Piše: ICP

Каda je predsednik Boris Tadić na Kongresu Saveza samostalnih sindikata Srbije, treći put u nekoliko dana, upozorio srpske tajkune „da je nelegitimno da sredstva koja se ostvaruju u Srbiji ulaze u poreski sistem neke druge države", postalo je jasno da su njegove izjave o „ekonomskom patriotizmu" planirana aktivnost. Sve je počelo nekoliko dana ranije, kada je svoju posetu Kipru iskoristio da srpskim privrednicima uputi apel „da vode računa o interesima zemlje iz koje potiču" rekavši da primećuje „da mnogo naših privrednika ima registrovane kompanije na Kipru". „Ono što moram da istaknem i što sam uvideo kao potencijalni problem je da, ukoliko, kao što je to bilo u prošlosti, na primer u Vladi Vojislava Koštunice, dođe do prodaje nekih preduzeća koja pre svega ostvaruju profite na tržištu Srbije, a registrovana su na Kipru – onda novac ne ide u Srbiju, nego ide u ove banke ovde na Kipar. Naši građani, tj. država, ne dobijaju ništa od poreza za prodaju takvih kompanija. To se ne bi smelo dešavati u budućnosti", ukazao je predsednik Srbije. 

Ova izjava izazvala je pravu buru. Naravno, javnost je prepoznala o kome i o čemu Tadić priča. Reč je o najbogatijem Srbinu vlasniku kompanije Delta holding Miroslavu Miškoviću, a „prodaja iz vremena Vlade Vojislava Koštunice" bila je prodaja Delta banke banci Inteza, prvo za 277,5 miliona evra, za koliko je kupljeno 75 plus jedna akcija Delta banke početkom 2005. godine. Kasnije su Italijani kupili ostatak akcija, što je vrednost ukupne transakcije podiglo na 370 miliona evra. Već tada su pojedine stranke i ekonomski stručnjaci upozoravali da je vlasnik Delta banke kompanija sa Kipra i da će novac od njene prodaje, umesto u Srbiji, završiti na ovom mediteranskom ostrvu. Ostalo je još da se otkrije šta je bio povod za ovakvu izjavu predsednika. 

PRODAJA DELTE Za neposredan povod se veoma brzo saznalo, kada su novosadski nedeljnik „Argument" a potom i RTV B92, objavili vest da Mišković prodaje lanac trgovina Delta Maksi za više od tri stotine miliona evra. Pregovori o prodaji Maksija, po svemu sudeći, podstakli su Tadića da dva puta u tri dana pozove privrednike na ekonomski patriotizam i upozori na moralni i ekonomski problem kada se firme koje posluju u Srbiji prodaju preko of šor kompanija i tako ne plate porez na dobit u zemlji. Suočen sa sve težom ekonomskom situacijom u zemlji i slabijim punjenjem budžeta (ove godine samo po osnovu akciza na benzin država ubira 800-900 miliona dinara mesečno manje nego prošle), Tadić nema izbora – pokušava da vrati skriveni novac u zemlju. 

Tadićev predlog je različito tumačen u Srbiji. Tajkuni su ćutali i isključili mobilne telefone. Oni znaju da Tadićev apel neće uroditi plodom i da će nastaviti da posluju kao i do sada. Zato i izbegavaju da daju izjave i javno protivreče predsedniku. Većina ekonomskih stručnjaka ovakvu inicijativu osudila je na neuspeh tvrdeći da je to mešanje u ekonomske slobode kao i da se većina svetskih ekonomskih tokova odvija preko of šor zona. 

Kako god ko tumačio, Tadićevu inicijativa ne može se poreći da je on uradio manje-više ono što su mnogi drugi evropski predsednici i premijeri. Takođe se ne može poreći da su slične inicijative evropskih državnika uglavnom ostajale bez odjeka. Uostalom, na početku ekonomske krize predsednik SAD Barak Obama pozvao je američke kompanije da se vrate u zemlju sa egzotičnih destinacija. Apel je ostao bez odgovora jer su američke multinacionalne kompanije, poput „Koka-kole", „Najkija", „Pepsi kole" ili „Krafta", ostale u of šor zonama. 

