Susret se dogodio na Cetinju, u subotu 9. septembra 1995. godine

Piše: Politika

Da li su Momčilo Perišić i Jovica Stanišić pripremali puč protiv Slobodana Miloševića u drugoj polovini poslednje decenije prošlog veka? Ovo pitanje o kome je bilo mnogo spekulacija i na koje su i nekadašnji načelnik Generalštaba Vojske Jugoslavije i šef tajne policije Srbije odgovorili odrečno, na izvestan način ponovo postavljaju dnevnici Ratka Mladića, ratnog komandanta bosanskih Srba.

U „rokovniku braon boje bez natpisa" na 22. stranici Mladić opisuje susret sa Jovicom Stanišićem, načelnikom Resora državne bezbednosti Srbije i Momčilom Perišićem, načelnikom Generalštaba Vojske Jugoslavije. Susret se dogodio na Cetinju, u subotu 9. septembra 1995. godine. Mesto susreta, Cetinje, pokazuje da su akteri hteli da ga drže u što je većoj tajnosti, inače bi se videli u Republici Srpskoj ili Srbiji.

Cilj Stanišićeve posete bio je oslobađanje francuskih pilota, a njegovo posredovanje tražili su Jevgenij Primakov i Džon Dojč, šefovi ruske i američke tajne policije sa kojima je on imao izuzetno dobar kontakt.

„Ti znaš da ono što dobijaš ide mimo politike", imao je potrebu da naglasi Stanišić, a Mladić da zapiše.

Ne treba posebna mašta da se zamisli šta je to mogao ratni komandant bosanskih Srba da dobije, a da „ide mimo politike", pogotovo kada se zna da su prekodrinski Srbi do tada već nekoliko puta toliko iznervirali Slobodana Miloševića da im je uveo sankcije na Drini.

Dakle, Stanišić je sugerisao  Mladiću da mu je dužnik i da je vreme za vraćanje usluge. Usluga je bila tajni povratak dvojice zarobljenih francuskih pilota, oborenih iznad Bosne avgusta 1995. godine.

Stanišić saopštava da postoji dogovor Dojča (Džon, bivši šef CIA), Perija (Vilijam, ministar odbrane SAD), Kristofera (Voren, državni sekretar SAD) i Šalikašvilija (Džon, komandant Združenog generalštaba SAD) da se tajno sastanu Klark (Vesli, komandant NATO-a) i Mladić. Šef tajne policije Srbije kaže Mladiću da zna da ima kontakte sa Rusima i da je to dobro i da vidi da može da bude i u kontaktu sa Amerikancima. „Ja sam to video kao šansu da ti nešto uradiš", zaključio je Stanišić.

Iza reči Stanišića, bez ikakvog komentara, Mladić odmah  navodi šta mu je rekao general Momčilo Perišić, načelnik Generalštaba Vojske Jugoslavije. Iako je ova beleška zapisana pod istim datumom i naslovom, kao jedinstvena celina, iz onoga što mu govori Perišić, izgleda da je on razgovarao sa Mladićem tek pošto je Stanišić otišao ili da su na početku razgovora bili svi zajedno, ali da su onda dvojica generala deo razgovora obavili u četiri oka. Za razliku od Stanišića, bar po onome što je Mladić zabeležio, Perišić nije pominjao pilote – što izgleda potpuno neverovatno.

Prepisujemo kako je Mladić zabeležio Perišićeve reči:

Adm. (admiral) Ovens, zam. nač. (zamenik načelnika) GŠ SAD, danas će u 14.30 tel. nazvati mene, data je saglasnost od Perija i Šalikašvilija i da postepeno uspostave vojne kontakte i međuarmijsku saradnju.

*SM (Slobodan Milošević) je uspeo da se RS prihvati i prizna kao ravnopravan entitet.

Došao sam iz 2 razloga: 1. Klark hoće da se sastane sa tobom. Slobo nema nikakav ugled u Srpskom narodu. Svi su izgledi da da je ovo napravio u Krajini, htio je i kod Vas a mi nismo dali.

Amerikanci hoće da se sastanu sa tobom i samnom… 3 puta me je zvao gen. Klark i Holbruk. Oni hoće Slobu da iskoriste do određenog trena, a posle da se njega otarase. Plašim se, nema dileme Joca ne voli Slobu. Slobo ne voli vojsku. Ti i ja moramo imati koncept šta da radimo sa Amerikancima. Ovi su mafija (J i F), a Slobo je još veća. Kertes daje milione $ i DM Slobinoj ženi. Ovi traže pilote za lovu. Karadžić je htio preko Koljevića da povuče vojsku i da dezavuiše na međunarodnoj sceni Slobu što je i uspeo.

