Taj dekor u velikoj scenografiji koja je od Šešelja napravila heroja odjek je one pesme koja je zabranjena i koja se peva tamo gde nema svetala glavnih ulica velikih gradova
Piše: Ana Radmilović
Ako je, sudeći po komentarima koje smo nedavno imali prilike da čitamo na raznim sajtovima, najbrojniji, čak brojniji od priče o siromaštvu i Kosovu zajedno, neuporedivo brojniji od priče o nekakvoj kulturnoj politici – bili komentari koji slave Šešelja, čak i kada mu zameraju, sve otvorenije se nadajući njegovom povratku, ne samo iz Ševeningena nego i iz političke neaktivnosti, makar ta neaktivnost značila i to da on upravlja svojom strankom, ali iz daleka.
Čemu se nadaju Srbi koji prizivaju Šešeljev povratak, nameće se pitanje. Odmah ću reći da ja ne znam odgovor. I ponoviću pitanje: „Čemu se nada taj svet, kada sa žarom piše i govori o povratku Vojislava Šešelja, koji bi kao kakav Deus ex machina trebalo da se stvori niotkud i odjednom reši sve stvari?"
Nije toliko važno da li on nešto može, i šta je to što eventualno može, pod uslovom da se u dogledno vreme vrati živ, zdrav i oran da se upusti u političku bitku posle skoro decenije tamnovanja – važno je čemu se Srbi nadaju.
Ili šta je Šešelj postao za sve ove godine? Osim toga što je simbol nepravde i eklatantnog kršenja elementarnih ljudskih prava, ako hoćemo, i simbol stradanja jedne okupirane državice koja je izgubila ratove; osim što je, dakle, žrtva – šta je on još? Simbol ili nada u mogućnost nekakvog otpora? Prisećanje na priču o nacionalnoj svesti? On je neko ko je najglasnije i najbahatije i duže od svih vikao snažne nacionalne parole, ali to već dugo nije glavna tema. Šta je onda on još, osim što je nacionalni simbol?
NAROD IZA LAŽNIH IMENA Poput pesme o Radovanu koji bi trebalo da siđe sa planine, poput nade da Mladića niko nikad neće uhvatiti i da će on ostati nedodirljiv za taj nepravedni i bezbojni sud, poput nekakve mantre – Srbi su počeli da sve češće ponavljaju Šešeljevo ime i dozivaju ga kao kakvog oslobodioca. A znaju da on to, ovako sam, ne može biti. U čemu je onda stvar?
Ko bi se, sve i da dođe i započne nekakvu borbu za svesrpsko oslobođenje, priključio Šešelju? Bivši istomiščjenici ne bi, oni su našli nove istomišljenike. Bivši borci su umorni od izgubljenih ratova, i ko je preživeo taj dobro pazi za šta će, i na čiju reč, ponovo staviti glavu na panj.
Narod koji ga doziva sakriven iza nekih pseudonima i lažnih imena, koji ga hrabri, a sam neohrabren i nemušt da iskaže svoju muku i nadu i svoj san. Taj svoj san o slobodi i san o malo dostojanstva, pošto je sve izgubljeno. Nema više tih strašnih i nacionalno osvešćenih u Srbiji, postoje samo gladni. Postoji nekoliko miliona Srba koji se zaklinju da ih više neće videti nijedno biralište. Sutra će veliki deo njih izneveriti taj svoj zavet i ići će da glasa. I glasaće za Tomu Nikolića, ne jer mu veruju, nego jer im još uvek najviše liči na ono staro Šešeljevo buntovništvo. Glasaće za njega u nadi da se ovaj sada samo pretvara i da zapravo nije za ulazak u EU; u nadi da je on ipak ostao onaj stari; u nadi da su se, na kraju, on i Šešelj sve to dogovorili, i da je Toma izuzetno sposoban čovek koji je u stanju da pravi nove stranke koje preko noći postaju najjače u Srbiji, da stare polumrtve stranke reanimira i vaskrsava ih; da prevari strance; da pobedi Tadića.
Vojislav Šešelj je za Srbe postao nešto poput pesme koja je zabranjena, postao je tajni znak. Simbol svega što su izgubili kao narod i onoga čemu se kao narod i dalje nadaju. Šešelj je pesma siromašnih ljudi, a njih je u Srbiji sve više. To je onaj lumpenproletarijat koji zakucava sebi eksere u ruke, i takvi više nemaju šta da izgube, i nikoga se više, i ničega ne plaše.
Šešelj je, šta god da je bio pre odlaska u Hag, postao simbol otpora. Otpora u onom pravom smislu te reči, bez kampanje i bez ikog ozbiljnog i snažnog na svojoj strani.
NADA U PRAVDU Verujem da se Srbi, nadajući se Šešeljevom velikom povratku i trijumfu pravde (pa makar i u samo jednom od svih onih slučajeva, gde smo imali da gledamo sve samu nepravdu), ne nadaju pobedi nacionalne politike. I tu je najveći paradoks. Nadaju se samo pravdi identifikujući sebe sa utamničenim Šešeljem, i ta je identifikacija na psihološkom planu sasvim ispravna. Građani su utamničeni jer su gladni, jer su toliko siromašni da ne mogu ni do prvog grada – a kamo li u inostranstvo koje još malo ko i sanja; utamničilo ih je siromaštvo – a Šešelj je njihov sapatnik; on je jedini lider koji trpi nepravdu i bori se protiv nje, ulažući u tu borbu sve što ima – a to je život.
Tanki odjeci nacionalne priče više su dekor u ovoj strašnoj scenografiji i verujem da greši onaj koji te ostatke ostataka nacionalnog poistovećuje sa nekakvim nacional-socijalizmom, mada se i takav đavo da izroditi tamo gde je glad. Tamo gde je glad, ljudi suprotno površnoj logici – sanjaju rat. Onom pravom logikom, a koja nije površna, taj narod koji je gladan a intuitivno priželjkuje rat, u pravu je. Samo rat može da gurne glad u drugi plan, i kao što znamo, novac se stvara neverovatnim kanalima.
Taj dekor, taj detalj u velikoj scenografiji koja je od Šešelja napravila heroja i onoga čiji se povratak željno iščekuje, odjek je one pesme koja je zabranjena i koja se peva tamo gde nema svetla glavnih ulica velikih gradova. Peva se u fabrikama, peva se u predgrađima, peva se među onim ljudima što ih samozvani elitisti nazivaju „krezavima", i ta je pesma – pesma poraženih i izigranih.
Ne nacionalno, mada i nacionalno kao jedna velika a ponižena priča, nego beda vraća Šešelja u reči tih pesama, a njegov lik u snove poraženih, sirotih ljudi što su izgubili svaku nadu.
0 Comments