Intervju sa Srđanom Karanovićem, filmskim rediteljem 

Piše: Bojan Munjin

Filmski redatelj Srđan Karanović ostat će upamćen na prostoru bivše Jugoslavije po filmovima izraženog estetskog rukopisa i po kultnoj TV seriji Grlom u jagode, koja je kroz suptilnu priču o odrastanju i zaljubljivanju ponudila osjećaj da na ovom komadu zemlje ima smisla živjeti bez ratova i nasilja. To je vjerojatno razlog zašto gledaoci i danas vole ovu seriju, 20 godina nakon krvavog raspada Jugoslavije. U međuvremenu je Srđan Karanović snimao filmove (Virdžina, Sjaj u očima) u teškim produkcijskim uvjetima kakvi oni ovdje već jesu i neko je vrijeme predavao u Americi, dok danas živi i radi u Beogradu kao profesor na Akademiji za film. Karanovićev najnoviji film, Besa, koji govori o neobičnoj vezi Slovenke i Albanca na početku Prvog svjetskog rata, podijelio je publiku i kritičare zbog "političkih" konotacija koje su u njemu neki htjeli vidjeti, ali je naišao na opće oduševljenje na prestižnom međunarodnom festivalu u Moskvi zbog njegove nesumnjive umjetničke vrijednosti i snažne ljudske poruke koju nosi 

DANI: Govorili ste kako je jedan pravac Vašeg filmskog stvaralaštva vezan za teme iz prošlosti i za arhetipove, dok drugi pravac predstavljaju "filmske bajke". Koliko je Besa spoj ova dva pravca Vašeg estetskog nerva?

Govorili ste kako je jedan pravac Vašeg filmskog stvaralaštva vezan za teme iz prošlosti i za arhetipove, dok drugi pravac predstavljaju "filmske bajke". Koliko je spoj ova dva pravca Vašeg estetskog nerva?

KARANOVIĆ: Uvek sam govorio da se moji filmovi mogu uslovno podeliti u tri grupe. U prvu, s kojom sam počeo divljim filmom Društvena igra, spadaju radovi u kojima sam dosta eksperimentisao i improvizovao s neprofesionalnim glumcima i bavio se sve agresivnijim kičom na ovim prostorima. U drugoj grupi su bili filmovi u kojima sam se bavio svojom beogradskom generacijom i njenim pričama (TV serija Grlom u jagode, Nešto između, film Jagode u grlu). Treću grupu čine ozbiljni filmovi u kojima je pričanje zanimljivih priča iz prošlosti bila moja osnovna ambicija. Tu spadaju Petrijin venac, Virdžina i sada Besa. Ti filmovi su bili najteži za realizaciju ali sam za njih pobrao i najbolje kritike i nagrade u našim krajevima. Oni prvi, "divlji", koje sam često nazivao i dokumentarnim bajkama (u njih spada i moj pretposlednji film Sjaj u očima) najbolje su bili prihvatani u inostranstvu, a filmovi iz druge grupe, generacijski i urbani, najviše su se dopadali bioskopskoj i TV publici. Nisam ja ta tri pravca izabrao namerno, kao neki koncept na početku svoje karijere. Svi oni su nastajali spontano, možda najviše iz moje želje da se nikako ne ponavljam. Bar ne svesno.

DANI: Također volite raditi "drugačije" filmove, kako sami kažete. Koliko se Besa, u Vašem nastojanju, razlikuje od stereotipa današnjih filmova?

KARANOVIĆ: Mislim da suviše mnogo današnjih filmova, ne samo iz našeg regiona, sve više deluje nedomišljeno, zbrzano i sa puno proizvoljnosti. Želeo sam da snimim vrstu filma kakvi se već dugo kod nas ne snimaju. Želeo sam da film Besa bude mirno, kamerno pričanje intimne priče o razvoju jednog neobičnog odnosa čoveka i žene. Pokušavao sam da taj film bude ozbiljno i profesionalno rađen i da u njemu ništa ne bude nepromišljeno i površno. Ako su oni drugi filmovi moderni, onda je Besa namerno nemoderna. Ako većina savremenih filmova i nesvesno asocira na fast food, onda je moj poslednji film, nadam se, nalik na slow food, na hranu koja se polako i sporo konzumira, ali koja je zato ukusnija i zdravija.