Da li ovi redovi iz Dnevnika znače da su Stanišić i Perišić u jesen 1995. godine hteli da ruše Miloševića? Ključan detalj za razumevanje priče je da se u tom trenutku nije znalo da li su piloti živi ili nisu. To tvrdi Aleksandar Dimitrijević, tadašnji šef Kontraobaveštajne službe Vojske Jugoslavije. Njegova služba je otkrila da su piloti živi i da ih drži Mladić tek početkom novembra. Dimitrijević tvrdi i da je Miloševiću gorelo pod nogama, jer su Francuzi rekli da ako nema pilota nema overavanja Dejtonskog sporazuma u Parizu.

Način na koji Mladić beleži iskaze dvojice svojih sagovornika pokazuje da bar jedan od njih, general Perišić, nema ni malo lepo mišljenje o Stanišiću jer „oni su mafija (J i F)" može da se odnosi jedino na Stanišića i Franka Simatovića Frenkija. Drugi član obaveštajnog bratstva i poznavalac Mladića i Stanišića kaže da su oni u to vreme bilo „jastrebovi" i da je Milošević morao da ih „hladi". Na pitanje „Zar nije Milošević poveo u Dejton Stanišića zbog straha da ovaj ne napravi puč?" , odgovara: „Milošević se plašio da Jovica ne napravi nešto u Bosni ili Hrvatskoj što bi mu pokvarilo postizanje mira u Bosni. Drugi su ovde nadzirali Radovana Stojčića Badžu i Perišića, da im nešto slično ne padne na pamet".

Treći sagovornik „Politike", u ono vreme pripadnik KOS-a, kaže da je Stanišić bio siguran da je „broj 2" u Srbiji, da će kad-tad mirno naslediti Miloševića na mestu predsednika Srbije, šta više „da će ga Sloba dobrovoljno rukopoložiti". Ovaj „kosovac" Perišićeve strele uperene na Miloševića i predlog upućen Mladiću – „Ti i ja moramo imati koncept šta da radimo sa Amerikancima – tumači kao pokušaj „da se otvori Mladiću kako bi saznao da li su piloti živi i ako jesu, gde se nalaze". On čak tvrdi da ni ključni Mladićev bezbednjak Zdravko Tolimir nije odmah znao kakva je sudbina pilota. 

Goran Petrović, bivši načelnik Resora državne bezbednosti, koji je u vreme održavanja ovog sastanka bio operativac u Službi, rekao je da je postojala priča da se Jovica Stanišić politički angažuje, ali ne 1995. godine, dakle ne u periodu kada je sastanak na Cetinju održan. Ta priča se, prema Petrovićevim rečima, pojavila tek tri godine kasnije, 1998. godine, otprilike u vreme kada je Stanišić smenjen sa mesta načelnika RDB-a.

– Dakle, to je samo priča koja je postojala, ne postoje fakti. A priča je da su Amerikanci sugerisali Stanišiću da se politički angažuje krajem 1998. godine. Ne verujem da su oni hteli njega da vide umesto Miloševića na čelu države, to bi bilo pretenciozno reći. Ali je moguće da je plan bio da se on angažuje na nivou ministra. Priča je i da je Stanišić odbio takvu ponudu. U to vreme se pojavio i JUL koji je hteo da skloni Stanišića, što se kasnije i desilo – kaže Petrović.

Petrović dodaje da je moguće da he zapis u Mladićevom dnevniku „Joca ne voli Slobu" samo lično mišljenje Perišića.

Milošević je smenio Stanišića i Perišića u jesen 1998. godine. Pre toga u medijima je objavljeno da je Stanišić savetovao Miloševića da prizna rezultate lokalnih izbora iz 1996. godine, da je sprečio upotrebu sile protiv demonstranata, da se video sa Zoranom Đinđićem u zimu 1997. godine na slavi kod Milorada Vučelića.

Posle smenjivanja Perišić je osnovao političku stranku koja je pristupila Demokratskoj opoziciji Srbije i bio je jedan od potpredsednika u vladi Zorana Đinđića. Marta 2002. godine uhapšen je pod sumnjom da je odavao tajne službeniku američke ambasade u Beogradu, posle čega je podneo ostavku.

Perišić i Stanišić su se dobrovoljno predali Haškom tribunalu gde im se sudi pod optužbom da su počinili ratne zločine.

Politika