Između vladavine dva džet-seta uvek postoji i poneki rat

Piše: Miroslav Lazanski

Kako se sada sporazumevaju Srbi na plaži u Kuparima? Ako ih eventualno tamo i bude, samo pogledima, mimikom i možda tihim glasom. Nekada, pre 20 i više godina ovde je sve vrvelo od JNA turizma, Kupari su bili najbolji i najluksuzniji vojni hotelski kompleks u tada zajedničkoj državi. Ovde je uloženo barem milijardu dolara iz vojnog budžeta bivše SFRJ. I sagrađen je pravi raj, od sjajnih hotela, sportskih terena, šetališta, do sadržaja za zabavu i parking prostora. I sve to u bujnoj i odlično održavanoj vegetaciji. I maršal Tito je imao svoj objekat u posebnoj zoni iza hotela „Pelegrin".

Naravno, nisu ni svi pripadnici JNA mogli da uživaju u lepotama Kupara. Da bi se dobio termin letovanja u julu, ili u avgustu, trebalo je imati viši čin, ili dobru vezu, ili biti sa službom u Beogradu. Moglo bi se reći da su Kupari, zapravo, bili ekskluzivno odmaralište beogradskog vojnog džet-seta. Upravnik odmarališta skoro da se utrkivao da lično ponese kofere generalima koji su ovde stizali da se odmore od svog mukotrpnog rada tokom godine. Generalske žene redovno su dobijale cveće iz posebnih staklenika hotelskog naselja, dok su im muževi stalno bili nešto kao zabrinuti, jer neprijatelj, logično, nikada ne spava.

Nije da se u Kuparima nisu kupali i drugi. Mi, deca oficira JNA iz garnizona Trebinje, potrpali bismo se subotom i nedeljom u vojne kamione, čuvene „dajčeve" bez cerada i sa drvenim klupama, i kompletno svi na more. Pevajući u Kupare. Sa očevima koji su bili i majori i potpukovnici, a bogami su i pukovnici iz trebinjskog garnizona išli jedno vreme kamionima u Kupare. Naravno da smo svi plaćali gorivo za te „dajčeve", bez obzira na sve, bila je to ozbiljna država.

Bile su to šezdesete godine i sve nam je bilo lepo. Zapravo, nikada se tada nisam zapitao zašto u Kuparima na plaži nema civila iz okolnih hrvatskih mesta, iz Konavla, iz Dubrovnika, iz Cavtata. Ili turista iz Zagreba. Mislio sam tada da oni imaju bolje plaže i bolja mesta za kupanje, slutio sam da im je možda nekako neugodno da se kupaju tu gde je sve vojno, gde se na plaži svi glasno smeju, gde je cika i vriska. A Kupari su bili otvoreni i za civile.

A onda je u Kupare u leto 1991. stigao rat. Počelo je napredovanjem jedinica JNA od Prevlake, nastavilo se obalom prema Dubrovniku sa namerom da se izbije na Neretvu i tu uspostavi nekakva nova granica između katoličanstva i pravoslavlja. Neko je u Beogradu ingeniozno smislio i nekakvu novu Dubrovačku republiku i u tu svrhu pokušao da iskoristi nekoliko poluizlapelih staraca sa tog područja. Konavli su temeljno opljačkani i spaljeni, rezervisti JNA su totalno opljačkali i sve hotele u Kuparima, sada su „dajčevi" sa ceradama i bez njih odvozili sve što se moglo, od nameštaja do bele tehnike i vodokotlića. Oni „probirljiviji" prvo su „osvojili" Titovu vilu, plen je bio bogat, od escajga do umetničkih slika.

Dok je JNA išla iz više pravaca prema Dubrovniku, iako u Dubrovniku nije bilo nijedne kasarne JNA koja bi bila opkoljena ili napadnuta, hrvatske snage bazirale su odsudnu odbranu grada iz pravca juga na položajima na Brgatu, raskrsnici za Trebinje, nekoliko kilometara iznad Kupara. Ne znam zašto i kome je to u JNA tada palo na pamet da u Kuparima izvede najveći pomorski desant u istoriji JNA, tek jedina ratna upotreba mornaričke pešadije bivše JNA bila je upravo na plaži vojnog odmarališta Kupare. Da li se obližnjom magistralom nije moglo dalje prema Dubrovniku, ili: hajde da upotrebimo „marince" kada ih već imamo?

Najpre je sa raketnih fregata i raketnih topovnjača otvorena jaka vatra po svim hotelima, da bi onda desantni brodovi iskrcali pomorsku pešadiju. Jedinicu iz kasarne „Sava Kovačević" iz Trebinja. Čiji je komandant, pukovnik JNA Nojko Marinović dvadesetak dana ranije napustio svoju jedinicu i prešao u hrvatske tada paravojne snage i preuzeo komandu odbrane Dubrovnika. Marinci JNA zagazili su sa desantnih rampi svojih brodova prvo u more pa onda na plažu koristeći zid iznad plaže kao prirodni zaklon. Ne znam koliko je to bila neka velika bitka, tek sada na plaži ima samo jedna spomen-ploča poginulom hrvatskom vojniku iz sastava 163. brigade HV, što naslućuje da i nije bilo nekog otpora.

Dvadeset godina posle Kupari deluju sablasno. Sve je devastirano, hoteli izbušeni i spaljeni topovskim granatama, nijedno celo prozorsko staklo, ulazi su zakovani daskama, putevi i staze između hotela poluizrovani, vegetacija na sve strane nabujala kao u džungli. Jedino su more i plaža ostali kao nekada, kristalno čisti. Samo jedan kafić na kraju plaže. Ležaljka i suncobran po 25 kuna. I svi se sunčaju i kupaju u tišini, bez jurnjave u vodu, skakanja, cike i vriske. Sudeći po tipovima automobila, ovde sada dolazi da se okupa hrvatska srednja klasa. Dok se može, dok Kupare ne kupi neki tajkun, obnovi ih i pretvori u ekskluzivno odmaralište za džet-set.

Jer između vladavine dva džet-seta uvek postoji i poneki rat…

Politika