Širenje NATO i njegov uticaj na odnos Rusije i Zapada

Piše: Sergej Karaganov*

Promene u globalnoj ekonomiji i na međunarodnoj političkoj sceni koje se odigravaju munjevitom brzinom, ponovo pokreću večno pitanje u Rusiji, koje se tiče odnosa te države sa Evropom, kao i sa evroatlantskim regionom u celini. Nesumnjivo, Rusija delimično pripada tom području, ali nije kadra, niti želi da se u potpunosti pridruži Zapadu, barem ne u ovom trenutku. Stoga, stiče se utisak da je takav izbor veoma različit u poređenju sa situacijom koja je vladala pre nekoliko godina.

Nesumnjivo, evroatlantski svet, čiji ekonomski i politički model je bio uspešan pre dve decenije, počinje da kaska za Kinom i drugim azijskim zemljama. Ipak, kada je reč o Rusiji, uprkos ohrabrujućim signalima o razvoju zasnovanom na inovaciji, ekonomija doživljava stagnaciju, budući da je korupciji omogućeno da „metastazira", i da se ta država sve više oslanja na bogatstvo stečeno zahvaljujući prirodnim resursima. Dakle, stiče se utisak da je Azija istinski pobednik hladnog rata.

Kao posledica uspona koji su ostvarile države u razvoju, Rusija se suočava s problemima kada je reč o geostrateškim izborima. Prvi put u proteklih nekoliko decenija, postoji sve veći raskol između Rusije i Evropske unije. Evropa prevazilazi problem državnog nacionalizma, dok Rusija gradi nacionalnu državu. Poučeni primerima iz istorije i željom da spreče izbijanje novih ratova, Evropljani su prihvatili vrednosti kompromisa i odbacili primenu direktne sile u spoljnoj politici. S druge strane, Rusi naglašavaju da koriste „tvrdu moć", što uključuje primenu vojne sile, jer su svesni činjenice da žive u rizičnom svetu i da nemaju zaštitu. Budući da ta država ne primenjuje „meku silu", koja se odnosi na društvenu, kulturnu i ekonomsku privlačnost, stiče se utisak da je spremna da upotrebi prednosti kao što su, na primer, prirodna bogatstva.

Raskorak sa Zapadom takođe je posledica unutrašnjih političkih kretanja u Rusiji. Jednostavno govoreći, ta država se udaljava od demokratije. Iako sve veći jaz u sistemu vrednosti između Rusije i Zapada ne predstavlja nepremostivu prepreku za uspostavljanje većeg stepena geostrateške saradnje, uzajamni bes, koji je naročito izražen u Rusiji, dodatno zaoštrava situaciju. Mada ruska elita nikada nije sebe doživljavala kao poraženu stranu u hladnom ratu, Zapad se u suštini odnosio prema Rusiji kao prema gubitničkoj državi, osećanje izraženo širenjem NATO na istok, što je postavilo duboke temelje za rasplamsavanje postojećih tenzija. Tek kada se Zapad suočio sa oružanim sukobima u Južnoj Osetiji, NATO je privremeno odustao od takve zamisli, ali Alijansa i dalje želi da proširi sferu uticaja, što se umnogome odnosi na vojno-politički domen.

Želja Zapada da proširi zonu uticaja praćena je upornim odbijanjem da se uvaži pravo Rusije da ima sopstvenu zonu uticaja. Stoga, zbog širenja NATO hladni rat nije okončan. Mada više ne postoje ideološke i vojne razlike koje su činile osnovu sukoba, geopolitičko rivalstvo i dalje je izraženo. Dakle, stari mentalitet i dalje je odlika obeju strana. Debate o energetici predstavljaju argument za takvu tvrdnju. Iako bi Evropa trebalo da bude zahvalna bogu zbog činjenice što na svojim granicama ima Rusiju koja je bogata energentima, dok bi Rusija trebalo da bude zahvalna što za susede ima tako bogate potrošače, prirodne razlike u interesima proizvođača i kupaca izazvale su teškoće u političkom i bezbednosnom domenu, koje su jasno izražene u diskusijama.

Suočena s nemogućnošću da se pridruži evroatlantskim institucijama, Rusija se ubrzano približava Kini, svom „mlađem i poštovanom bratu". Ipak, „azijski izbor" Rusije različit je od „slovenskog" i „evroazijskog" izbora iz prošlosti. Na prvi pogled, stiče se utisak da taj korak predstavlja približavanje civilizaciji koja se razvija munjevitom brzinom. Ipak, aktuelno otuđenje od Evrope, kolevke ruske civilizacije i modernizacije dovodi u opasnost identitet Rusije i otvara put za suočavanje s geostrateškim rizicima u budućnosti. Istovremeno, Evropa nema koristi od takve situacije, budući da nastavlja da srlja u propast. Metaforično govoreći, tone kao Venecija. Štaviše, na gubitku su i Sjedinjene Države, budući da bez saradnje s Rusijom, koja će u doglednoj budućnosti biti treća najveća sila na svetu, nije moguće rešiti ključne probleme koji se tiču međunarodne bezbednosti.

Iako se stiče utisak da postojeći evroatlantski sistem bezbednosti zadovoljava potrebe većine Amerikanaca i Evropljana, ta struktura postaje krhka i nedelotvorna. Dakle, Rusija će nastojati da pokrene sopstveni sistem bezbednosti, putem novog sporazuma o zajedničkoj evropskoj bezbednosti, ili, u krajnjoj liniji, pridruživanjem NATO. Takav scenario ne predstavlja samo politički i civilizacijski interes Rusije, već i obavezu koju ruski narod ima prema evroatlantskoj zajednici, što je umnogome dovedeno u pitanje „nezavršenim hladnim ratom". Zamisao o uspostavljanju „evropskog saveza" između Rusije i EU trebalo bi da predstavlja dugoročni cilj, budući da bi kombinacija novog bezbednosnog sporazuma za evroatlantsku zajednicu i osnivanje takve unije osnažilo Zapad na međunarodnoj političkoj sceni.

*Autor je dekan Fakulteta za međunarodnu ekonomiju i spoljne poslove na Univerzitetu za istraživanja u Rusiji

Danas