Piše: Kurt Voker

Posle osam meseci razmatranja, grupa visokih eksperata, koje je imenovao generalni sekretar NATO Anders Fog Rasmusen a koja je radila pod rukovodstvom bivšeg državnog sekretara SAD Madlen Olbrajt, obelodanila je svoj izveštaj.

Na osnovu tog dokumenta generalni sekretar NATO će pripremiti novu Stratešku koncepciju za saveznike, koja će biti podneta na razmatranje i odobrenje na samitu u Lisabonu, u novembru ove godine. Ali, ako nam je taj proces razrade nove koncepcije nešto i pokazao, pokazao nam je da NATO samostalno nije sposoban da se nosi sa izazovima koji stoje pred našim društvom.

Grupa pod rukovodstvom Olbrajtove obavila je odličan posao. Ali nama treba više: nama je potrebno da obnovimo međunarodni poredak, koji štiti i podržava demokratske vrednosti u 21. veku usavršavajući poredak koji je nastao posle Drugog svetskog rata.

NATO je osnovan 1949. godine u okviru grupe organizacija pozvanih da zavedu red u poratnom svetu. Lideri Evrope i Amerike stvorili su UN, Svetsku banku, Međunarodni monetarni fond, Opštu deklaraciju o ljkudskim pravima, Međunarodni sud UN, Evropsku uniju uglja i čelika (prerasla u Evropsku uniju) i još mnogo toga. NATO je postao organ bezbednosti najšireg međunarodnog poretka, koji štiti i širi prostor demokratskih vrednosti i bezbednosti u poratnom svetu.

Međutim, u 2010. godini taj svet praktično ne postoji – njega je zamenio raznovrsniji svet sa geografske, političke i ekonomske tačke gledišta. Međunarodni poredak, koji podržava taj stari svet, danas se raspada na delove. To zahteva novi prilaz novim organizacijama, a ne samo NATO.

Dakle, koji su to izazovi sa kojima se suočavamo?

IZAZOVI 21. VEKA Prvo, globalizacija je svet pretvorila u jedinstven prostor. Stvari koje se dešavaju u nekoj od siromašnih zemalja Afrike, Azije ili na Bliskom Istoku danas mogu imati globalni uticaj, što se nije moglo zamisliti pre deset godina. Sve češće nam izazove bacaju neefikasne države i ekstremističke grupacije, a ne tradicionalne snage.

Drugo, u prvi plan dolaze nove snage, koje su izvan okvira transatlantske porodice. Najpre su to bili Japan i ekonomije „zapadnih tigrova", a sada su im se pridružili Kina, Indija, Južna Afrika i drugi. Iako su mnoge od tih država demokratske, Kina, kao najveća nova ekonomska država, to nije. Među demokratskim državama mnoge imaju svoje nacionalne i regionalne interese, koji su u raskoraku sa međunarodnim poretkom, koji su stvorili drugi.

Treće, tržišni kapitalizam ponovo se suočava sa ideološkim izazovima. Finansijska kriza, recesija, kriza evra i ogromni dugovi transatlantskih ekonomija doveli su do gubljenja poverenja, smanjenja obima nezavisnih resursa i stvorili utisak kraha kapitalističkog sistema.

Za razliku od tog, mnogo autoritarniji model, koji koristi Kina, čini se mnogim državama širom sveta sposobnim da osigura brz rast i velike profite.

Na sličan način islamistički ekstremisti ukazuju na nepravednost sveta koji je organizovao hrišćanski Zapad i sekularizaciju označavaju kao izvor moralne degradacije. Ti argumenti koriste se kao opravdanje za surove antidemokratske sisteme u odnosu na otvorena društva i tržišnu demokratiju.

Četvrto, napori država poput Severne Koreje i Irana da stvore nuklearno oružje – što je deo rastućeg problema širenja oružja za masovno uništenje – zamenili su nuklearne arsenale SAD i Rusije u ulozi glavne opasnosti od masovnog uništenja u današnjem svetu. Zajedno sa posledicama globalizacije i ideološkim ekstremizmom, perspektive su zastrašujuće.

Peto, energetski resursi i ono što je u vezi sa njima pretvoreni su u nove instrumente regionalnog i svetskog uticaja. Isporučioci su u situaciji gazda, a zemlje potrošači su zavisni od njih.

Mnogi krupni izvoznici nisu sasvim demokratske države i u nekim slučajevima čak pružaju finansijsku podršku snagama koje postojeći poredak stavljaju pred izazove. Demokratske države dužne su da investiraju u diversifikaciju izvora, maršruta i vrsta energetskih resursa zarad očuvanja sopstvene slobode.

I šesto, naše organizacije trpe neuspehe. UN oseća teškoće već dugi niz godina. Ali danas smo svedoci renacionalizacije politike, slabog rukovodstva EU, pada društvenog poverenja u globalne finansijske institucije i odsustvo svuda usaglašene uloge za NATO.

U prošlosti smo računali da će nam te institucije osigurati globalnu bezbednost i napredak, ali danas su oni nedovoljni, nereprezentativni, neodlučni, neefikasni, previše troše, a istovremeno pate od pomanjkanja resursa.

ZAPAD BI TREBALO DA SE UJEDINI Sve to trebalo bi da zabrine javnost i lidere naših demokratskih zajednica utemeljenih na zajedničkim vrednostima. Svet koji obezbeđuje naš tekući napredak i bezbednost brzo nam izmiče ispod nogu. Trebalo bi da hitno investiramo u korake neophodne za jačanje temelja međunarodnog poretka, podignutog na zajedničkim vrednostima.

