Žan Arno Derens, francuski istoričar i urednik sajta Balkanski kurir o srpsko-albanskom sporu na Kosovu

Piše: Jelena Tasić

Jedna od retkih politički provokativnih tema na 54. međunarodnom beogradskom sajmu knjiga bilo je predstavljanje Kosovske zamke Žan-Arnoa Derensa, francuskog istoričara i urednika jedinog vebsajta o Balkanu na francuskom jeziku Balkanski kurir (Courrier des Balkans). Srpski prevod knjige koja je za tri godine u Francuskoj doživela dva izdanja, objavila je izdavačka kuća Hesperia-edu. Boravak gospodina Derensa na Sajmu iskoristili smo za razgovor za naše novine.

U knjizi govorite o legalnosti stava Srbije da brani svoj teritorijalni integritet i suverenitet, ali i o legitimnosti jednostranih poteza Prištine. Da li je to srž spora unutar međunarodne zajednice između poštovanja međunarodnog prava i prava naroda na samoopredeljenje i šta se može očekivati od Međunarodnog suda pravde u Hagu?

– Ne bih prognozirao odluke Međunarodnog suda u Hagu. Međunarodno pravo je važno i Srbija ima solidne argumente, ali mislim da je važnije pitanje političkog i socijalnog legitimiteta. Problem je što na Kosovu ima više legitimiteta. Legitimno pravo da žive na Kosovu imaju svi njegovi žitelji. Albanci, koji sada čine ogromnu većinu stanovništva, želeli su da imaju svoju državu, mada ne bih rekao da su je već napravili. Oni su na putu ka tome, ali niko ne zna da li će ona postojati kao funkcionalna država. Proglašenje nezavisnosti nije ništa rešilo, procesi su još u toku. Pogrešno je slušati argumente samo jedne od strana, jer je čvor Kosova kako sačuvati sve te legitimne argumente i legitimitete.

Postoji li primer sličan kosovskom u svetskoj praksi?

– Pitanje je da li je Kosovo presedan bilo u čemu. Kad jedan narod proglasi nezavisnost i nastane nova država, to nije nikakav presedan. Koliko se država „rodilo" od kraja Drugog svetskog rata. Da država nastane bez dogovora, takođe, nije presedan, već nešto sasvim klasično. Presedan bi mogao biti jedino ako se za Kosovo nađe dobro rešenje u okviru procesa evropskih integracija. Gospodin Ahtisari nije uspeo, ne znam ni da li je hteo da nađe kompromis. Njegovo rešenje, očigledno, nije ništa rešilo, jer još postoje problemi koji su postojali i pre pregovora. S druge strane, mora se priznati da nema mogućeg dogovora ako se zahtevi Srba i Albanaca posmatraju u teritorijalnom smislu. Podela Kosova bi imala ogromne posledice za region. Kako ne postoji prostor ni za podelu ni za teritorijalni dogovor, treba ići ka političkom sistemu rešenja u okviru procesa evropske integracije. Ako bi Kosovo bilo evropski region sa posebnim statusom, verovatno sa duplim državljanstvom, to bi bio presedan. I to dobar presedan da se u okviru evropskih integracija nađe nova politička formula koja bi omogućila ispunjenje zahteva obe strane.

S druge strane treba imati svest da je to nije samo pitanje Kosova, već da je problem daleko veći, jer se tiče albanskog i srpskog nacionalnog pitanja. Ne plašim se velike Albanije i velike Srbije, iako su to opasne ideje, ali moramo priznati da ova nacionalna pitanja postoje i da postoje samo dva moguća rešenja: ili nove podele, granice, države, što znači i nove sukobe i ratove ili novo rešenje u okviru evropskih integracije. Zaključak je da probleme treba rešavati nekim drugim, a ne samo teritorijalnim logikama.

Imajući u vidu iskustvo poslednjih decenija, čije nacionalno pitanje, prema vašem mišljenju, međunarodna zajednica rešava na Balkanu – srpsko ili albansko?

