Zahtevajući da MMF smisli metod računanja koji će pomoći da se odredi kursevi kojih valuta odražavaju realno stanje u nacionalnim ekonomijama, a koji su rezultat manipulacija, Brazil je snažno udario SAD

Piše: Mihail Hazin*

U besmrtnoj komediji Nikolaja Vasiljeviča Gogolja „Revizor" radnja počinje da se odvija u trenutku kada preplašeni činovnici, ne znajući sa koje strane da očekuju neprijatnosti, predlažu neočekivano, ali zapravo tako dugo očekivano rešenje. Još snažnija reakcija na to rešenje može da se dogodi u slučaju ako se ono nađe u okvirima koji su do tada smatrani, ako ne zabranjenim, a ono slučaju nedoličnim.

Današnja situacija u svetu u ponečem podseća na gogoljevsku. Lideri većine zemalja, krupnih kompanija i međunarodnih organizacija tragaju za rešenjem problema, ali su mnoge teme za njih su zatvorene jer su „nedolične" u okvirima savremenog monetarističkog poimanja sveta. A takve su sve dotad dok neko prvi ne izgovori ranije zabranjene reči, posle čega ih smesta prihvataju svi ostali. I iz tog razloga, ako hoćete, oni koji sebi dopuste da kažu nešto više od drugih, danas stiču ozbiljnu prednost u visokoj politici jer upravo oni određuju pravce kretanja.

Danas takav „huligan" postaje Brazil. On je bio prva zemlja koja se otvoreno založila za to beskonačni programi kvantitativnog slabljenja, koje sprovode federalne rezerve, predstavljaju valutnu manipulaciju. Ovih dana Brazil je napravio još jedan korak u borbi protiv te pojave. „MMF bi trebalo da smisli metod računanja koji će pomoći da se odredi kursevi kojih valuta odražavaju realno stanje stvari u nacionalnim ekonomijama, a koji su opet rezultat manipulacija centralnih banaka, izjavio je u intervjuu listu „O Globo" ministar finansija Brazila Gvido Mantega. „Na osnovu takve metode treba da bude stvoren indeks valutnih manipulacija, koji će sa svoje strane omogućiti Svetskoj trgovinskoj organizaciji da prema manipulatoru primeni odgovarajuće sankcije".

ZAŠTO SU ĆUTALI To je snažan i žestok udarac na SAD. Stvar je u tome što su upravo SAD u periodu svoje apsolutne dominacije zahtevale od onih koji ih okružuju da poštuju „pravila igre" koje su Amerikanci proizvoljno ustanovili u svom interesu. Jedno od glavnih pravila bila je zabrana emitovanja nacionalnih valuta, meko ili rigidno (poslednje je poznato kao currency board). Štaviše, taj princip bio je toliko rigidan da je pod njega podvedena teorijska argumentacija koja se sastojala u tome da samo odsustvo inflacije može da privuče priliv stranih investicija, bez kojih nije moguć ekonomski rast. Prisetimo se kako je sa penom na ustima taj princip branio Jegor Gajdar i kakve je pogubne rezultate donela njegova primena po ekonomiju Rusije. Zato je odustajanje od tog principa 1999-2003. donelo rast neviđen u poslednjih dve decenije.

Naglasimo da same SAD apsolutno nisu razmatrale taj princip, zabranu emitovanja nacionalne valute kao iole suštinski faktor za njihovu sopstvenu monetarnu politiku. Počev od 1981. godine, one su stimulisale privatnu i državnu tražnju na račun emisije i nisu osećali ni malo griže savesti zbog toga. A zašto su svi ostali ćutali?

Stvar je u tome što su glavni igrači na svetskoj ekonomskoj sceni dobijali tako velike prihode od prodaje na američkim tržištima (tojest, na račun sveuklupne tražnje u SAD) da je bilo glupo rušiti tako dobru sliku. A oni koje nisu puštali na američka tržišta bili su suviše mali ili politički zavisni (na primer, Rusija).

VALUTNI RATOVI Zato se po meri razvoja krize situacija počela ozbiljno menjati. Podsetimo da je glavni mehanizam krize zapravo pad ukupne tražnje upravo u SAD, i u toj situaciji svi ostali igrači imaju samo jednu varijantu: da stimulišu izvoz u SAD putem devalvacije nacionalnih valuta. Što mi i imamo u vidu kada govorimo o „paradi devalvacija", koju danas brazilski ministar finansija naziva „valutnim ratovima".

Same SAD, od kojih se oduzima njihova sopstvena tražnja, ne mogu, prirodno, ostati indiferentne, utolioko pre što se bliži godina izbora, pa su monetarne vlasti te zemlje počele kampanju za snižavanje dolara. Ali ono što je svima odgovaralo nekoliko decenija danas se ne dopada svim ostalim zemljama. Međutim, prvi se oglasiti protiv još donedavno (a možda i danas?) najmoćnijih SAD bilo je strašno sve dok neko prvi ne kaže te značajne reči.

SAD su se sada našle u prilično neprijatnoj situaciji. Optužiti Brazil da laže nije moguće. Prihvatiti njegove predloge za MMF – takođe – jer bi se u tom slučaju MMF iz poslušnog instrumenta u rukama SAD pretvorio najmanje u neefikasni instrument, a u goroj varijanti – u opasno oružje protiv SAD. To znači da ostaje da se birokratskim metodama blokiraju brazilske inicijative iako i to slabi MMF kao instrument američkog uticaja.

Ali ako se SAD ne usprotive takvom ponašanju Brazila, onda će to i za njih i za ostale predstavljati indirektni stimulans koji pokazuje da agresivno ponašanje nije kažnjivo, već naprotiv da donosi osetne dividende (u vidu političkog liderstva). To znači da se rasklimavanje američke dominacije sve više ubrzava…

*Autor je poznati ruski ekonomista, publicista i politikolog

Standard.rs