DANI: Film je podijelio gledaoce na one koji su zavoljeli priču i na one koji sumnjičavo u njoj vide politiku?

KARANOVIĆ: Film Besa je pre svega ljubavni film. Priča o Lei i Azemu je priča o razvoju jednog neobičnog odnosa dvoje potpuno različitih ljudi. Taj odnos se razvija od uobičajene indiferentnosti, preko netrpeljivosti i mržnje, sve do tolerancije, uzajamnih simpatija i jedne neobične vrste ljubavi koja je, čini mi se, takođe moguća. Činjenica da se ta priča odvija u praznoj školi na jugu Srbije 1914. godine i da su njeni glavni protagonisti Slovenka i Albanac, navela je jedan broj gledalaca, srećom manji, na izvesna politička iščitavanja. Po njima sam navodno ocrnio Srbe i veličao Albance! To je čista besmislica koja nema veze s mojim osnovnim konceptom priče i filma. Pošto su moji junaci različitog etničkog porekla (tu su još i njen muž Filip koji je Srbin, kao što je i Jevrem oficir vojske Kraljevine Srbije) nekome se, prilično paranoično, učinilo da su prisutni Srbi "lošiji" kao ljudi od glavnih protagonista. Mislim da se junaci Bese, kao i svih mojih drugih filmova, nikako ne mogu deliti na "dobre" i "loše". Svi su samo ljudi, što znači da nisu savršeni i da imaju svojih vrlina i mana. Možda mi neko zamera što nisam dovoljno navijao za Srbe i pokazao njih boljim od ostalih? Možda im smeta negostoljubivost raznih sugrađana koji se mogu videti kroz prozor škole, a zaboravljaju da je ta grupa ljudi sastavljana od pojedinaca među kojima su "loši momci" i Albanci i Turci i Srbi, jer je to bila poznata multietnička sredina… S druge strane se i ne čudim tim "iščitavanjima" jer već dosta dugo živimo u vrlo ispolitizovanim vremenima u kojima je važnije ko je ko po nacionalnosti, a ne kakav je ko kao čovek.

DANI: Kakav je položaj ljudi albanske nacionalnosti u kulturnoj matrici u Srbiji danas? Koliko su ti ljudi u svijesti većine Šiptari a koliko Kosovari?

KARANOVIĆ: Albanci su u Srbiji, na moju veliku žalost, bili i ostali građani drugog reda. Slično izgleda misle i Albanci na Kosovu o Srbima. Retko ko ozbiljno analizira poreklo tog animoziteta koji među Srbima i Albancima vlada već vekovima. I jedni i drugi smatraju da polažu pravo na iste teritorije i zbog toga se mrze, ubijaju, teraju s vekovnih ognjišta. Ni ne pokušavaju da tu energiju iskreno utroše u stvaranje mogućnosti za zajednički i bolji život svih koji su potekli s tih prostora i koju tu žele da žive. I Srbi i Albanci su se u istoriji svojih odnosa vrlo retko dobro razumeli i uzajamno uvažavali. To mi je vrlo žao, ali danas izgleda da je još uvek tako.

DANI: Koliko takav položaj ljudi albanske nacionalnosti određuje Vaš odnos prema većini u Srbiji?

KARANOVIĆ: Jedan sam od onih koji misle da se stepen civilizovanosti i demokratičnosti jedne državne zajednice može određivati samo stepenom tolerantnosti većine prema svakoj manjini. Dok god se budemo brojali i dok god jedni druge ne budemo shvatali istinski samo kao ravnopravne građane iste države – biće raznih belaja. Nažalost, sličan problem postoji i u drugim državama regije, Evrope i sveta. Kod nas na Balkanu je to samo malo primitivnije, a time i gluplje. O ratovima da i ne govorim.

