Da li vas je bar malo sramota, predsedniče Tadiću?

Piše: Petar Luković

Šta je sledeće, predsedniče? Da spalimo sve nepodobne knjige pred Tijanićevom kancelarijom i tako obnovimo sećanje na slavnu 1933. koju polako ali brzo preuzimate kao model ličnog obračuna? Da nam zabranite da se setimo šta ste izgovarali prošle, pretprošle ili već neke godine u kojoj ste obećavali sve i svašta samo da glasamo za vas, onako, jer vas je neko ubedio da znate šta pričate i da ste, povrh svega, duhoviti? Znači li ova odluka vašeg Vrhovnog suda da je zabranjeno citirati đenerala Mladića („Udri u živo meso! Pali! Tamo nema Srba") jer nam isti zločinac nije dao suglasnost da mu izjavu prenesemo?

Nakon urnebesnog Zakona o informisanju po kojem je o Borisu Tadiću, Vuku Jeremiću a posebice Mlađanu Dinkiću dozvoljeno pisati samo u lakim oralno-spermalnim formama obožavanja (prepošteni Mlađan, premudri Boris, erotizmom nabildovani Jeremić), država Srbija pod upravom ovakvih bolidskih, sudskih  paramentalnih jedinica logično je stigla tamo gde joj je odavno bilo mesto, negde tik uz Pjongjang, budući šesti stub vaskoliko poremećenog srpstva.

Odluka Vrhovnog suda Srbije da zabrani knjigu „Slučaj službenika Aleksandra Tijanića" (uz gebelsovsku preporuku „zabranjeno je njeno dalje umnožavanje", dakle: sledeći korak je lomača ispred rezidencije Borisa Tadića) tek je uvod u kimilsungovsku odluku da se medijima, budućim piscima knjiga ili naučnim radnicima ili već bilo kome (čitaj: svima) zabrani „korišćenje tuđih citata" jer – kaže pomahnitali Tadićev Vrh. Sud „autor ima isključivo pravo da objavi svoje autorsko delo i da odredi način na koji će se delo objaviti".

Ako Sud shvatamo bukvalno – a Sud se jedino mora shvatati bukvalno, sem ako se ne prezivaš Dinkić – to znači da je od danas 15. septembra 2009, zabranjeno citirati bilo koga, uključujući Borisa Tadića, jer omamljeni Sud kaže da „autor ima isključivo pravo da štiti integritet svog dela, a naročito da se suprotstavlja javnom saopštavanju svog dela u izmenjenoj ili nepotpunoj formi, vodeći računa o konkretnom tehničkom obliku saopštavanja dela i dobroj poslovnoj praksi". Prevedeno na jezik Demokratske stranke – ubuduće će svaki citat iz medija i svaka izjava morati da ima saglasnost autora da bi bila objavljena!

Hajde da zamislimo sledeću sudsku situaciju. Zovemo Velimira Ilića da dobijemo njegovu saglasnost glede vlastite izjave koju bismo rado, ako nam g. Velja dozvoli, rado objavili u našem skromnom glasilu.

MI: Dobar dan, g. Iliću. Neobično bismo bili srećni kad biste nam dali saglasnost i potpisali autorski ugovor s nama glede vaše izjave koja glasi: „Možete da nam popušite kurac".

VELJA ILIĆ: Naravno da možete da mi popušite kurac, ne vidim šta je tu sporno.

MI: Sa zadovoljstvom ćemo vas oralno obraditi, ali da li imamo vašu saglasnost? Imamo li vaš potpis na ugovor povodom izjave „Možete da mi popušite kurac"?

VELJA ILIĆ: Opet ponavljam, sa zadovoljstvom. Ali, nemate moju saglasnost da ovu izjavu objavite bez obzira što ste je čuli, snimili i kopirali. Kad je o pušenju reč, podsećam na odluku Vrhovnog suda kojom autor ima isključivo pravo da štiti pušački integritet svog dela, a naročito da se suprotstavlja javnom saopštavanju svog dela u izmenjenoj ili nepotpunoj kurčevoj formi.

MI: Znači, ne dolazi u obzir ovo „Možete da nam popušite kurac".

