažena i kad čoveku ne služi samo da lovi miševe.

Tvrdeći da je to, najverovatnije, taj mačak, mr Božidar Maksimović, poznati kraljevački veterinar, kaže da je Putkov podvig moguć.

– Mačke su, doduše, manje privržene čoveku od psa, ali ima izuzetaka. One čoveka shvataju kao deo teritorije, a pas kao vođu čopora. Inače, imaju odlučnu orijentaciju, bolju od psa…

M. Dugalić/Politika

0 Comments

Submit a Comment