Prema seizmološkim istraživanjima, od svih država sveta zemljotresi najviše prete Iranu, a prema mišljenju jednog konzervativnog šiitskog sveštenika sve je to zbog – žena!

Piše: Boško Jakšić

Vodeći nedavno propoved petkom, koju je prenosila i televizija, hodžatoleslam Kazem Sadiki je došao do revolucionarnog zaključka: žene koje krše kodove islamskog načina oblačenja šire po društvu promiskuitet što je razlog Alahove kazne: rastućeg broja zemljotresa.

Sve bi moglo da se posmatra kao primitivna dogmatska banalnost da u poslednje vreme politička debata oko burke – prekrivke ženskog tela i lica, ili nikaba – vela preko lica koji ostavlja samo uzani prostor za oči, ne izaziva seizmičke potrese širom islamskog i hrišćanskog sveta.

Hiljadama kilometara daleko od iranskog svetog grada Koma, u Kaleu, francuski predsednik Nikola Sarkozi je naložio poslanicima svoje stranke da pripreme zakon koji bi burke eleminisao sa svih javnih prostora jer su neuskladive sa otvorenim, liberalnim i tolerantnim društvom. „Burka je šetajući zatvor."

Koji dan kasnije, Belgija umalo nije postala prva država na svetu koja bi imala zakon po kome se kažnjavaju osobe koje na javnim mestima delimično ili potpuno pokrivaju svoja lica na način da ih nije moguće prepoznati.

Samo zahvaljujući činjenici da je belgijska federalna vlada ove nedelje pala – što je već postala rutina – nije izglasan ovaj zakon koji predviđa zatvorske ili novčane kazne od 15 do 25 evra.

Usijava se debata širom sveta. Pakistanski Savet za umetnost zabranio je predstavu „Burkavaganca" pozorišne grupe Ajoka koja se bavi ovim sve kontroverznijim problemom.

Kada je pročitala izjavu iranskog sveštenika, jedna američka blogerka pozvala je iranske žene da mu izazovno odgovore 26. aprila – pa da se vidi da li će biti zemljotresa. Koliko Iranki se odazvalo ne znam, mada sam po ulicama Teherana mogao da se uverim da se uvećava broj onih koje se protive striktnim kodovima islamskog oblačenja. Ono što sigurno znam jeste to da zemljotresa nije bilo.

Iranski čador, avganistanska burka ili saudijski nikab postali su poslednjih decenija prepoznatljivi simboli. U Iranu, Avganistanu ili Saudijskoj Arabiji to su simboli islamske čistote.

Na hrišćanskom Zapadu, ali i u mnogim islamskim zemljama, to su simboli isključivanja žena iz društvenog života. Nedavno sam gledao kako su u Alžiru iz autobusa izbacili ženu pod crnim nikabom i njenog u bradu zaraslog muža. Podsećaju ih na godine straha i terora islamskog fundamentalizma. Znaju kakva se versko-politička poruka krije iza crne pokrivke.

Burka je u novi milenijum ušla kao politički simbol. Evropski političari od Sarkozija do Berluskonija koriste je da bi pojačali utisak „različitosti" imigranata koji su prečesto diskriminisani i optuživani za sva zla.

Insistiranje na „varvarskoj prirodi" burke postaje uobičajen način da se demonizuje ionako potcenjena imigrantska manjina za koju neki Sarkozijevi poslanici kažu da je „gomila lenjivaca" koji žive od rada francuskog naroda.

Na drugoj strani je Iran. Iako je režim suočen sa rastućim otporom teokratskoj vlasti, tamo je relativno lako prikupiti političku podršku za argument da autonomija žene da sama odluči kako će se oblačiti predstavlja otrovni serum protiv Homeinijeve islamske revolucije.

Debata o pokrivanju odnosno otkrivanju žena postala je visoko politizirana. Ono što se pomalja iz te debate jeste to da se žene i dalje definišu po svom telu i kvadratima kože koju su spremne da pokriju ili otkriju.