– Ni jedno, ni drugo. Od početka procesa dezintegracije SFR Jugoslavije EU i međunarodni faktor nalazili su samo privremena rešenja. U BiH ništa nije rešeno i ona još nije funkcionalna država. Ova privremena rešenja ponekad su potrebna. Dejton je verovatno bio jedini moguć kompromis da prestane rat, ali to, ipak, nije rešenje. Stanje u BiH i na Kosovu nije rat, ali nije ni mir.

SAD i EU zagovaraju izmenu Dejtonskog sporazuma, na Kosovu i Metohiji je, bez obzira na samoproglašenu nezavisnost, stanje „zamrznutog konflikta". Može li to biti signal za uvod za nove granice na Balkanu?

– Nigde u svetu ne postoje dobre granice – to je mit. Sve granice su uvek rezultat ratova, konflikata i kompromisa. Granice na Balkanu su takve kakve jesu. Nove granice su uvek opasne, jer to bi značilo otvaranje Pandorine kutije i direktno ulaženje u nove sukobe. Jedino rešenje bilo bi Balkan bez granica.

Da li je realno?

– Nema drugog rešenja.

Paralelni svetovi – Za mene Kosovo nije neutralno pitanje, jer sam tamo mnogo boravio, imam prijatelje Srbe, Albance, Gorance, Rome… Hteo sam da pokažem da žitelji Kosova žive u svojim odvojenim paralelnim svetovima i da objasnim kako je to moguće na tako maloj teritoriji. Knjiga je za sada objavljena samo na francuskom i sada i na srpskom, ali bih želeo da bude prevedena i na albanski i na druge jezike – kaže u razgovoru za Danas Žan-Arno Derens. Derens od 1990. redovno dolazi na Balkan. Objašnjava da je rat u BiH pratio više kao aktivista za ljudska prava, nego kao novinar, za šta se konačno opredelio 1997. Iz prve ruke pratio je događaje u Crnoj Gori i Srbiji, uključujući i KiM na koje redovno odlazi od 1996. Pre 11 godina sa kolegama je osnovao nezavisni veb sajt Balkanski kurir.

Primećuje se da se u diplomatskom smislu i Turska vraća na Balkan. Kako vidite ulogu Turske, njene aktivnosti u pojedinim delovima Srbije, u BiH, kao i strah pojedinih diplomatskih krugova da je ona eksponent američke politike na Balkanu?

– Turska je svakako jedan od najvećih faktora međunarodne politike, međunarodni most između Evrope, Azije i Rusije. Za mene je dobro i normalno da Turska ima veću ulogu na Balkanu. Ono što je po meni jedan od najvećih problema jeste da bi sada odgovorost na Balkanu trebalo da ima EU, ali, nažalost, ona nije odgovorna. Što se tiče Amerike, nisu mi jasni ciljevi sadašnje administracije i koliko je za nju Balkan važan. Treba biti obazriv, ali činjenica je da je Turska, od Drugog svetskog rata, veoma vezana za SAD. Ona je, takođe, i na čekanju za proces evropske integracije već decenijama. Turska, u tom kontekstu, želi da bude što više vezana za Ameriku, ali greška EU je što nema jasnu politiku prema Balkanu i Turskoj.

Gde u svemu tome vidite ulogu Rusije na Balkanu?

– U toku 90-ih godina 20. veka Balkan i Srbija bili su samo retorički argumenti za Rusiju. Sada se situacija promenila. Rusija je postala faktor na Balkanu, gde ima realne, važne ekonomske interese. Mislim na energiju i gas. Čini se da se vraćamo na pozicije kakve su bile u 19. veku, kada su tadašnje velike sile: Francuska, Austrougarska, Rusija, koristile sve države i nacionalizme Balkana. Sada su velike sile Amerika i Rusija. Za sve narode Balkana veoma je opasno da se vrate u igru u kojoj se velike sile igraju s malim pionima. Nažalost, gledano na drugoj ravni, žitelji Kosova su pioni kojima se igraju lokalni faktori. Nisam siguran da se Beograd brine za Srbe koji žive na Kosovu ili za Gorance, Rome i druge. Najveći problem Srba na Kosovu je što nikad nisu imali svoju političku elitu nezavisnu od Beograda. To je velika i opasna greška. Na Kosovu i Albanci, ali i Srbi, Romi i ostali treba da uzmu sudbinu u svoje ruke.

