Neretko se žal za jugoslovenstvom poistovećuje sa praznom nostalgijom. Time se jugoslovenstvo degradira na efemernu emociju. Tome nasuprot, ocena jugoslovenstva traži hladniji pristup i višu osmatračnicu

Piše: Todor Kljuić*

Kada se govori o jugoslovenstvu ono što odmah pada u oči jeste, da za Hrvatsku i Sloveniju danas Jugoslavija važi kao tamnica, za Srbe je bila fatalna zabluda, a za ostale bivše republike prolazna tvorevina za sticanje državnosti. Kako izgleda, različite hegemone slike o prošlosti slažu se oko toga da je jugoslovenstvo bespovratna prošlost.

Tome ide u prilog i okolnost da u medijskom pogledu jugoslovenstvo svakako nije tiražno ni komercijalno. Ne možete sa njim u strateške ustanove za dekretiranje smisla, kao što su zavodi za udžbenike, niti u programe nevladinih organizacija. Prve ustanove osmišljavaju nacionalni interes, a druge štite manjine. Etnos dominira svuda. Prostor između zaštite nacionalnog interesa s jedne i prava manjina s druge strane preuzak je za treću verziju – jugoslovenstvo. Jugoslovenstvo čak nema ni status manjine. Ne menja je upadljivo da se govor o jugoslovenstvu najčešće omalovažava kao nostalgija, ako ne kao izdaja, a retke studije o funkcionalnosti (N. Dugandžija, P. Matvejević) i složenosti (J. Bakić) jugoslavenstva gube se u nacionalnoj galami oko prošlosti. Jedva da treba i pominjati da su globalizacijom nametnuta zaštita manjina i tranziciona pravda retorike nespojive sa jugolovenstvom. I nacionalisti i zaštitnici manjina brane nacionalni identitet: prvi većinski, drugi manjinski, ali obe struje štite nacionalno.

Jugoslovenstvo jeste odista nešto drugo, a njegovo rezumevanje traži pre svega drugačije poimanje temporalnog poretka. Da li je, naime, neaktuelnost jugoslovenstva konačna? Možda i jeste ukoliko se prošlost shvati kao bespovratno zbivanje, a vremenski poredak kao sastavnica duge i bespovratne prošlosti, neuhvatljive sadašnjice koja je tanko kao oštrica noža i neizvesne budućnosti. Ako se pak pođe od toga da prošlost nije golo završeno dešavanje nego i vrlo upotrebljiv i aktivan trajni sadržaj, onda stvari postaju složenije. Dosledno tome, treba razlikovati minulu prošlost, sadašnju prošlost i neizvesnu budućnost. Osim toga, treba voditi računa da je postojala i prošla budućnost, da je aktivna sadašnja vizija budućeg i da će se ta vizija u budućnosti menjati. Kako izgleda jugoslovenstvo sa stanovišta pomenutog složenog temporalnog poretka? Najpre treba dodati da nije svaka prošla budućnost zabluda, niti je svaka sadašnja slika prošlosti nepobitna istina. Još manje je napetost između prošle budućnosti i sadašnje prošlosti neprirodna i konačna. Prošlost nije statična nego dinamična tvorevina. Iako je teško predvideti buduću prošlost, osnovano je pretpostaviti, s obzirom na kolebljivo iskustvo, da će ova biti drugačija i alternativna postojećem.

JUGOSLOVENSTVO I EU

Govoreći konkretnije, sudbina jugoslovenstva zavisi od sudbine EU. Ukoliko se pođe od sadašnjeg hegemonog shvatanja o stabilnosti EU kao definitivnog rešenja evropskih sukoba, onda ispada da je budućim balkanskim članicama EU izlišan jugoslovenski identitet. Dovoljno nas navodno ujedinjuje tržište, a multinacionalni kapital donosi pravo i željeni mir.

Ako se, međutim, nešto opreznije doda, da će EU biti svakako drugačija kada joj se priključe sve potencijalne članice, pa se uz to još ne izgubi iz vida rezerva da će najrazvijenije članice EU možda početi i da labave svoju vezu sa njom kada ovoj pristupe svi nerazvijeni, onda stvari stoje drugačije.

Nije prazan antiglobalizam niti šala upozorenje da će možda V. Britanija razmišljati o izlasku iz EU kada se priključe Albanija i Turska? Uz sve rečeno, nije naodmet podsetiti da EU nije harmonično društvo ravnopravnih već složeni hijerarhijski naddržavni kapitalistički poredak u kom solidarnosti i zaštite manjina ima tek toliko koliko je nužno krupnom kapitalu.

Bilo kako bilo, ako se rečeni oprez iole ozbiljnije uzme, funkcija jugoslovenstva već izgleda nešto drugačije nego što se danas čini. Tako postaje jasnije da lišeno ideološkog balasta 20. veka jugoslovenstvo 21. veka, kao verzija modernog evropskog regionalizma, može biti korisno:(1) kao otpor periferizaciji Balkana, (2) kao zaštitna kulturna i jezička opna malih srodnih naroda.