VELJA ILIĆ: Zakonodavac je jasan. Možete da mi popušite kurac, ali morate da popušite kurac i Vrhovnom sudu. Da ga vadim ili da čekam odluku Suda?

+++

Kad se iz ove spermatizovane odluke Vrhovnog suda vratimo u praktičnu realnost slučaja Tijanić – to znači da više nikad u srpskim medijima ne bismo smeli da pročitamo nijednu izjavu ama baš nikoga including Borisa Tadića („„Када неки људи у Војводини данас желе аутономију која се граничи с државом, онда заборављају да је између Београда и Новог Сада само седам минута разлике уколико се иде најсавременијим техничким средствима") jer nam herr Boki Taki nije dao dozvolu da njegovu izjavu prenesemo, o autorskom ugovoru da ne govorimo.

Šta će spram odluke Vrhovnog suda raditi nesrećne televizije čiji novinari neoprezno, ne razmišljajući o posledicama, guraju mikrofon u usta Zvezdama Grand Političke Scene? Šta će raditi budući priređivači nekakvih „Greatest Shits" knjiga sastavljenih samo od izjava sumanutih pojedinaca? Ili je u pitanju samo politički izuzetak koji se zove Aleksandar Tijanić – znači li to da je septembra 2009. zabranjeno citirati ono što je ova Moralna Gromada izgovarala pre deset, devet, osam, sedam ili šest godina jer je danas Aleksandar Tijanić najbolji prijatelj Demokratske stranke, preciznije najbolji poslovni prijatelj Srđana Šapera i Dragana Đilasa?

Odluka o zabrani knjige „Slučaj službenika Aleksandra Tijanića" ostaće u političkim analima zabeležena kao Događaj za vreme apsolutne vladavine Borisa Tadića; ovako nešto suludo kao što je zabrana citiranja – nije palo na pamet ni Slobodanu Miloševiću, Vojislavu Šešelju, Milovanu Bojiću ili Aleksandru Vučiću. Zato je palo na plitku pamet Vrhovnom sudu Srbije u zemlji čiji je predsednik Boris Tadić.

Šta je sledeće, predsedniče? Da spalimo sve nepodobne knjige pred Tijanićevom kancelarijom i tako obnovimo sećanje na slavnu 1933. koju polako ali brzo preuzimate kao model ličnog obračuna? Da nam zabranite da se setimo šta ste izgovarali prošle, pretprošle ili već neke godine u kojoj ste obećavali sve i svašta samo da glasamo za vas, onako, jer vas je neko ubedio da znate šta pričate i da ste, povrh svega, duhoviti? Znači li ova odluka vašeg Vrhovnog suda da je zabranjeno citirati đenerala Mladića („Udri u živo meso! Pali! Tamo nema Srba") jer nam isti zločinac nije dao suglasnost da mu izjavu prenesemo?

Konačno, predsedniče: kako se osećate danas kad saznate da je nekoj knjizi „zabranjeno umnožavanje". I ne bilo kojoj knjizi, već dokumentu o vašem najnovijem i najboljem prijatelju Tijaniću koji je godinama partiju kojom rukovodite nabijao na onu stvar iz arsenala Velimira Ilića, ismejavajući ubijenog Zorana Đinđića, optužujući ga direktno, indirektno, iz forhenda ili bekhenda, da je u pitanju Kriminalac Svih Kriminalaca?

Država u kojoj postoji ovakav Zakon o informisanju i ovakva odluka Vrhovnog suda – očigledno je po vašoj meri, predsedniče Tadiću. Preciznije: po meri Severne Koreje koju obavezno morate posetiti i sa svima nama podeliti njihova teška i bezbednosna iskustva, jer ako neko radi protiv Tijanića, jasno je – radi protiv Srbije. Razume se, i protiv vas.

Svaka vam čast, predsedniče: uspeli ste da nadmašite Koštunicu i Miloševića!

I tek da vas pitam, onako: je li vas bar malo sramota?

+++

Ljubavna posveta Vrhovnom sudu Srbije:

Najlepše izjave Aleksandra Tijanića

Ljudi iz njene okoline kažu da nije dovoljno poznavati profesoricu Marković, treba je razumeti. Iz te potrebe za razumevanjem nastala su dva preovlađujuća mišljenja o njoj: prvo da joj nije lako u ulozi pratioca i bračnog druga "legende koja hoda", drugo, da "legendi koja hoda" nije lako sa profesoricom sociologije koja pravi sopstvenu javnu karijeru…

(Intervju sa Mirom Marković, Start, 26.11.1988.)