Vi ste jedan od retkih autora sa Zapada koji je kritičan prema međunarodnoj misiji na KiM. Kolika je odgovornost Zapada za sadašnje stanje na KiM?

– Na Kosovu je isti problem kao i u Iraku i Avganistanu. Amerika zna dobro da vodi rat, ali nikada ne zna šta da radi posle rata. NATO je bombardovao Jugoslaviju, ali siguran sam da tada ni NATO i Amerika nisu imale nikakav plan za posle rata. Francuska i ostale države članice EU 1999. nisu bile za nezavisnost Kosova. Za Ameriku ne znam, možda je u nekim krugovima američke diplomatije bilo malo drugačije, ali svakako to nije bio jasan i dogovoren cilj intervencije. Posle su stvari išle kako su išle. Unmik je došao bez jasnih ciljeva, budžeta i roka, tako je i to bilo neko privremeno rešenje. Misija bez ciljeva ne može dobro da radi posao. Kad je Unmik došao niko nije imao jasan plan o budućnosti Kosova, a Albanci su mislili da je misija UN priprema za nezavisnost. Nesporazumi između Albanaca i međunarodne zajednice su veoma važan faktor koji može da objasni i neuspeh Unmika i sadašnju situaciju. Ciljevi Unmika bili su multietničko Kosovo i pravna država, ali to su samo retoričke formule i ništa više. Rezultati govore da je, što se tiče pravosuđa i multietniciteta na Kosovu, neuspeh ogroman. Velika hipokrizija je i Misija EU. Euleks se bavi pravosuđem, policijom, carinama – granicama, što je čvor države. To nisu tehnička pitanja, nego pitanja državnosti i suvereniteta. Tvrdnja da je Euleks tehnička misija je velika laž, a uglavnom se njom lažu Albanci.

Vaše prognoze su da na KiM ništa nije završeno, čak predviđate da će građani, prvenstveno Albanci uzeti stvar u svoje ruke i raščistiti sa međunarodnom zajednicom. Koliko je to blizu, ako se zna da albanska zajednica politički, ekonomski i na druge načine zavisi od Zapada?

– Najveći problemi su ekonomski i socijalni. Na Kosovu je 60 odsto stanovništva nezaposleno, otprilike isto toliko procenata ima manje od 25 godina. Najvažnija posledica proglašenja nezavisnosti je politika readmisije. Sad se masovno vraćaju Albanci i Romi iz Nemačke, Belgije, Švajcarske, Francuske malo, jer tamo nikada nije bilo mnogo ljudi sa Kosova. Taj povratak sve više povezuje albansko nacionalno pitanje sa socijalnim i ekonomskim problemima. Ne znam kako se to može rešiti. Mislim da će najverovatnije doći do jakih sukoba između stanovništva Kosova i međunarodne administracije.

 

Diplomatska hipokrizija Krajnje hipotetičko pitanje – kako bi međunarodna zajednica reagovala da je Srbija vojno reagovala štiteći svoje granice posle jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova? – I tada je vladala velika hipokrizija, jer su svi znali da Srbija to neće uraditi. Istovremeno međunarodna zajednica je znala da nema rešenje za sever Kosova. To je bio neki kompromis, ne znam da li formalan ili de fakto, jer nisam u tajnim krugovima diplomatije, ali postoji taj status kvo. Pravo pitanje je kako su se zapadne zemlje odlučile da priznaju i podržavaju nezavisnost Kosova. Od 2004. međunarodna zajednica i sve zapadne države bojale su se novog 17. marta i bez entuzijazma su mislili da nema druge nego da kažu Albancima: „Možete da proglasite nezavisnost, nemamo šta da kažemo Srbima, osim da će biti taj status kvo". To je hipokrizija, jer se od početka priznalo za ovu de fakto podelu. Svi su znali da Srbija neće prihvatiti Ahtisarijev plan, ali su se ponašali kao da to nema veze, kao da niko u međunarodnoj zajednici nije hteo da nađe kompromis. I ovo su privremena rešenjima. Ona su verovatno dobra za diplomate koji mogu da se vrate kući i kažu: „Evo, nešto smo rešili". Ali, za stanovništvo Kosova koje pati, ova privremena rešenja nisu nikakav izlaz.

Danas