Tadićeva inicijativa je na tragu nastojanja Evropske unije, odnosno najuticajnijih država Francuske i Nemačke, da se iznošenju novca u of šor zone stane na put. Prema procenama Evropske komisije, „stotine milijardi evra su građani najrazvijenijih zemalja Evropske unije izneli u inostranstvo kako bi izbegli plaćanje uglavnom visokih poreza na uloženi novac u svojim državama". Oni su iskoristili niske poreske stope kojima ih privlače banke u takozvanim poreskim oazama kakve su, na primer, od Ujedinjenog Kraljevstva zavisno ostrvce Ajl ov Men na ulazu u kanal Lamanš ili kneževina Lihtenštajn i Monako. Pogođene članice Unije – a to su pre svih Nemačka i Francuska – te Evropska komisija godinama pokušavaju da crnim i sivim tokovima novca stanu na put. Poslednjih nekoliko godina su usvojili niz mera koje bi to mogle makar delom da omoguće. 

Evropska unija je još 2004. godine pokušala da zatvori vrata poreskim beguncima koji ostvaruju dobit na osnovu ulaganja van granica svoje zemlje. Ministri finansija Unije odlučili su tada da u čitavoj Evropi uvedu oporezivanje kamata pošto su takozvani "poreski rajevi", kakvi su Lihtenštajn, Monako i Švajcarska, pristali da uvedu regulative koje imaju sličan efekat. Nemačka vlada je tada procenjivala da su državljani Nemačke u inostranstvu deponovali 300 milijardi evra. Kako prihodi od kamata na ove uloge tek delom bivaju oporezovani, nemačke finansijske službe svake godine ostaju kratke za po nekoliko milijardi. 

Ne bi li sprečili ovakvu poresku bežaniju, države Evropske unije uvele su sistem razmene informacija o računima ulagača odnosno štediša iz inostranstva, što znači da su ti računi postali dostupni zvaničnim institucijama. Austrija, Belgija i Luksemburg nisu bile spremne na ovakvu razmenu informacija, pa su odlučile da od stranaca, koji kod njih ulažu ili deponuju novac, naplaćuju paušalni porez na izvor prihoda koji iznosi 15 odsto.Taj porez bi do kraja 2011. trebalo da se dostigne 35 odsto. Pregovori o uvođenju ovakvih mera bili su dugi jer se tražilo da i takozvane "poreske oaze" koje se nalaze van Unije uvedu slične mere. Ministri finansija, posle godina pregovora, prihvatili su ponude koje su sačinili Andora, San Marino, Monako, Švajcarska, Lihtenštajn i poluzavisne teritorije koje priznaju vlast Velike Britanije ili Holandije. Sve ove zemlje su zadržale važeće odredbe o tajnosti bankovnih računa, ali će takođe uvesti porez na izvor prihoda od 35 odsto. Obavezale su se takođe da tri četvrtine prihoda uplaćuju zemljama iz kojih investitori dolaze. 

AFERA LIHTENŠTAJN Racionalna nemačka vlada odmah je proglasila oročenu amnestiju za one koji su se ogrešili o poreske zakone i očekuje snažnu finansijsku injekciju za svoj osiromašeni budžet. Međutim, samo mali broj Nemaca koji su svoj novac radi uštede poreza uložili, a nisu prijavili, u inostranstvu iskoristio je mogućnost da se sam prijavi i plati paušalni porez i u okviru regulative o amnestiji okaje poreske grehe. Tako je Nemačka u okviru ove amnestije u legalne tokove vratila tek oko dvadeset milijardi evra. Povod za ovaj preokret u Nemačkoj nastao je pre dve godine kada je izbila afera „Lihtenštajn", jedna od najvećih afera utaje poreza u posleratnoj Nemačkoj. 

