Piše: Jelena Ponomarjova

Knjiga Frensisa Fukujame „Snažna država. Upravljanje i svetski poredak u 21. veku (State Building. Governance and World Order in the Twenty First Century), napisana 2004. godine, doživela je već treće izdanje u Rusiji. Takva „popularnost" štiva osrednjeg nivoa, koje se bavi razmatranjem svetskog poretka u uslovima globalizacije objašnjiva je sasvim prosto: opus Fukujame formira u svesti Rusa bezalternativnu (preciznije anglosaksonsku) predstavu o upravljanju svetom u 21. veku.

Svetska ekonomska kriza, kao zakonomerna posledica takozvanog trećeg talasa demokratizacije i „kraja istorije" bipolarnog sveta, ne samo da je zaoštrila unutrašnje protivrečnosti kapitalističkog sistema nego im je pridodala i javni karakter. Ono što se ranije diskutovalo iza zatvorenih vrata Rimskog i Bilderberškog kluba, zatim na zasedanjima Trilateralne komisije i Saveta za međunarodne odnose i tek se u doziranom obliku iznosilo pred sud javnosti – danas se servira javnom mnenju kao jedini način sprečavanja ozbiljnijih potresa.

Primarna obrada javnog mnenja, njegova priprema za fazu manipulacije svešću poverena je naučnicima, ideolozima, javnim i političkim pregaocima zapadnog sveta. U sastavu te intelektualne udarničke kolone su takva imena kao što su Ž. Atali, M. Ahtisari, Z. Bžežinski, M. Gorbačov, A. Grinspen, H. Kisindžer, B. Klinton, Ž. Kolomer, M. Olbrajt, K. Omae, M. Tačer, T. Fridman, F. Fukujama, R. Čejni. Ne možete ih sve ni nabrojati jer „njihovo ime je legija". Posebnu pažnju u svetlu krize u borbi za hegemoniju zaslužuje jedan od poslednjih radova člana Bilderberškog kluba Žaka Atalija. Njegova knjiga „Svetska ekonomska kriza, a šta dalje?" („La Crise, et Après?") posvećena je fundiranju neophodnosti „uspostavljanja nadnacionalne uprave" i „stvaranja globalnog regulativnog sistema". Zaklanjajući se iza vrednosti tržišta i demokratije, čija ravnoteža je, tobože, „najznačajniji uslov za harmonični razvoj u planetarnim dimenzijama", Atali otvoreno promoviše ideju svetske vlade insistirajući na neophodnosti da se „stvore instrumenti za realizaciju principa globalnog suvereniteta: parlament, vlada, predlozi za Svetsku deklaraciju o ljudskim pravima, oživotvorenje odluka Međunarodne organizacije za rad (MOR) u oblasti radnog prava, centralna banka, zajednička valuta; planetarni sistemi oporezivanja, policija i pravosuđe, opšteevropski minimalni prihod i rejtig-agencije, sveobuhvatna kontrola finansijskih tržišta".

STVARANJE SVETSKE UPRAVE Atali je svestan toga da se sve to neće pojaviti uskoro i da će proces biti dug i složen kao scojevremeno i stvaranje UN posle Drugog svetskog rata. Štaviše, on ne isključuje „još strašniji rat kako bi perspektiva takvih reformi bila shvaćena ozbiljno". Zato, za početak (po svoj prilici, u očekivanju rata), filozof i ekonomista predlaže da se „ograniči na stvaranje skromne svetske uprave", a za to je potrebno da se donese pet odluka i operativno prevali pet etapa: da se proširi G-8 do G-24; na bazi G-24 i Saveta bezbednosti UN da se stvori jedan Savet uprave, koji ima ekonomska ovlašćenja i koji vrši zakonsku političku regulativu; da se tom Savetu uprave potčini Međunarodni monetarni fond, Svetska banka i druge međunarodne finansijske institucije; da se reformišu sastav i način glasanja u međunarodnim finansijskim institucijama, pored ostalog u MMF i Svetskoj banci; da se prošire izmene u Savetu bezbednosti UN i da se navedene institucije situiraju neophodnim finansijskim sredstvima. Na taj način će biti utemeljeni organizaciona i finansijska baza „planetarne države" 

Predstavnik druge mondijalističke strukture i član Saveta za međunarodne odnose Frensis Fukujama problemu međunarodne uprave prilazi sa druge strane. Taj pristup je još opasniji jer se ideja uništavanja nacionalnih država i suverenih prerogativa servira kao projekat „izgradnje nacionalne države".