KULTURA I IDEOLOGIJA

Da se ne bi otišlo predaleko u domišljanju jedne mogućnosti treba se ograditi od propisivanja ideološke forme novom jugoslovenstvu.

Premda je budućnost teško predvideti, moguće je donekle shvatiti trajnost zaštite funkcije jugoslovenstva. Jugoslovenstvo je bilo prošla budućnost Balkana. Prosto rečeno, Beograd nije mogao da asimilije Slovence, ali za Rim i Beč se to nikada ne može reći. Ako se Evropa jednoga dana počne raspadati zbog istih uzroka zbog kojih se danas ujedinjuje (jer je ponašanje krupnog kapitala nepredvidivo), buduća sadašnjica jugoslovenstva će se aktuelizovati, ali svakako u novoj formi, možda više u kulturnoj, a manje u državnoj.

Odavno je uočeno da države dolaze i prolaze, a jezik i kultura ostaju. Teško je sporiti srodnost kulturnog koda Vuka Karadžića, Mažuranića i Kopitara. Treba se brinuti o budućnosti ove prošle kulture, a ne o prošlosti slavne nacionalne politike. Kultura je kritička, a ideologija apologetska delatnost. Istinska kultura nas opominje i suočava sa senkama vlastite prošlosti, dok nas politika uvek podseća na slavu i dužnost prema precima. Uvek je korisnija istina koja škodi nego mit koji godi.

JUGOSLOVENSKI "HABZBURGIZAM"

Zato kada se kaže, da je Jugoslavija političko iskustvo vredno istraživanja, to znači da se treba nadati da će buduća prošlost (a ne buduća sadašnjica) Balkana biti nacionalizam, kao što je budućnost 20. veka bila pretežno jugoslovenska i antinacionalistička.

Socijalistička prošla budućnost Balkana bila je "skraćena " globalizacija i internacionalizacija haotičnog eksplozivnog prostora uz pomoć autoritarnog jednopartijskog režima i Titove nadnacionalne harizme. Titova harizma je imala autoritarnu, ali i kosmpolitsku ulogu. Manje je važno to što se Tito kao sin Hrvata i Slovenke najčešće izjašnjavao kao Jugosloven, od okolnosti da se svest o njegovoj "habzburškoj" ulozi još nije probila na videlo održavanja nacije u temperaturi emocija.

Grčki filozofi su npr. kritikovali Aleksandra Velikog zbog toga što je sebe uzdigao do božanstva ("pa je zbog izobilja sreće u duši"). U realnosti je pak, usprkos autoritarnosti, Aleksandrov kult bio moćno sredstvo kosmopolitizacije antičkog sveta koji je pripremio i hrišćanstvo. Tito nije bio ekumenski Aleksandar, ali je bio poslednji balkanski Habzburg (vladar višenacionalne države), a njegova harizma (pored konzervativne) imala je i sličnu globalizacijsku ulogu.

"SLAVNA NACIONALNA PROŠLOST" I KAPITALIZAM PERIFERIJE

Neretko se žal za jugoslovenstvom poistovećuje sa praznom nostalgijom. Time se jugoslovenstvo degradira na efemernu emociju. Tome nasuprot, ocena jugoslovenstva traži hladniji pristup i višu osmatračnicu. Naravno da u kriznom društvu nije lako žablju perspektivu zameniti ptičjom, ali je taj napor preko potreban. Stvarnost se proučava podjednako mikroskopom i teleskopom.

Možda bi se čak moglo reći da danas kapital bolje uočava značaj jugonostalgije nego gubitnici u tanziciji. Kapitalu je nužno tržište, pa se radi o kalkulantnskoj potrazi za jugoslovenskim prostorom. Zaštita manjina postaje surogat za prosvećeno jugoslovenstvo.

Gubitnici tranzicije su, tome nasuprot, skliznuli u nacionalizam. Oni bi trebali da budu nosioci jugoslovenstva, a ne šovinizma. Političke elite su uspešno nametnule svest da je Jugoslavija bila tamnica svim nacijama. Jugoslovenstvo je svedeno na korisnu mračnu prošlost. Izlaz se traži u slavnoj nacionalnoj prošlosti. Povratak slavnoj nacionalnoj prošlosti je u osnovi ideologija koja obezbeđuje obnovu struktura periferijskog kapitalizma. Kod dela stanovništva jeste prisutna jugonostalgija. Rado se sećamo otvorenih granica i letovanja na Jadranu. Ipak je nostalgija oblik varljivog toplog sećanja, a jugoslovenstvo je više od emocije. Što je ne manje važno, jugoslovenstvo je interes podvlašćenih, a ne samo trgovačkih elita. "Merkatora" ili "Metroa".

Treba biti načisto s tim da je jugoslovensntvo agregat novih vidokruga, koji razbijaju provincijalizam. "Patriotska" inteligencija to nadoknađuje upornim nametanjem slike o monumentalnoj prošlosti nacije. Sudar slavnih prošlosti lako je prešao u rat. Zato se samo na prvi pogled može činiti preuranjenim zaključak da je, uprkos državnom neuspehu, nemonumentalno jugoslovenstvo bilo Veliki pokušaj.

*Autor je profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu

Novi plamen