Za upletenost u lihtenštajnsku aferu u Nemačkoj je osumnjičeno ukupno 770 osoba. Do njihovih podataka istražni organi su došli na način koji je svojevremeno izazvao krizu u odnosima Nemačke i Lihtenštajna i doveo u pitanje sigurnost bankarske tajne. Naime, Nemačka obaveštajna služba (BND) kupila je elektronski popis sa imenima i drugim informacijama o utajivačima poreza za više miliona evra od bivšeg saradnika jedne lihtenštajnske banke – posao koji se do danas višestruko isplatio, a koji je pobuđivao nedoumice. I pored toga što je čak u nemačkom Bundestagu pokrenuto pitanje zakonitosti kupovine ovog spiska na crno od strane nemačke tajne službe – država je ostala pragmatična. Tajna služba je možda prekršila propise plaćajući informacije na crno, ali je Nemačkoj donela dragocene podatke o utajivačima poreza. Prvi na listi je bio Klaus Cumvinkel, jedan od najpoznatijih i najuspešnijih menadžera u nemačkoj privredi, koji je 19 godina bio na na čelu Nemačke pošte, od koje je stvorio koncern sa pola miliona zaposlenih širom sveta. On je bio optužen da je u periodu od 2001. do 2006. preko raznih fondacija utajio 7,5 miliona evra poreza i 400.000 evra doprinosa u Fond solidarnosti. Cumvinkel je odmah podneo ostavku na mesto direktora Nemačkih pošta, sve priznao, sav novac koji je utajio dobrovoljno je uplatio u nemački budžet i tako pokušao da dobije blažu presudu. Sledeći Cumvinkelov primer, poreskoj upravi se dobrovoljno prijavilo oko dve stotine građana Nemačke uplativši naknadno više od 110 miliona poreza. 

Organizacija za ekonomski razvoj i saradnju (OECD) najavila je krajem prošle godine u Parizu pooštravanje borbe protiv poreskih oaza. OECD insistira na sporazumu o razmeni informacija u oblasti poreza. Skoro sve države su načelno pristale. OECD smatra da su u većini država prošla vremena kada su banke mogle da kriju podatke o novčanim transakcijama. Samo u 2009. godini potpisano je više od 300 sporazuma o transparentnosti. Ovakav razvoj situacije je veoma važan jer utaja poreza svetskoj privredi nanosi veliku štetu. Samo SAD su na taj način godišnje gubile 100 milijardi dolara. Procene kažu da se širom sveta godišnje utaji 300 milijardi američkih dolara. Francuska je, zahvaljujući razmeni informacija, uspela da povrati 700 miliona evra, Nemačka 500 miliona, Južnoafrička Republika čak šest milijardi evra. Sume su velike i pomažu zemljama potpisnicama da ponovo napune kase koje je ispraznila ekonomska kriza. 

RUSKA BORBA Ne bori se samo Evropska unija protiv poreskih rajeva. I ruski predsednik Dmitrij Medvedev pozvao je bogate ruske biznismene da plate „moralni dug" društvu tokom ekonomske krize."Možda se nigde u svetu biznis nije razvijao tako brzo kao u našoj zemlji", rekao je Medvedev u intervjuu ruskoj državnoj televiziji . „Ljudi su ovde sticali velika bogatstva za veoma kratko vreme", rekao je predsednik i dodao da je „vreme da se taj moralni dug vrati jer je kriza test zrelosti". Francuski predsednik Nikola Sarkozi nedavno je zapretio je da će napustiti samit G-20 u Londonu ukoliko ne budu uvaženi njegovi predlozi o radikalnoj reformi finansijske regulative i onoga što naziva „anglosaksonskim poslovnim aktivnostima". U obraćanju učesnicima samita kazao je da „države koje slove za poreski raj moraju ostvariti bolju saradnju sa finansijskim institucijama". Protivnici ovakvih Sarkozijevih namera objavili su izveštaj iz koga se vidi da je upravo Sarkozi u vreme kada se bavio advokaturom pomagao klijentima da otvore račune u Švajcarskoj, kako bi izbegli plaćanje visokih poreza. Takvi navodi ne idu u prilog Sarkoziju koje se sada zalaže za „vraćanje morala kapitalizmu" i zahteva oštre mere protiv država u svetu koje se smatraju poreskim oazama. 