Nažalost, danas se događa obrnuto. Globalna ekonomska kriza oslabila je demokratske vlade, ostavivši ih bez para, i sada su one prinuđene da se koncentrišu na političko opstajanje.

Postaju sve snažniji pokreti protiv aktuelnih vlada – bilo da je reč o pokretu „Večerinka uz čaj" u SAD, „Purpurni ljudi" u Italiji ili o biračima u Severnoj Rajni-Vestfaliji, koji su upravo lišili kancelara Angelu Merkel većine u gornjem domu nemačkog parlamenta.

Umesto da se ujedinjuju, države unutar Evrope i u transatlantskoj zajednici iskazuju rastuće razlike. Evropa je kao i pre duboko podeljena prema Rusiji i veoma se oprezno odnosi prema partnerstvu sa SAD u Avganistanu.

Iako su zemlje evrozone, na kraju, odlučile da dodele gotovo bilion dolara kako bi zakrpile budžetsku dužničku rupu, toj odluci prethodile su nedelje traganja za krivcima i stavljanje akcenta na nacionalne interese zemalja EU. Hoće li taj paket finansijske pomoći rešiti probleme zavisi od toga hoće li neke države EU preduzeti rigidne finansijske mere.

Zato su nam upravo sada potrebniji snažni lideri više nego ikad do sad. Evo tih četiri koraka koje oni mogu napraviti da bi naše zemlje i naš svet vratili na pravilni kurs.

KAKO SE VRATITI NA PRAVI PUT? Prvo, sami lideri dužni su da se izdignu iznad svakodnevnih problema kako bi sagledali nove tendencije, a potom o njima popričali sa prijateljem. Iako svaka od naših zemalja u ovom trenutku oseća neku krizu, realnost je takva da smo svi povezani sa tim tendencijama.

Lideri bi trebalo da deluju zajednički kako bi izradili zajednički prilaz koji ujedinjuje naše zemlje. Telefonski pozivi povodom krize predsednika Obame kancelaru Nemačke Merkelovoj i premijeru Španije Sapateru su značajan korak koji pokazuje da smo svi u istom čamcu. Naredni korak trebalo bi da bude umni juriš na buduću strategiju našeg delovanja.

Ne možemo ostaviti te probleme da ih rešava birokratija niti možemo izaći na kraj s tim tendencijama ako u njihovom rešavanju postoje desetine različitih prilaza. Bez obzira na veliki broj samita – od NATO do EU i SAD-EU, do „velike osmorke", „G-20" i mnoge druge – ti događaji su sada strukturirani da lideri praktično nemaju mogućnost da obave pravo razmatranje usmereno ka određenom cilju.

U vreme 40-ih i 50-ih godina demokratski lideri imali su vremena da razgovaraju podrobno i opširno, a ne samo na unapred pripremljenim samitima. Zahvaljujući tome, oni su mogli da preuzimaju na sebe obaveze za zajedničko delovanje. Potrebno nam je da vratimo tu tradiciju.

Drugo, potrebno nam je da odredimo pravilno sagledavanje budućnosti. Nije stvar toliko u neophodnosti da se realizuje Lisabonski sporazum, ili reformiše NATO, ili pak da se potpiše novi dokument. Nama je potrebno da naša generacija uradi ono što je prethodna uradila za nas. Da utemeljimo međunarodni poredak koji će doprinositi demokratskom tržišnom razvoju i globalnoj bezbednosti u narednim decenijama.

Treće, ako to pravilno razumemo, biće nam potrebna i strategija.

U datom slučaju ja bih rekao da je najbolja strategija zapravo koncepcija „najvažniji su saveznici". Naravno, moraćemo imati posla sa autoritarnim liderima, sa onima koji će širiti oružje za masovno uništavanje, sa prekršiocima ljudskih prava i drugim režimima koji će nas brinuti. Ali smo dužni da to činimo kao ujedinjena zajednica država koja deli zajedničke demokratske vrednosti.To znači da najpre sa saveznicima moramo napraviti plan delovanja koji će ojačati naše pozicije i omogućiti nam da se efikasno borimo sa postojećim problemima.

I četvrto, moraćemo da otvoreno porazgovaramo sa javnošću naših zemalja i dobijemo njenu podršku. A to može biti i najteže. Jednostavnije je ugađati javnom mnenju koncentrišući pažnju na sitne probleme i jednostavnije je smanjivati resurse danas, a ne investirati ih sutra. Ali problemi koji stoje pred nama toliko su ozbiljni da ih ne smemo i dalje ignorisati.

Lideri su dužni da objasne svojim biračima težak izbor pred kojim stojimo i oni moraju biti spremni da ponekad donose nepopularne odluke kako bi sprečili usvajanje još gorih u budućnosti.

Ti koraci su na početku. Da bi se stiglo do kraja, moramo načiniti prvi.

Kurt Voker je bivši ambasador SAD u NATO, stariji naučni saradnik i direktor Centra za transatlantske odnose u Školi za perspektivna međunarodna istraživanja na Univerzitetu Džonsa Hopkinsa. Takođe je stariji savetnik Atlantskog saveta SAD.

Christian Science Monitor, SAD

Preuzeto sa: Novi Standard