DANI: Govorili ste kako bi o svakom svom snimanju filma mogli napisati knjigu. Kako bi to izgledalo u slučaju Bese?

KARANOVIĆ: Da, posle filma Virdžina sastavio sam i objavio knjigu o mučnom nastajanju tog filma u vreme raspadanja Jugoslavije. Zvala se Dnevnik jednog filma – Virdžina 1981 – 1991. I sada bih mogao da sastavim sličnu sagu o nastajanju Bese. Na primer, sačuvao sam kompletnu prepisku na e-mailu između producenata (bilo ih je čak devet iz pet država!), saradnika i mene. Bilo bi to zanimljivo "epistolarno štivo" o svim vrstama muka kroz koje prolazi nastajanje jednog filmskog dela. Mislim da tu knjigu neću sastaviti i objaviti jer sam iz prethodnog iskustva shvatio da našu javnost, čak ni usko profesionalnu, baš ne interesuju takve knjige. U svakom slučaju, preko filma, moja knjiga jest jedno lično i dokumentovano iskustvo o društvenim i profesionalnim odnosima u jednom vremenu, kao i o političkim prilikama koje su postajale sve gore.

DANI: Klasična saga o producentima koji su gospodari života i smrti jednog filma, u balkanskim prilikama često je obavijena pitanjima u kojima se ne zna ni tko je producent, ni što je život, ni što je smrt filma. Kakva su Vaša iskustva s njima?

KARANOVIĆ: Ukratko rečeno, moja iskustva s producentima na poslednjem filmu su dvojaka. S jedne strane moram da im budem zahvalan (pre svega filmskoj kući Baš Čelik iz Beograda) što su stali iza ovog mog, inače vrlo riskantnog, projekta i što su se trudili da on bude realizovan. S druge strane im vrlo zameram značajnu neukost tokom snimanja, obrade filma i njegovog plasmana, odnosno "ulaska u život". Njihova mladost ih opravdava samo delimično jer, ako ništa drugo, nisu smeli da rade čak tri igrana filma u isto vreme! To nikada nisu radili ni mnogo iskusniji i imućniji producenti. Imao bih ja tu još mnogo šta da kažem i da se žalim na njih, kao i oni na mene, ali mislim da to sve spada u sferu "prljavog veša" i da baš nije za javnost.

DANI: Što bi na ovim prostorima značilo nešto što se zove "filmski lobi"?

KARANOVIĆ: Nije mi baš jasno ovo pitanje. Da postoji filmski lobi, onda bi to značilo da su svi ljudi koji se bave filmom udruženi i da zajednički nastupaju pred kulturom države u okviru koje delaju. Međutim, tako nešto ne postoji. Filmski radnici su razjedinjeni i eventualno podeljeni na razne manje lobije koji se glože između sebe. Mala bara, mnogo krokodila! Koliko ja znam, takvi lobiji se vrlo retko stvaraju zbog značajne finansijske koristi. Više nastaju iz potrebe da jedna grupa filmskih radnika dobije pravo da se bavi svojim poslom, da preživi i to je to. Koliko je sve jadno u našim kulturama koje žive od bakšiša svojih siromašnih država – toliko su i ti lobiji jadni. Na primer, mislim da su retki producenti na teritoriji bivše Jugoslavije koji nisu ostali dužni autorima i članovima ekipe posle završenog filma! Ili kojima ne prete tužbe i moguća bankrotstva. Mislim da pravi i moćni lobiji to sebi ne bi mogli da dozvole.

DANI: Jednom ste rekli da je film u Srbiji prestao da postoji. Odakle taj pesimizam?