Koliko je ovakav vid poslovanja popularan, govori činjenica da u tim zemljama živi 1,2 odsto svetske populacije, a čak 26 odsto svetske imovine i 31 odsto neto profita američkih multinacionalnih korporacija. Recimo, Kajmanska ostrva sa četrdeset hiljada stanovnika imaju 580 banaka sa više od 500 biliona američkih dolara na računima, 2.238 investicionih fondova, 499 kompanija osiguranja i 40.000 ofšor kompanija. Lihtenštajn ima 75.000 međunarodnih biznis korporacija, dok Bahami imaju 580 investicionih fondova, 60 kompanija osiguranja i 100.000 međunarodnih biznis korporacija. Vrednost njihove poslovne imovine se procenjuje na 350 biliona američkih dolara. Tu je i 418 banaka iz 36 država. Vrednost poslovne imovine na Kanarskim ostrvima i Ostrvu Man procenjuje se na oko 525 biliona, američkih dolara. Austrija ima 24 miliona bezimenih računa sa 100 biliona američkih dolara dok je u Luksemburgu 90 odsto svih računa strano vlasništvo. Kneževina Monako ima 70 finansijskih insitucija koje vode 350.000 računa. Ova kneževina sa samo 30.000 rezidenata, ima 44 biliona američkih dolara na depozitu. 

Dakle, bez obzira na angažovanje najmoćnijih zemalja sveta da ih kontrolišu, najveći deo svetske ekonomije se odvija upravo preko ovih zemalja. Recimo, ako bi se gledalo prema nominalnom poreklu kapitala, Kipar je najveći strani investitor u Rusiji. Važan razlog zašto se neka zemlja ili područje opredeljuje da postane poreski raj je da dođe do sredstava za sopstveni razvoj. Zato se nude niže poreske stope za velike korporacije, pod uslovom da osnuju stalnu poslovnu jedinicu ili kompaniju u zemlji domaćinu, u kojoj bi se zaposlilo lokalno stanovništvo. Tako sposobnost ovih zemalja da privuku investitore demonstrira onu vrstu fiskalne politike koja može da pomogne razvoju siromašnih država. 

Dakle, ove zemlje nisu mesta na kojima se pljačka Srbija ili neka druga zemlja. To su mesta čiji stimulativni porezi omogućavaju takozvanu poresku optimizaciju kompanijama. Kompanije rade ono što rade poznati teniseri ili vozači Formule 1 koji žive u Monaku, ne da bi utajili nego da bi platili manji porez. Činjenica je da zbog toga što kompanije odlaze u zemlje poreskog raja gube prihod države iz kojih su otišle. Takav gubitak lakše će podneti Nemačka, nego Srbija. Srbija treba da sledi evropsko zakonodavstvo kada je u pitanju i regulisanje poslovanja u of šor zonama. U ovom trenutku Evropa je još daleko od jedinstvenog rešenja. Zato je ministar Dinkić u pravu kada kaže da „Srbija ne treba da menja propise o of šor kompanijama pre Evrope". Ako bi to učinila, Srbija bi sama sebe učinila neatraktivnijom za strana ulaganja. 

Predsednik Tadić jeste u pravu kada pokreće pitanje poslovanja kompanija preko of šor zona. Ali problem je u tome što je to, bar za sada, nerešivo. Dakle, predsedniku ostaje samo da apeluje na moral i patriotizam domaćih tajkuna. Do tada, Srbija mora mnogo više da uradi da privuče strane investitore. Ekonomski eksperti dugo ukazuju da strane investitore iz Srbije teraju korupcija, neefikasna državna administracija, nerealan kurs, troškovi radne snage i veoma loša putna i železnička mreža. Zato naša zemlja prošle godine skoro da nije imala stranih investicija, dok je Češka imala investicije vredne milijardu evra. 

Jednostavno rečeno, ako Srbija nije preterano privlačna preduzetnicima iz inostranstva, zašto bi to bila domaćim privrednicima?

Analiza agencije International Communications Partners

Novi Standard