Pljevljaci dolaze u Beograd očišćen „Sabljom". – Kolumbijska koka umesto šverca cigareta i heroina. – Ulazak u socijalno tkivo Srbije. – Država žmuri na jedno oko

Piše: Dušan Telesković

Odakle se odjednom pojavio „klan braće Šarić"za koji policija veruje da je uspeo da zaradi nezamislive sume novca od prodaje kokaina? Dokle dosežu kraci pljevaljske hobotnice? Zašto država nije na vreme reagovala? Kako su tamo neki „Crnogorci" (kako su Šariće često nazivali) mogli da kupuju preduzeća i zemlju po Srbiji? Zar se niko nije zapitao odakle im tolike pare? Kako su se Šarići instalirali u socijalni život Srbije? Kolika je realna opasnost i šta se može očekivati posle udara države na kriminalnu organizaciju za koju se tvrdi da dosad nije viđena u Srbiji i na jugoistoku Evrope?

Sve su to pitanja koja se pojavljuju otkako je na osnovu informacija BIA zaplenjeno 2,1 tona kokaina u Urugvaju. Do tog 17. oktobra prošle godine, samo mali broj ljudi je znao (uglavnom pojedini članovi Saveta za nacionalnu bezbednost, malobrojni inspektori policije i agenti BIA) da i u Srbiji deluje organizacija toliko moćna i finansijski sposobna da organizuje višetonsku isporuku kokaina. Bio je to veliki šok za javnost potpuno uverenu da nijedna kriminalna grupa neće moći toliko da ojača da bi mogla da uzdrma temelje same države. Pogotovo se to nije mislilo posle ubistva premijera dr Zorana Đinđića i akcije „Sablja" u kojoj je potpuno uništen „zemunski klan". Uverenju javnosti da je nemoguće da nastane nova moćna organizacija doprinele su mnogobrojne izjave zvaničnika „da nam se ‘zemunski klan‘nikad više neće desiti".

No, krenimo redom. „Klan braće Šarić" je, po sada saopštenim podacima zapravo klan Darka Šarića. Njegov mlađi brat Duško nije obuhvaćen istragom. Poznavaoci prilika kažu da se Darko svim silama trudio da mlađeg Duška ne uvuče u poslove kojim se bavi. Obezbeđivao mu je dovoljno novca da bi mlađi brat mogao da radi ono što voli. A to su uglavnom fudbal, žene i noćni život. Vlasnik je Fudbalskog kluba „Rudar" iz Pljevalja, mnogih poznatih beogradskih i primorskih diskoteka, a od pre nekoliko godina je i suprug poznate manekenke Svetlane Dimitrić, sada Šarić.

Elem, Darko Šarić, znajući rizike posla kojim se bavi i gledajući da u to ne uvuče svog mlađeg brata, ulazi u kriminalne vode devedesetih godina prošlog veka kada krade 72.000maraka od jednog krojača iz Pljevalja. Odlazi u Italiju i kreće sa švercomcigareta. U to vreme boravi i u Amsterdamu, Španiji i kratko u Sloveniji. Nekoliko godina kasnije se vraća u Pljevlja gde vraća ukradeninovac krojaču, koji protiv Šarića povlači krivičnu prijavu podnetu policiji. Šarić nastavlja, pod mentorskom palicom jednog Nikšićanina, nezvaničnog „kralja balkanskog podzemlja", posao sa švercom cigareta u kojem zarađuje svoj prvi milion. Kada je šverc cigareta postao „neprofitabilan posao", čitava „crnogorska mafija" s, naravno, „nezvaničnim kraljem" na čelu okrenula se poslu s narkoticima. Šarić kao važan „šraf u mašineriji" samo je pratio taj put. Krenulo se sa švercom heroina iz Turske, a vrlo brzo su prešli i na nabavku kokaina iz Kolumbije. Čovek za vezu „crnogorske mafije" s kartelima u Kolumbiji postaje upravo Darko Šarić. Veruje se da je posebno dobre odnose razvio s takozvanim medeljinskim kartelom, jednom od najmoćnijih svetskih kriminalnih organizacija. Od „medeljinaca", koje je osnovao Pablo Eskobar krajem osamdesetih, Šarić u početku nabavlja manje količine, do 100 kilograma. Kasnije se zajedno s poverenjem povećava i količina nabavke od kojih je poslednja, ona zaplenjena u Urugvaju, dostigla dve tone.

Istovremeno sa poslovima nabavke kokaina od „medeljinaca" a to je 2005. godina, na kriminalnoj sceni Beograda se pojavljuju „neki Crnogorci". Pre toga, „crnogorski mafijaši"su isterani iz beogradskih podzemnih krugova još krajem devedesetih, kada je nestao glavni čovek isturenog odeljenja „crnogorske mafije" u Beogradu Vojislav Raičević zvani Voja Amerikanac, za koga se sumnja se da je ubijen, a potom „zabetoniran" u temelje neke građevine. Njegovo telo nikada nije pronađeno. „Crnogorci" su isterani posle sukoba sa nekad moćnim „voždovačkim klanom", čije je istaknute članove, sumnja se, likvidirao upravo Voja Amerikanac. Elem, te 2005. godine, u Beograd se vraća taj isti klan, samo što je ovog puta „glavni čovek" Darko Šarić. Podzemlje te godine još osećalo posledice „Sablje", pa nijedan vođa klana nije mogao toliko da ojača da bi nosio titulu „kapo di tuti kapi", iako je bilo mnogo takvih pretendenata.