Ukoliko odaberu da se u Belgiji, Holandiji ili Francuskoj pokriju burkama, optužuju ih da su nespremne da se integrišu u kulturu i društvo u kome žive. Ukoliko se po konzervativnim islamskim sredinama ne pokrivaju, njihova tela i seksualnost proglašavaju se za uzrok božjih kazni u obliku prirodnih katastrofa.

U zapadnim društvima vlada sličan pristup pojednostavljivanja po kome se izlaganje ženskog tela smatra znakom oslobođenja. Ozbiljna rasprava o tome kako takva seksualizacija oslobađa tvrdoglavo se odbacuje.

Proističe da u oba slučaja postoji gotovo brutalno nepoštovanje ženske autonomije i statusa žene kao ljudskog bića ravnopravnog sa muškarcem. Žena ili kao objekat pokrivanja islamskog sveta, ili kao objekat otkrivanja zapadne civilizacije. Obe verzije diktira muško nepoverenje.

Kontrola nad ženom i nevidljivost koju čador ili burka nameću postaju moćan saveznik u očuvanju autoritarnih konzervativnih režima koji, baš zbog toga, ženi prete božjom nemilosrdnošću.

Ako talibani, Islamska Republika Iran i vehabitska kraljevina Saudijska Arabija teraju žene da budu nevidljive kao znak političke kontrole, nametanje ženi da se otkriva kao znak oslobođenja istovremeno pokazuje koliko je prevladan feministički pokret na Zapadu, pokret koji recimo ćuti dok snage NATO u Avganistanu prećutno podržavaju plemensku praksu podjarmljivanja žena, dečjih brakova ili ubistava iz časti.

Svako radi na tome da napravi sopstvene „dobre" i „loše" žene. Intervencija države po ženskim ormanima, bez obzira na to da li burku promoviše ili zabranjuje, ipak se završava tako što se žensko telo podvrgava diktatu muškarca. A ima li država pravo da odlučuje kako će ko biti obučen?

Razne međunarodne organizacije za ljudska prava, uključujući i Amnesti internešenel, protive se zabranama. Kažu da ograničavaju slobodu veroispovesti i slobodu izražavanja. Upozoravaju da je danas na dnevnom redu burka, sutra islamska marama, prekosutra turban Sika, a onda možda i mini suknja.

Hjuman rajts voč insistira na tome da su društva dužna da štite ženino pravo izbora. Što se tih pitanja tiče, kažu, neophodno je poštovati lični pristup. Da li to onda znači da vlade treba da imaju pristup garderobi svake žene i da ih pitaju da li su ili ne primorane da nose burke ili nikabe?

Drugi se drže stava da problem u Evropi ionako pripada malom broju muslimanki, i da ga zato treba ignorisati kao beznačajan. Problem je što se tenzija povećava i u Belgiji i u Francuskoj.

Zvuči logično, ali nekada mi se čini da su razne grupe za ljudska prava više zaokupljene teorijom i ideologijom nego realnostima na terenu. Sve me nekako podseća na Arhimedove krugove i rimskog kopljanika. Ili na drevne rasprave o tiranoubistvu. Ili na dileme francuske revolucije o korišćenju sile u odbrani demokratije i slobode.

Zar uoči terorističkog napada na Ameriku 11. septembra 2001. mnogi fundamentalistički fanatici nisu pod barjakom verskih sloboda stekli politički azil na Zapadu? Zar po Bosni nisu vršljali razni mudžahedini pretvarajući jedan sekularni prostor u poligon „bele Al Kaide"? Šta je bilo posle?

Nisam za zabrane, ali jesam za pitanja. Zašto se grupe za ljudska prava ne pozabave tretmanom nemuslimanki u pojedinim islamskim zemljama, baš u onima koje insistiraju da se Evropa saglasi sa burkom, čadorom ili nikabom?

Ako se insistira na odevnom ispoljavanju islamskog identiteta u hrišćanskom svetu, zašto se ne poštuje odevni identitet hrišćanske žene u islamskom svetu? Ili sada treba da strahujem da će se naći neko ko će i samo postavljanje ovog pitanja nazvati bogohulnim vređanjem Alaha i njegovog proroka Muhameda?

Politika