Gospođu Marković smatram svojom prijateljicom I tako će zauvek ostati. Iz više razloga. Najpre znam da je protiv rata I profitera, te da u svom stavu ima civilizacijski paket koji je sličan mom.

(Ministar Aleksandar Tijanić o Miri Marković, Beograd, 1996)

Moram vam reći da na ovim prostorima ona deluje kao evangelista nade i tolerancije. To je delovalo anahrono u vremenima horskog dranja vatrene braće da joj nisam davao ni promil šansi da uspe u omasovljavanju podrške svom civilizacijskom paketu. Izgleda da sam pogrešio. (…) Znam šta je Mira Marković mislila o ratu, znam kad smo bili u situaciji da razgovaramo šapatom jer su i njene i moje ocene nekih stvari bile nepopularne u to vreme i sećam se da tada nije bilo ovoliko ljudi oko nje.

(Ministar Aleksandar Tijanić o Miri Marković, Intervju, 15. novembar 1996)

Ja sam to jutro došao da ga ubijem, jer je on o meni širio lažne tvrdnje. Hteo je da me posvađa sa Miloševićem, čak je i nudio podatke. Sve je izmislio, i ja sam odlučio da ga ubijem, što on i zaslužuje. Kada sam ušao u njegov stan počeo sam da ga šutiram i da ga udaram, mada je Bundalo izvadio pištolj i uperio mi ga u rebra, ali se ja toga nisam plašio. Izudarao sam Brkića propisno, što je on i zaslužio…

(Izjava ministra Aleksandra Tijanića u Prvom opštinskom sudu o sukobu sa novinarom Milovanom Brkićem, Beograd, 1996)

Kada se krenulo sa razbijanjem, dok su one bile samo razbijačke, trebalo je intervenisati petog dana. Intervenisati politički, intervenisati, ako hoćete da upotrebim izraz komunalno, ili bilo kako tek intervenisati… Nismo reagovali onda kada je rušenje Beograda bilo u toku.

(Ministar Aleksandar Tijanić o zimskim demonstracijama 1996, na sednici Vlade kojom je predsedavao Mirko Marjanović, 3. decembar 1996.)

Da se Đinđić sa svojom Ružicom potapao uz "Titanik" kao Di Kaprio i ona debela devojka, i da je ostalo jedno mesto na priručnom splavu, lider demokrata bi pokazao svu svoju nesebičnost: udavio bi Ružicu! Ali ne pre nego joj objasni da to čini jer, i pored najbolje volje, nema snage da Srbiju liši sebe!

(Titanik Đinđić, Dnevni telegraf, 1998)

Ako Đinđić uradi samo ono za šta je sposoban i samo ono na šta je spreman, Srbiji nema spasa!

(Koštunica protiv Đinđića: što pre to bolje, Nezavisne novine, 27. oktobar 2000)

„Đinđić je maestralno uspeo da sakrije takvu poentu, nametnuo druge teme i do statusa najmoćnijeg čoveka Jugoslavije, kancelara Srbije i vlasnika privatne vlade došao sa pozicije nejneomiljenijeg političara Jugoslavije.

(Zašto Koštunica neće preživeti Đinđića, Nezavisne novine, 24. novembar 2000)

Đinđićeva olovka je vrednija nego Koštuničin automobil.

(Izjava Aleksandra Tijanića za Čikago Tribjun, 14. januar 2001)

Đinđić je kao gas. On se širi… Gde god postoji pukotina, on uđe u tu pukotinu. Gde god postoji neko ko nije otporan na gas on ga zadavi.

(Tribina DSS-a u Subotici, 31. avgust 2001)

Kad bi ti, Đinđiću, zbilja voleo Srbiju i Srbe, izabrao bi drugu zemlju da u njoj budeš premijer! Mogu li to da mu kažem – a da budem slobodan i da budem živ?

(Nacional, 5. mart 2002)

*Napomena: Službenik Aleksandar Tijanić danas je direktor Javnog servisa RTS

e-novine