KARANOVIĆ: To je suviše dugačka priča za koju mislim da nemamo prostora. Pre svega ja to na taj način nikad nisam mogao da kažem. Film možda jedino polako prestaje da postoji zato što se u praksi dugo ne oseća nikakav plan i sistem i što skoro svim državama, nastalim od Jugoslavije, film u suštini nije potreban. Film kao ozbiljna kulturna delatnost polako nestaje pre svega zbog propadanja bioskopa i skoro bukvalnog nestanka bioskopske mreže. Ulaznice su smešno i tragično jeftine i ni na koji način ne prate troškove života i proizvodnje filma. U Novom Sadu i Nišu, na primer, ne radi nijedan redovni bioskop. Čujem da je u Crnoj Gori situacija još gora, a i u ostalim ex-Yu državama nije ništa bolje. Osim u Sloveniji, koliko znam.

DANI: Postoji li neka dobra vijest za Vas kada je u pitanju film na Balkanu?

KARANOVIĆ: Naravno, postoje i pozitivni pokazatelji koji ulevaju nadu i koji se zasnivaju na privatnim inicijativama i ipak zavidnom broju mladih ljudi koji bi pošto-poto snimali. A i tehnologija je sve jednostavnija i pristupačnija. Jedino što ona neumitno stimuliše površnost, aljkavost i brzopletost. Opasno je ako budućnost filma na ovim prostorima bude zavisila od digitalne tehnologije i teoretske činjenice da se danas igrani film može snimiti mobilnim telefonom ili fotoaparatom. Za vikend! Pravi, ozbiljni film zahteva mnogo više od toga. Filmu će biti bolje kad nam i države budu pametnije i uspešnije. Ostaje nam da se nadamo.

DANI: Sudjelovali ste u Bosni i Hercegovini kao selektor i mentor u komisijama za izbor filmskih scenarija za filmsku produkciju. Koliko je to filmsko "vrelo Bosne" za Vas zanimljivo?

KARANOVIĆ: Do početka ozbiljnog rada na režiji Bese radio sam nekoliko godina na CineLinku pri Sarajevo Film Festivalu. Bio sam, s još dvojicom kolega iz Nemačke i Velike Britanije, na nečemu što se zvalo Script Doctor. U vrlo dobro organizovanim radionicama pomagali smo uglavnom mlađim autorima iz regiona da dovrše i eventualno bolje artikulišu svoje scenarije za igrane filmove. Bilo je to vrlo zanimljivo pedagoško iskustvo za mene i vrlo mi je drago što su ti autori uspeli da snime vrlo zanimljive filmove, mada nisu uvek slušali (a nisu ni morali) baš sve naše savete. Posle snimanja Bese više me niko nije zvao na dalju saradnju tako da ne znam u kojem pravcu se te radionice sada razvijaju. Nadam se najboljem i verujem da će SFF i dalje napredovati.

DANI: Vaš deda je bio kustos Zemaljskog muzeja u Sarajevu. U kojem smislu je Bosna i Hercegovina dio Vaše intimne memorije?

KARANOVIĆ: Da, moj deda Milan Karanović je dugo bio kustos Zemaljskog muzeja u Sarajevu. Bio je etnolog i najčešće je peške obilazio Bosnu, beležio običaje, skupljao stare vezove ili nošnje i proučavao život porodičnih zajednica. Moj otac Milenko Karanović, osnivač Jugoslovenske kinoteke, diplomirao je etnologiju i preko nje postao prvi asistent Radošu Novakoviću na jednom od naših prvih filmova koji se zvao Sofka (po romanu Nečista krv Bore Stankovića). U mom odrastanju je i moj bliski ujak Vlado Jokanović, poznati pozorišni glumac iz Sarajeva, imao značajnu ulogu. Uz njega sam se zainteresovao za dramske umetnosti i ovaj čudesan poziv. Verovatno su mi otac i posredno deda, bar do izvesne mere, razvili interesovanje za stare običaje i rituale, kao i za nepravedno zaboravljene, ruralne priče.

DANI