Problem urušavanja ili značajnog slabljenja institucija države s početka 90-ih godina prošlog veka ostaje jedan od najdiskutabilnijih problema, a „neophodnosti izgradnje snažnih država" analitičari su svesni već niz godina. Upravo ta premisa da se razmisli o „spornoj ulozi države", da se zamisli nad time zašto je „okončani hladni rat minirao ekonomske i političke snage čitavog niza zemalja na Balkanu, Kavkazu, Bliskom Istoku, u Centralnoj i Južnoj Aziji" – ne samo da izaziva nesumnjivo interesovanje za Fukujaminu knjigu nego i na poseban način disponira čitaoca i psihološki ga opušta. U suštini rad Fukujame je apologetika neoimperijalizmu SAD ili, kako bi to rekao drugi liberal Farid Zakarija, obrazloženje postameričkog uređenja sveta, u kome nema mesta za Rusiju i u kome je glavni cilj „preuređenje država" i „ostvarivanje rukovođenja u slabim državama" u interesu SAD.

Ideološka strateška postavka izložena je u trećoj glavi knjige „Slabe države i međunarodni legitimitet", koja je posvećena obrazlaganju hegemonizma SAD. Ispostavlja se da „logika američke spoljne politike posle 11. septembra tu zemlju stavlja u situaciju u kojoj ona ili preuzima na sebe odgovornost za rukovođenje slabo razvijenim državama ili tu misiju predaje u ruke međunarodne zajednice". Svi moramo da shvatimo i prihvatimo formulaciju iz govora Buša Mlađeg u Vestpointu iz juna 2002. godine i iz Dokumenta o strategiji nacionalne bezbednosti iz iste godine. Reč je o doktrini „profilaktičkog ili, preciznije, preventivnog rata, koji će faktički dovesti SAD u položaj vlasti nad potencijalno neprijateljskim stanovništvom zemalja, koje prete Americi terorizmom". Smisoa je u tome da je Vašington postao svetski policajac silom prilika i ispostavlja se da on bukvalno štiti i našu i vašu slobodu. Stvar je u tome što „neophodnost nastavljanja rata u Avganistanu (udubite se u te reči; prim. aut.) primorava američke vojnike da upadaju i u takve zemlje kao što su Tadžikistan, Turkmenija i Uzbekistan, koje su ranije bile u interesnoj sferi SSSR i gde je krajnje zaoštren problem rukovodstva".

A dalje – još više. Doktrina „preventivnog rata", kao što dobro znamo, u praksi označava „periodično kršenje suvereniteta drugih zemalja" i „humanitarne intervencije". Prema logici Fukujame, u savremenim uslovima „princip suvereniteta sam po sebi nije dovoljan za zaštitu zemlje od koje dolazi opasnost", a principi poštovanja ljudskih prava nameću „neophodnost upada u takve zemlje i preuzimanje na sebe rukovođenje njima kako bi se smanjila opasnost i sprečilo njeno nastajanje u budućnosti". Kod mene se posle iščitavanja takve argumentacije i analize posledica takve spoljne politike pojavljuje velika sumnja u adekvatnost i naučnu kompetentnost onoga koji je to napisao.

PROMAŠAJI NA BALKANU Uz svu kritiku rada Fukujame, trebalo bi odati dužno priznanje filozofu zbog toga što pokušava da bude objektivan. Pored ostalog, on ističe da „SAD i međunarodna zajednica, imajući posla sa slabim državama u prvom stadijumu njihovog poratnog preuređenja i stabilizacije, nisu postigli mnogo. SAD i druge međunarodne organizacije načinile su mnogo grešaka u Panami, Somaliji, Haitiju i Bosni". Šteta što se pritom ne navodi broj žrtava tih grešaka niti njihova ekonomska i humanitarna cena.

Zaključak koji izvodi Fukujama iz veoma površnog i ideološki opterećenog rasuđivanja o prirodi svetskog poretka u 21. veku sasvim je logičan. Fukujama ne govori o neophodnosti prekida ekspanzionističke politike i preispitivanju doktrine „preventivnog rata". Prema njegovoj logici, „izgradnja snažne države neophodna je ne samo propalim ili slabim državama trećeg sveta već se ona ispostavila nužnom i za Vašington". Stvar je u tome što je odsustvo „naročitih uspeha na izgradnji samostalnih država" u zemljama u kojima su SAD i međunarodna zajednica nameravali da to učine povezano ne sa samom krvoločnom praksom razaranja nacionalnih i državnih organizama i suverenih institucija već sa time što „međunarodna zajednica i veliki broj nevladinih organizacija šalju u slabe zemlje toliko stručnjaka vrhunske klase da oni često ne samo da potiskuju nego i ne dopunjavaju krajnje slabe lokalne državne institucije. Kao rezultat prilikom vršenja funkcije upravljanja, kvalifikacija lokalne administracije se ne povećava, i te zemlje, po pravilu, ponovo se vraćaju u pređašnje stanje čim međunarodna zajednica za njih izgubi interesovanje ili odlazi u druge krizne regione". U prevodu na normalan jezik to znači, da „međunarodna zajednica" pod okriljem UN urušava državni aparat konkretne zemlje, seje smutnju u upravljanju, diskredituje administrativni rad i, podmirivši svoje operativne i strateške interese, odlazi u novu „slabu" zemlju.