U takvoj situaciji i sa ozbiljnom organizacijom (saradnike bira u krugu rođaka i najbližih prijatelja, često menja ljude zadužene za organizaciju nabavki i isporuku kokaina i ostale poslove) Šarić veoma brzo uspostavlja kontrolu nad beogradskim podzemljem. Cena kokaina na tržištu naglo pada, a nekako s tim počinje i serija krvavih obračuna, uglavnom podmetanjem eksploziva pod automobil, što je bio svojevrstan potpis „crnogorske mafije".U tom periodu, na maltene isti način, ubijeni su Marko Filipović Taki, vođa „dorćolaca", i Goran Mijatović Mita, vođa klana s Bežanije.

Dok je stariji brat Šarić, Darko preuzimao kontrolu nad podzemljem, mlađani Duško s milionima u džepu počinje da prodire u socijalno tkivo Beograda i Srbije. Otvara splavove, klubove i diskoteke, koji vrlo brzo postaju kultna mesta na kojima se uvek traži mesto više i gde gostuju najpoznatije svetske muzičke zvezde. Šarići postaju popularni, pa se mnoge poznate ličnosti iz sveta muzike i mode bukvalno utrkuju ko će postati bolji prijatelj s „pljevaljskim donom" i njegovim mlađim bratom. Zauzvrat, Šarići galantno finansiraju njihove albume, spotove i promocije. Bez trunke sumnje da bi neko mogao da se usudi da krene protiv njih, Šarići su mislili da je ceo Beograd njihov.

To, međutim, nisu mislili inspektori kriminalističke policije MUP-a. Počinje istraga, ali se ne dolazi do konkretnih rezultata. Najbliže mu prilaze kada u garaži u Novom Beogradu koja se vodi na ime Duška Šarića nalaze 20 kilograma heroina. Ipak, dokaza za hapšenje Darka Šarića ili njegovog brata, nema. Umesto toga, iza rešetaka završava njihov rođak Arso Šarić. Inspektori zaduženi za rad na slučaju „Šarić" obaveštavaju svoje pretpostavljene o razmerama do kojih su se Šarići razgranali.

Darko Šarić ubrzo počinje i da prebacuje novac zarađen prodajom droge u legalne tokove. Pravo pitanje je zašto državni organi nisu tada reagovali? Naša saznanja govore da su pojedini zvaničnici iz Saveta za nacionalnu bezbednost itekako znali koliku opasnost za državu mogu da predstavljaju Šarići. To se najbolje vidi iz svedočenja jednog člana Saveta za nacionalnu bezbednost koji nezvanično prepričava sastanak održan 2007. godine, u vili u Užičkoj ulici na Dedinju. Bilo je to u vreme koalicione vlade DS i DSS, a na sastanku se nisu nalazili svi članovi Saveta. Tokom razgovora, jedan od članova Saveta je upitao: „Šta ćemo sa Šarićima, moramo da krenemo na njih"? Dobio je odgovor: „To je jako opasno". Onda je drugi član Saveta dodao: „Dobro, možemo li da pričamo o tome neki drugi put". Odgovor je bio: „Možemo da pričamo".

U tom trenutku Darko Šarić je, kažu izvori „Politike", počeo da širi svoj posao na Evropu. Konkurentan, sa cenama daleko nižim od tržišnih i po kvalitetu kokaina koji je izuzetne čistoće (više od 90 odsto), Šarić počinje polako da snabdeva tržište Italije, Grčke i Holandije. Počinje da se širi i na Belgiju, Španiju i ostale evropske države. U dva navrata, njegovi kuriri bivaju uhapšeni. Jednom u Austriji, drugi put u Italiji. Bezbednosne službe širom Evrope na osnovu količina zaplenjenog kokaina i njegove čistoće, tj. kvaliteta, shvataju da je reč o igraču svetskih razmera koji se snabdeva robom direktno sa izvora, dakle iz Kolumbije.

Prema nezvaničnim podacima iz policijskih izvora koji još nisu osporeni, ekipa Darka Šarića proteklih godina prodajom droge u regionu i svetu obrnula je 4,5 milijardi evra. Poređenja radi, ukupne devizne rezerve Srbije su oko 10,6 milijardi evra, a vrednost izvoza Srbije je oko šest milijardi godišnje. To su pare koje mogu potpuno da razore i državnu i društvenu strukturu Srbije: njima mogu da budu kupljene ne samo estradne i sportske zvezde nego i političari, sudije, policajci, ministri…

Politika