Postavljaju se pitanja: Na šta se svodi uspeh „izgradnje nacionalne države"? Ima li pozitivnih primera realizacije tog projekta? Dopustiću sebi da odgovorim direktno, ne navlačeći filozofsku maglu. Saglasno ciljevima i zadacima hegemona svetskog kapitalističkog sistema, projekat „izgradnje nacionalne države" pretpostavlja likvidaciju takve u svim strateški važnim regionima za njih. A ta važnost sa svoje strane zavisi od ekonomskih (energetskih, resursnih, finansijskih), geopolitičkih i psihoistorijskih interesa.

Fukujama, po svoj prilici, ne naslućujući to ni sam, razotkriva prirodu neoimperijalizma SAD, rasuđujući o nepostojanju alternative „kvazipermanentnim i kvazikolonijalnim odnosima između ‘vazalne’ zemlje, koja dobija pomoć, i međunarodne zajednice". On pozdravlja to što međunarodna zajednica uspostavlja pređašnji mandatni sistem Lige naroda, „kada su određene kolonijalne vlasti dobile privilegije da upravljaju nekom teritorijom u svom interesu". Kako nas ubeđuje futurolog, glavni se spor danas ne vodi o samom principu suvereniteta i suverene državnosti. „Danas je spor među članovima međunarodne zajdnice koncentrisan na tome ko treba da donosi odluku o narušavanju suvereniteta i na kom osnovu.

Fukujama nas ubeđuje u to da je taj spor čisto nominalan. Bez obzira na postojeće razlike između SAD i njenih evropskih saveznika o pitanju savremenog uređenja sveta, Evropljani su prinuđeni da slede kurs liberalnog internacionalizma koji sprovode SAD. Stvar nije samo u tome da Amerikanci dominiraju u svetskoj ekonomiji zarad svoje velike koristi, već i u tome što su oni, uz pomoć razgranate mreže nadnacionalnih institucija, stavili svet pod kontrolu svojih interesa. Prema tome, perspektiva realizacije želja Evropljana da izgrade višepolarni svet veoma je fantomska. 

Istovremeno u Beloj kući dobro shvataju: princip „što je dozvoljeno Jupiteru nije dozvoljeno volu" ne odgovara baš uslovima „dirigovanog haosa". „Bik" se ne može uvek kontrolisati. Drugim rečima, „pravo države da zapodeva preventivne ratove", čak kao odgovor na opasnost „ne može služiti kao dobro opšte pravilo međunarodnih odnosa". Jer SAD bi verovatno bile protiv sličnog predloga Rusije ili Kine". Zato je osnovna namena takve fukujamovske knjige zapravo, u obrazlaganju neophodnosti davanja „slobode delovanja u datom pitanju jednoj zemlji" od strane međunarodne zajednice".

UNIVERZALNE VREDNOSTI dok se vode teorijski sporovi o tome kako SAD, Evropa i ostatak sveta shvataju međunarodni legitimitet i principe suvereniteta, Vašington je, tamo gde je mogao već po svome preuredio svetski poredak. Vlast sile je merilo društvenog razvoja tokom milenijuma i savremeni svet se u tom smislu ni po čemu ne razlikuje od epohe Aleksandra Makedonskog ili Napoleona Bonaparte. Začuđuje samo politički infantilizam Fukujame, koji on pokušava učiniti mudrom normom svojim čitaocima. Težnje ka hegemonizmu mislilac objašnjava specifičnim američkim shvatanjem državnosti i suvereniteta, osećanjem isključivosti političkih institucija prave demokratije. Opravdanje za vapijuće ispoljavanje sile za njega su Deklaracija o nezavisnosti i Ustav SAD, koji za Amerikance ovaploćuju „univerzalne vrednosti i imaju za čovečanstvo značaj koji seže daleko izvan granica SAD. To osećanje vremenom dovodi do tipično američke sklonosti da brkaju sopstvene nacionalne interese sa širim interesima sveta u celini". Samo što to „brkanje" ide isključivo na ruku samim Amerikancima i njihovim saveznicima.

I na kraju želim da podvučem: sladunjavi zvuci fukujamovskih sirena o „snažnoj državi" – to nije o nama, nije o Rusiji. Strateški ciljevi Atalija i Fukujame su podjednaki: „za budući svetski poredak najvažnije je da se nauči izgrađivati država". Samo jedan uči da se gradi „planetarna država" a drugi ideološki fundira novi imperijalizam „snažne države" SAD.

Novi Standard